Odoleti fascinaciji vlasti

Prigodno slovo novinara Ivana Torova prilikom dodele nagrade "Jug Grizelj"

Godine 1988. primio sam nagradu Udruženja novinara Srbije "Svetozar Marković" iz ruku Juga Grizelja. Danas mi je uručena nagrada koja nosi ime ovog velikana novinarstva Srbije. Jug je bio poslednji predsednik poslednjeg istinskog Udruženja novinara. Pre nego što će ga osmaške Miloševićeve armade pretvoriti u još jedno propagandno sredstvo za pripremu raspada zemlje i ratova dotadašnje jugoslovenske braće.
Jug je bio žrtva, a otprilike u isto vreme zahuktalo se razdoblje najvećeg i najdužeg moralnog i profesionalnog posrtanja medija u Srbiji. Nadali smo se da ono neće predugo trajati, kao što smo priželjkivali da i sam Milošević ne traje dugo. Sve se to, međutim, izjalovilo: novinarstvo nije odolelo svakojakim pritiscima, iskušenjima. Reklo bi se, fatalnoj privlačnosti vlasti. Bilo je verno i revnosno često i više nego što su i sami njegovi gospodari to tražili. Glas razuma nekoliko prkosnih medija i njihovih novinara - Borbe, Vremena, Republike, B92 i još nekih - nastojao je da govor tolerancije, antinacionalizma i antiratništva ne zamre potpuno pred agresivnom najezdom govora mržnje, nacionalne, verske i političke netrpeljivosti, ali nije bio dovoljno snažan da spreči tragične posledice.
Ipak, održavao je nadu da će tome doći kraj, da će se Srbijom uskoro čuti razložniji i trezveniji medijski glas. Da će novinari pre svih, čak i pre političara, kojima su sva sredstva moći i uticaja na raspolaganju, početi da stvaraju jedno drugačije javno raspoloženje. Peti oktobar je bio dan kada se Miloševićeva medijska imperija počela rušiti, ali se nečijom voljom nije do kraja srušila. Tek nakon toga osećamo posledice duboke moralne, profesionalne i kadrovske krize. Očekivalo se da će nastupiti vreme ozbiljnih, analitičkih, istraživačkih medija, desilo se suprotno: njihovu ulogu preuzimaju listovi i elektronski mediji koji ojađenoj Srbiji nude kič, šund, palanački primitivizam, lažne predstave o životu, senzacionalizam koji je sve samo ne novinarstvo. Može biti da je to cena tranzicije, ali je ona, kako izgleda, prevelika da bi se novinari s njom mirili. Prestrojavanje na ovu ili onu stranu, doduše, više nije tako dramatično kao u prošlim vremenima, ali je dovoljno uočljivo da zaključimo kako još ima onih kojima je stalo da sve bude isto, samo bez Miloševića i ratova.
Odigrana je nova igra. U ime demokratije i medijskih sloboda, novinarstvo je prepušteno samo sebi, svojoj veštini da opstane ili nestane. Kako zna i ume. Odugovlačilo se i razvlačilo sa donošenjem medijske zakonske regulative, izostala je i materijalna potpora. Stvoren je ambijent koji ne pogoduje analitičkom i istraživačkom novinarstvu, ali je skoro idealan za raznorazne manipulacije po formuli: bliže vlasti, bliže pogodnostima, privilegijama, frekvencijama, monopolima.
Ipak, treba biti optimista. I nadati se da dolazi vreme kada će loši političari, kojima je, uslovno rečeno, vlasništvo nad medijima nešto što ih održava, i mediji, koji ne mogu opstati bez tutorstva politike, biti samo prolazna pojava, a novinarstvo početi da izlazi iz dugotrajne moralne, profesionalne i autorske krize. Iako nema baš mnogo razloga za zadovoljstvo, treba reći da danas nije tako loše kao što je nekad bilo, a pogotovo kako bi neki hteli ponovo da bude. Nada, dakle, ostaje. A ona je ponekad profesionalnom i radoznalom novinaru sasvim dovoljan motiv.
Zahvaljujem žiriju nagrade "Jug Grizelj" na ukazanoj časti, a svima vama što ste svojim prisustvom uveličali ovaj tradicionalni čin.
Beograd, 30. januara 2003.