Srbija posle posle ubistva premijera Zorana Đinđića

Zločin mora postati kažnjiv

Trebalo je, nažalost, da se dogodi tragedija, pa da Vladi Srbije i celokupnoj javnosti konačno postane jasno da smo živeli u društvu sa velikim teretom kriminalnog nasleđa iz doba Miloševićevog režima. Sve vreme njegovog trajanja zločin ne samo da nije bio kažnjiv nego je postao sredstvo vladanja. Zato je atentat na srpskog premijera Đinđića politički atentat sui generis, a izvršioci su predstavnici političke mafije koju je tokom svoje vladavine stvorio Milošević iz dva osnovna razloga: a) da bi bila udarna pesnica u njegovom ratnom pohodu na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, a naročito u periodu 1. mart 1998-10. jun 1999. godine i na Kosovu (većina mafijaških "bosova" bili su nesporni vođi paravojnih formacija koje su činile ratne zločine) i b) da bi poslužila za unutrašnju upotrebu, tj. eliminaciju političkih protivnika i neistomišljenika i to uvek kada bi zapretila opasnost po njegovu apsolutnu vlast.
Samo se po sebi razume da je u tom cilju mafija koju su kontrolisale najpoverljivije osobe Miloševićeve tajne policije, raspolagala ogromnim finansijskim i vojno-tehničkim sredstvima za ostvarivanje zadatih ciljeva. Njena zločinačka delatnost se, dakako, ne bi mogla ni zamisliti bez logističke podrške lakejskog pravosuđa (istražnih sudija i tužilaca, pa i sudija u pretresu ako bi nekim "nesrećnim" slučajem do njega ipak došlo), policije i drugih državnih organa.
Mafija je ne samo preživela 5. oktobar 2000. godine, nego je - budući da je uvidela indolenciju i oklevanje nove vlasti u pogledu energičnog i odlučnog diskontinuiteta sa prethodnim poretkom koji sam mnogo ranije na jednom mestu nazvao "poretkom zločina"1 - po nalogu svojih gazda krenula u ofanzivu. Njena finansijska i druga moć ostala je gotovo neokrnjena. Osećajući se poput rekonvalescenta koji polako ali sigurno prezdravljuje i svakim danom sve više dobija na krepkosti, mafija je pokušala da ubistvima, kidnapovanjima, pretnjama i zastrašivanjima unese nesigurnost i konfuziju kod građana, i iz njihovog potonjeg nezadovoljstva počne da crpi snagu za restauraciju sistema nasilja, zločina i pljačke.
Probleme pravosuđa pravosudni organi, kao jedini nadležni, nisu uspeli da reše posle 5. oktobra. Umesto toga, najviši čelnici sudske vlasti kao i tužilaštava, brinuli su o svojim položajima i plati a sređivanje stanja unutar sopstvenih redova bila im je poslednja briga. Slikanje za televiziju i neselektivni, gotovo estradni intervjui i izjave po svim mogućim novinama i revijama, uključujući i one "najžuće", bila je mnogima od njih značajnija preokupacija od istinske uspostave sudske vlasti.
Pasivnost pravosuđa se ne može pravdati činjenicom da nije donet zakon o lustraciji. Zar je potreban takav zakon da bi predsednik suda samoinicijativno pozvao sudiju na odgovornost ukoliko svoju dužnost obavlja traljavo, ili da ga na Opštoj sednici kolege razreše ukoliko se ustanovi da je zloupotrebio sudsku vlast u političke ili druge svrhe? Na prste se, međutim, mogu izbrojati takvi predsednici sudova, baš kao i najobičnije opomene izrečene nesavesnim sudijama, o razrešenjima da i ne govorimo!
A došavši ponovo na funkcije, posle više godina progona od strane prethodne vlasti i nezakonitog gubitka sudijskog zvanja, mnoge sudije su (van uobičajene "zakletve" u parlamentu) svečano i javno na okruglim stolovima i tribinama postavile sebi cilj da će svoju funkciju obavljati savesno i na temelju zakona, da će se boriti protiv političkih i drugih zloupotreba sudstva, da će sudskoj vlasti obezbediti autonomnost i da će u praksi ostvariti - ne čekajući da neko drugi umesto njih to učini! - ono što je ustavom oduvek bilo zajemčeno: razgraničenje nadležnosti između sva tri oblika vlasti, izvršne, zakonodavne i sudske.
Ali nesklad između tako postavljenih ciljeva i (ne)upotrebljenih sredstava za njihovu realizaciju otvorio je pitanja koja su danas dramatično dobila na aktuelnosti - zločin ne samo da nije kažnjen, nego je zapretio da (p)ostane dominantan oblik ponašanja u društvu. Mešanja izvršne vlasti u sudsku jeste bilo (i verovatno će ga na ovim prostorima još dugo biti!) ali navoditi tu činjenicu kao glavni razlog nevršenja sudske vlasti nije ništa drugo nego licemerno tražiti alibi za sopstvenu nesposobnost.
Živeli smo skoro deceniju i po u državi u kojoj zločin nije bio kažnjiv. Neretko su njegovim počiniocima pevani javni panegirici, a oni sami bili proglašavani herojima, odnosno uspešnim poslovnim ljudima. Pristanak na zlo i zločin bez opasnosti od kažnjavanja dovodi pojedinca u položaj da podlegne svim moralnim izazovima. Zavodljivost zla i zločina ogleda se u obećavajućem velikom dobitku za izvršenje malog i tajnog prestupa.2 To, dakako, dokazuje nedovoljnu ličnu opasnosotpornost prema zlu, a u kombinaciji sa nekažnjivošću zločina uvećava sposobnost počinitelja da zločin ponovi. Stoga bez javnog suočavanja sa (ratnim i drugim) zločinima i bez kažnjavanja zločinaca, nema izgradnje države i njenih institucija koje bi garantovale najosnovnije od svih ljudskih prava - pravo na život!
Uvođenje vanrednog stanja u Srbiji pisac ovih redaka shvata prevashodno kao želju vlasti da raskinu sa poretkom zločina i pljačke, da naprave diskontinuitet sa prethodnom malignom vlašću koja je unesrećila milione ljudi u Srbiji i njenom neposrednom okruženju. Vanredno stanje nije institucija demokratske države, to je valjda svima jasno, ono nikako ne može biti ulaznica u Evropu i svet; stoga očekujemo da će trajati kratko i da će razlozi za njegovo uvođenje što pre prestati, baš kao i zlo koje nikako da nas mimoiđe. Ne treba nikada smetnuti s uma staru istinu da zlo i zločin crpe snagu iz opšte ravnodušnosti prema njima, iz opšte slabosti društva da im se suprotstavi.3
Vlast se posle 12. marta suprotstavila moćnoj mafiji i ostacima prethodnog režima. Ta borba može biti duga i neizvesna, jer tek sada, nakon masovnih hapšenja Miloševićevih pristalica, sagledavamo njene prave dimenzije. Takođe još ne znamo da li će i čime mafija uzvratiti na tekuću kontraofanzivu vlasti. Ali želimo da verujemo u odlučnost demokratski izabrane vlade Srbije i svih njenih institucija da radi u pravcu otkrivanja i osude svih zločina i istinskom a ne formalnom institucionalizovanju sva tri oblika vlasti: izvršne, zakonodavne i sudske. Jer - tužno je ali istinito - nijedan od njih nikada nije bio suštinski uspostavljen. Samo tako će se stvoriti država koja će, postavši pravnom i demokratskom, imati overenu legitimaciju za put u Evropu.

Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope