bludi" kroz svoj dnevnički zapis. "Luta" upražnjavajući svoj nevažni pijačni ritual, pripoveda o kulinarskim talentima svojih tadašnjih prijateljica, da bi u njega isprva neprimetno unela tegobu (pa šta onda, sve je to samo žanr!) koja pri kraju zapisa poprima duboke tonove:
"Ljudi na ulicama sve češće govore sami sa sobom. Zamjetila sam među njima i neke svoje znance. Ljudi po kavanama sjede zategnuti kao strune. Naćuljenih ušiju. Njuškajući zrak oko sebe".
No, hoće li se ipak autorica vratiti (auto)parodičnom, anegdotskom prikazivanju našeg uznemirenog osećanja tektonskog potresa istorije?
"Pitali su nekog crnogorskog seljaka kako se osjećao za vreme potresa u Crnoj Gori. Osjetio ja da se nešto trese, izađem iz kuće, kaže seljak, kad ono - vidim epicentar na dva koraka od mene. Eno ga podrhtava... Jurnem nalijevo, kad epicentar za mnom, okrenem nadesno, epicentar opet za mnom..."
Ne, preostaje još jedan pasus da se priča zatvori u sebe.
"A ja? U posljednje vrijeme sve rjeđe kupujem novine, sve češće isključujem televizor, telefon i ne uključujem, zatvaram prozore, navlačim roletne (vani možda pada jesenska kiša), prekrivam se prekrivačem, zabijam glavu u knjige i, gle, slova podrhtavaju."
Ovo je bio zapis-dnevnik-priča-esej iz 1988. Malo remek-delo, Dubravkina Gernika, slutnja rata i drhtanja svih slojeva života koje će rat prevesti u jednu novu dimenziju. Dakle i samu mogućnost pisanja. I slova podrhtavaju svojim sinkopiranim pasusima i rečenicama (u ritmu disanja), svojom ambivalencijom i slojevitošću postavila su krajnje zanimljivu paradigmu. Njeni se duboki tragovi mogu čitati u knjizi eseja Kultura laži.
Kultura laži započinje tonom kojim se I slova podrhtavaju završavaju. Tamni početak i Početnica neobično su dobri primeri benjaminovske strategije infantilnog subjekta, čiji su izvori u Berlinskom detinjstvu ali isto tako i u Jednosmernoj ulici, Dubravka Ugrešić ne beži u infantilnu poziciju esejističkog subjekta, kako su brzo zaključili neki njeni kritičari, ona iz nje dolazi. I tu se ogleda sva težina prevarljivosti dečje perspektive, posmatranja iz malog. Umesto oštrog kritičarskog ujeda, meka misao. Zar je moguće da se u tome krije prava snaga? Dubravka nam pripoveda o ideološkim stereotipima koji potiču iz njenog detinjstva i detinjstva utopije jugoslovenskog soft-totalitarizma, pripoveda njihovu ambivalenciju. Na tavanu (naravno da bi to moralo da se događa na tavanu, tavan je privilegovano mesto u topo-analizi našeg sećanja, kaže Gaston Bachelard u Poetici prostora) Dubravka Ugrešić raspakuje dirljivost naivnih slika svog detinjstva. Doba početka, doba nevinosti. Kakva god bila stvarnost u kojoj nam zapadne da se rodimo, mi posedujemo, ako ništa drugo, opojnost neznanja, neznalačku nevinost.
Ideološka bajka za pionire i sve patriote i stari zaboravljeni bukvar ne služe jedino da bi oživeli nostalgično osećanje. Tu su da se dočara ambivalencija početka usvajanja nekog sveta kao jedino pravog. Velike naracije i duboku veru u njih prihvatamo raširenih ruku, mi veliki i mali, s neznalačkom nevinošću. Nevinost isprva, i na kraći rok, ne mora da bude pretvorna; no ona kasnije ubrzano gubi svoju autentičnost, sve do preokretanja u svesno prihvaćenu laž. Da paradoks bude veći, utopije se ne mogu uzajamno upoređivati po stepenu lepote i čistotom sveta koji nam obećavaju nego samo po stepenu horora i ljudske patnje koja je potrebna za njihovu realizaciju. I po stepenu kiča, da, njega. On nije nešto što dolazi naknadno, nikako nije samo "neuspeo estetski ukras" nego je najvažnija mera našeg antropološkog stanja i opredeljenja. Nije pena, dodatak oko kojeg se mogu raspravljati ljudi "preosetljivog ukusa"; nalazi se na početku, u samom srcu zavrzlame. On je "tajna" onoga što jesmo i što činimo.
Ne, meka se misao ne bavi izgubljenom idilom jednog ideološkog sna. To se paranoično priviđa čitaocu koji je "oprao ruke" od tog sna, do mere da ga se više ni "ne seća" jer je obuzet drugim snom, snom nacije. Dubravka Ugrešić se usredsređuje na nešto mnogo značajnije - reč je o svakodnevici koja je uništavana "usput", ali sistematski. Čitav kontekst kulturnih vrednosti i sećanja, koja su postojala paralelno i uprkos soft-totalitarizmu, pokušana su da budu prebrisana da bi se promovisao totalitarizam nacionalističke provenijencije. Ovoga puta bez belih rukavica Druga Tita. Meka misao usmerena je stoga na "malo", zaboravljeni detalj iz kojeg širi tešku lepezu sveta.
Iskopavanje Atlantide je mučan posao. Pritisak čitavog okeana zaborava otežava iskopavanje. Svoj pristup Dubravka Ugrešić naziva imaginarnom muzeologijom, sačuvanjem sećanja. Ono se ne odnosi na nesrećne ideološke projekcije (ali i na njih, čisto radi mogućnosti upoređenja, stepenovanja njihovog kiča i horora) nego na oblike usmrćene ili falsifikovane kulture. Kultura, pored uništenih i unesrećenih ljudskih života, postaje tiha prateća žrtva novoustoličenih "ideoloških istina", našeg besramnog poverenja da je sada sve-kako-treba-da-bude.

U književnom otporu protiv zaborava Kundera ima nezaobilazno mesto. Jedan sloj Kulture laži je nesumnjiv poetički omaž Kunderinom opusu, ne samo Knjizi smeha i zaborava. Ukupno razumevanje antropološke prirode kiča, koje potiče od Kunderinog velikog uzora Hermanna Brocha, rasuto je po Kunderinoj književnosti i u književnom smislu važno je koliko je u teorijskom smislu važna Fenomenologija kiča Ludwiga Giesza, druga vrsta razvijanja Brochovih tema. Dubravka Ugrešić kaže da ono o čemu Milan Kundera piše pripada zajedničkoj memoriji građana istočnoevropskih socijalističkih zemalja. Možemo se oko pojmova "istočnoevropski" i "srednjoevropski" prepirati do mile volje, oni ostaju deo našeg intimnog iskustva. U tom smislu, jedna parodična tvrdnja pokazuje se tačnom: Kundera jeste naš pisac! U Kulturi laži srešćemo se sa briljantnim esejom Balkan Blues koji je direktna posveta Kunderi. Smehom anđela i smehom đavola (patrioti-kritičari opet su se zabunili - ulogu đavola Dubravka Ugrešić pripisuje sebi)
		Branislav Makeš, Mis turbina

završava se Palidromska priča. Ovaj esej, sa mnogo više prijateljskih tonova no što se može očekivati (nisam pročitao bolji esej o prestanku prijateljstva i bolu koji to prati), govori o prijateljstvu koje se raspalo o hridi izbora između patriotizma i prava da se misli drugačije. Ključni Kunderin simbol kola, odnosno igranja u krugu u koji se, ako ispadnemo, ne možemo više vratiti, nalazimo u dva eseja iz Kulture laži. Taminin zlatni prsten ćutanja sakriven ispod jezika, kod Dubravke Ugrešić naći ćemo pretvorenog u palindromsku poemu. Čovek četrdesetih godina koji je čvrsto odlučio da okrene leđa Istoriji, dobija zasebno poglavlje u Kunderinom romanu Život je drugde; kod Ugrešićke ovaj "Istočnjak" (na taj način nevoljno određen prema "Zapadnjaku") već živi u postkomunističkoj epohi, ali ostaje izmoren prevelikom količinom "istorije". Samo ponekad reč je o direktnim citatima. Za poetički omaž i razgovor Dubravke Ugrešić sa Milanom Kunderom nisu potrebne fusnote.
Ipak, jedan od najčudesnijih potencijala Kulture laži jeste fragmentarno ali dosledno posmatranje sveta kao teksta, u čemu je vidljiv trag eseja I slova podrhtavaju. Mallarmé; je mislio da sve na svetu postoji da bi se steklo u knjigu, neku vrstu nadknjige, poetske knjige sveta. Dubravka Ugrešić je, pre nego što je proglašena za vešticu od strane hrvatskih režimskih medija, živela okružena knjigama i prijateljima. Od tada je živela putujući i predajući književnost po Evropi i Americi, često svraćajući u Amsterdam. Okružena je s manje knjiga (onoliko koliko može da ponese sa sobom na putovanja) i znatno manje prijatelja (onih koji su zadržali poštovanje i ljubav prema njoj).
U odeljku "O stilskom postupku" ona iznosi predlog: "Kada bismo strašnu ratnu zbilju na bivšim jugoslavenskim prostorima čitali kao književni tekst, mogli bismo sastaviti cijeli repertoar narativnih strategija, cijeli leksikon stilskih postupaka, tropa i figura. Pritom će metoda analize ratne zbilje kao književnog teksta biti isto toliko točna (i netočna) kao i svaka druga: politička, ekonomska, vojno-strateška ili psihoanalitička. Od riječi je, naime, sve započelo i s riječima će sve i završiti. A zbiljsko međuvrijeme - tisuće mrtvih, izbjeglih, ranjenih i raseljenih građana, srušenih kuća, sela i gradova - jednoga će dana prijeći valjak riječi i zabetonirati zbiljsku tragediju interpretacijom: povijesnom, politikološkom, vojno-strateškom, kulturološkom, književnom...
Metafora, poređenje, simbol mogu i u tekstu i u životu da postanu generatori sižea. Pripremanje i izvođenje ratova pokazali su sa kakvom se zastrašujućom brzinom treniraju žanrovi. Žanr ratnih pesama, rodoljubivih pesama, ratnih dnevnika i polemika, otvorenih pisama i rodoljubivih slogana. Žanr moralne i nacionalne prozivke, žanr odavanja lojalnosti naciji, žanr optuživanja i projektovanja zla u drugu naciju, žanr odbrane ugroženog naciona... itd. itd.
Posmatranje sveta kao teksta ima i jednu krupnu ličnu posledicu. Naš život počinje da liči na učestvovanje u određenoj vrsti priče, žanru. Ako se priča promeni, počinjemo se osećati kao statisti u lošem (za nas neubedljivom) ratnom filmu. Hoćemo li pristati na sva brza prebacivanja iz uloge u ulogu? Da bismo to uradili, potrebna je velika veština zaborava.
Majstor nedoslovnosti, Dubravka Ugrešić, nekada melanholičnom usporenošću, nekada brzinom preokretanja pozicije posmatranja, ironično dovodi u pitanje mogućnosti vlastitog esejističkog delovanja. Nije se libila da imenuje zločince od početka rata. Isto tako zna da će se o samim zločinima pisati gomile rasprava i knjiga. Određuje skromno i naizgled neznatno mesto za onoga koji ne govori primarno o samom ratu, više se bavi životom na njegovom rubu i, često, čita svet kao tekst. Za svoje tekstove ona kaže da ne znače više od lične fusnote vremenu rata u zemlji koje više nema. Preostaje još jedino samoodbrana fusnotom. Ne zaboravimo isto tako da, posmatrali ponekad svet kao tekst ili se opirali tome, mnoge su stvari definitivno izmenjene, uništene ili potisnute terorom kolektivnog zaborava. Odbrana fusnotom je potrebnija nego ikada.
Dakle, umesto "nadknjige", "fusnota" vremenu rata u kojem je tragedija toliko puta prelazila u farsu. Banalnost zla morala je da pronađe sebi primeren književni protivotrov. Suprotstavljanje kiču ovih ratova moglo je stilski da se oblikuje jedino kroz osetljivost za grotesku. Bez te sposobnosti sama srž "balkanske" zavrzlame ostala bi neshvaćena, gotovo nedotaknuta. Puko zgražanje nad zlom završilo bi u akademskom kiču. Orvelovski horor vapio je za pomoć Kafke, Gogolja, Iljfa i Petrova... - Štefice Cvek u radikalno izmenjenim raljama života. Učtivo građanski oblik patriotske kritike dozvolio je sebi toliku širokogrudost da se seti da je Dubravka Ugrešić u hrvatskoj književnosti osamdesetih godina razvila poetiku "na premisama najveće nesenzibiliziranosti za politiku, namjerne društvene neosviještenosti" i kreirala impresivne likove intelektualaca, tadašnjih tridesetogodišnjaka, neosvešćenih apolitičkih unutrašnjih emigranata. Nisu se, međutim, usudili da odu "tako daleko" i suoče se sa invazijom politike u svakodnevni život Štefice Cvek. Ugrešićkina književna strast ostaje i dalje svakodnevni život. Liciderska srca su, međutim, ne voljom autorice, dobila nove oblike, zašla u domen "političke emancipacije". Pesnici sa margine postali su političari, a zatim i gospodari rata. Ugrešićka pominje film "Serbian Epics" (gle čuda i drskosti, ona se ne bavi samo Hrvatskom, a lepo "smo" se podelili, izratovali i pokazali da nemamo nikakve veze i sličnosti jedni s drugima!) u kojem Radovan Karadžić nežno gazi kroz sneg ljudskih života i recituje svoje stihove. A sve krupne pahulje... Da, veje, veje sneg. Ne da pokrije breg nego da svaka zver otkrije svoj trag. Za to vreme, drugi literarni delatnik, Limonov, gost Karadžića, ispaljuje mitraljeski rafal u Sarajevo. Žanr pozdrava gradu.
Kultura laži nije posvećena samo intelektualnim akviziterima tuđe nesreće koji su stali u službu militantnog nacionalizma. Slika ne bi bila potpuna da u knjizi ne nalazimo dva eseja koji obrađuju aporije antiratnog angažmana. To su Priča o geleru i knjizi i Profesija intelektualac. Ko su sve akviziteri tuđe nesreće? Nisu to samo ratni heroj Ratko Mladić, veliki pesnik Radovan Karadžić, biolog - ratni antropolog Biljana Plavšić, niti specijalista za rusku i slovensku dušu Eduard Limonov. Raspon akvizitera tuđe nesreće je veći i bolniji no što se čini. Onog trenutka kad angažovani intelektualci, kritičari rata, zagaze u "bistre vode" samoispravnosti i u privilegovanost moralnih tumača, započinje drama neautentičnosti. Stranice posvećene njima predstavljaju jednu od najsnažnijih autoparodija angažmana. Intelektualac ubrzano postaje specijalista za sve, to se uostalom traži od njega. Bavi se psihologijom, antropologijom, sociologijom, politikologijom, etnologijom, istorijom i sve to prigodom rata, a brzinom univerzalnog interpretatora. Počinje da upotrebljava svoju i još više tuđu nesreću za vlastitu medijsku promociju. Umnožava stereotipe o ratu, gubi sopstvenu meru i završava kao akviziter pornografije rata. Upada u inostranstvu u one iste zamke koje je uspeo da izbegne u vlastitoj sredini.
Pri čitanju Kulture laži čuju se mnoge rezonance koje je nemoguće sresti u mnoštvu literature napisane o ratu. Dubravka Ugrešić ispunila je svoju najveću odgovornost, ostala je pisac. Njen književni talent nije platio cenu zamkama ishitrenog angažmana o kojima tako dobro piše. Britkost njenog esejističkog ujeda nije ono u čemu verujem da je najveća vrednost ove knjige. Umesto ujeda - studija ambivalencije dorasla najboljim esejima Susan Sontag. Srž Ugrešićkinog talenta je literarna minijatura. Njene inverzije u perspektivi veličina u stanju su da aktiviraju duboke vrednosti. Eseji o malim, nevažnim stvarima, potcenjenim, kao što su zaboravljeni dečji bukvari, ali isto tako o onim precenjenim kao što su uloga pisca i mogućnosti angažmana. Harizmu Dubravkinog "pisma" ne mogu da nazovem "ženskim pismom" iz jednostavnog razloga što književnost vidim kao posebnu vrstu polnosti za koju su ženski i muški pol tek manje relevantni naboji. Otuda samo - Dubravkino "pismo", njen doprinos svetu kao tekstu.