Razmišljanja jednog električara

Sa Nebojšom Ilićem (30), električarem iz Užica, razgovarala Rada Mitrović, u okviru istraživačkog projekta Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda. Oprema redakcijska

Svakidašnji život

Recite nam u kakvoj porodici živite, u kakvom domaćinstvu.
Živim u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, suprugom i dvoje maloletne dece.

Recite mi koliko vremena provodite sa porodicom?
Teško pitanje. U ovo zadnje vreme dosta se čovek žrtvuje za svoju porodicu, tako da se stvarno malo vremena provodi sa porodicom. Iako je čovek zaposlen, slobodno vreme se koristi za neki dodatni rad, tako da se onda sa porodicom provede samo onaj nužni deo, spavanje i tako, vrlo, vrlo malo vremena.

Recimo kad provodite vreme u kući, na koji način ga provodite, kažete spavanje, ali to nije sve, sigurno da posvećujete i deci.
Pa deci najviše, pošto su mali i, normalno, njima trebaju roditelji, igra, razonoda, tako, izlasci iz kuće, nekad je to neki izlet, društvene igre.

Da li vi radite posao za koji ste se školovali?
Da, radim posao za koji sam se školovao i, da kažem, zadovoljan sam sa tim svojim poslom. Sad, društvene prilike su malo teže i čovek se mora baviti nekim dodatnim poslovima.

Šta mislite da li je vaše zanimanje, vaš rad, adekvatno vrednovan danas u društvu?
Nije baš lako dati odgovor na to pitanje. Čovek je zadovoljan, znači, sa onim što zarađuje, zato što možda i nema bolje, sagleda se sveukupna situacija, zadovoljni smo samo da smo zdravi, takav je život, šta možemo kao jedinka da promenimo.

Recite mi gde ste ranije radili, da li ste menjali posao ili ste uvek obavljali isti posao?
Ne, menjao sam, radio sam nekoliko različitih poslova, nije bilo adekvatnog posla za koji sam se školovao. Eto, radio sam što je nanosilo vreme i novac, neku zaradu od koje sam mogao živeti.

A koji su to poslovi?
Radio sam kao vozač jedno vreme.

Kako vi procenjujete, kom sloju pripada vaša porodica, što se tiče materijalnog statusa?
Mislim da pripadamo nekom srednjem sloju, ako postoji srednji sloj, jer u mojoj porodici već tri, četiri generacije rade nešto, uspeli su da održe neko solidno domaćinstvo za naše uslove, tako da mislim da je to, ako postoji, neki srednji sloj.

Opišite malo vašu kuću, vaše domaćinstvo, približite nam.
Živim u jednom prigradskom domaćinstvu i kuća je sasvim solidna, ima jedno 300 kvadrata, opremljena, što bi rekao, od igle do lokomotive, ne oskudevamo ni u čemu, imamo za naše uslove sve potrebne uređaje, aparate. Pored toga, imamo i imanje koje obrađujemo. Imamo sve mašine za obradu tog imanja. Mislim da je za naše uslove to dosta dobro.

Kažete da čovek, da bi mogao da održi standard i da bi obezbedio egzistenciju, mora da se bavi i nekim dodatnim poslovima, kojim poslovima ste se vi bavili?
Poslovi vezani za struku, znači to je rad mimo radnog vremena i obrada zemlje.

A da li radite neke poslove koje ne biste radili da ne morate?
Do sada nisam radio neki posao za koji smatram da ne bih radio.

Recite mi šta biste vi sve bili spremni da radite, ako biste bili prinuđeni, za život?
Jedno je razmišljanje kad čovek ima porodicu, onda bih radio sve, možda bukvalno sve, da bih obezbedio egzistenciju porodici. A da nemam porodicu, onda možda ne bih radio sve, opet bi postojali poslovi koje ne bih, ispod nekog mog nivoa je da radim bilo šta, tako se osećam, možda sam odrastao u nekoj porodici pa nisam imao priliku da radim poslove koji nisu adekvatni, odnosno za koje smatram da ne bih radio.

A šta biste najviše voleli da radite, kada biste mogli da birate?
Teško pitanje. Možda ono za šta sam se školovao.

Da li imate neke planove koje biste mogli ostvariti, a za sada ih još niste ostvarili?
Pa mislim da svaki čovek ima planove, sad to nisu neki preterani planovi, zbog prilika u našem društvu, u našoj zemlji.

A šta je to, kakvi su to planovi, za šta su oni vezani?
Vezani su čisto za rad, nekakav rad.

Hoće li za vas uskoro biti bolje, kako vi to procenjujete?
Mi se nadamo da će biti bolje i osećamo se već bolje od kada su se desile neke promene. Odrastao sam u porodici koja se trudila da se nešto promeni i u ovom društvu, i ja se iskreno nadam da će se promeniti nešto nabolje.

Recite mi da li smatrate da su se obogatili samo oni koji nisu imali obzira, ako se vratimo par godina unazad, kada su ti neki ljudi stekli bogatstvo, ili je bilo moguće da se čovek radom obogati?
Pa, teško radom, moje mišljenje je da je teško obogatiti se nekim poštenim radom. Društvo je bilo korumpirano, dosta podmitljivo, veoma je mali procenat ljudi koji se obogatio čistim i poštenim radom.

Da li vam se sviđa što živite baš u Užicu ili biste voleli da živite negde na drugom mestu?
Ja sam imao prilike da obiđem celu Evropu i mislim da se svaki čovek najlepše oseća tamo gde se rodio, ali voleo bih da živim i na nekim drugim mestima i da putujem malo, ali ipak je najlepše tamo gde se rodio i to je nemerljivo.

A šta vam se najviše sviđa ovde, mislim u vašem mestu?
Pa nema ništa lepše od svoje države, od svog jezika, od svog naroda, tu se najkomotnije osećam, navikao sam na običaje, na ponašanje.

Da li učestvujete na nekim zajedničkim poslovima ili manifestacijama, recimo sindikalnim, sportskom klubu ili u mesnoj zajednici?
U mesnoj zajednici.

Kakve su to manifestacije, u čemu učestvujete?
Pa to nisu neke manifestacije, mislim da su nekog radnog karaktera.

A šta konkretno?
Pošto smo mi prigradsko naselje, izrada vodovoda, puteva, u organizaciji takvih akcija, a imam značajnu ulogu i trudio sam se u onoj euforiji iz ljubavi i poznanstva prema nekim ljudima da iskoristim, za dobrobit mesne zajednice. Mislim da su ljudi dosta nezainteresovani, tako da sam se dosta trudio da zamenim možda i neke starije ljude od mene, da jednostavno pomognem, da bi i meni bilo bolje, normalno.

A da li ste obavljali neku lokalnu funkciju, recimo u mesnoj zajednici ili?...
Za sada ne.

Idete li u Crkvu?
U Crkvu obavezno. Moja je porodica vaspitana u duhu pravoslavlja od malih nogu, mada opet mislim da smo mi neprosvećeni.

Na koji način ste vi u okviru vaše porodice u kući sve to slavili?
Sve to se ponelo iz porodice, da tako kažem, neko nasleđe, kako su moji deda i baba radili, tako i moji roditelji, što smo nasledili od njih, a i što smo mi nešto dodali, da tako kažem zvanje na te običaje.

Prenosite li na vašu decu?
Na decu prenosimo više nego radi nas, trudimo se, jer jednostavno promenile su se društvene prilike, pa deca treba i da znaju više, da napreduju.

Da li možete da nam opišete kako izgleda jedan vaš dan, običan dan, radni?
Od ranog jutra, odlazak na posao, rad na tom poslu koliko traje, osam sati, deset sati, dolazak kući, rad, dodatni poslovi, ako su vezani za imanje, radi se oko stoke, obrađuje se imanje, šta ima da se uradi, tako neki večernji sati se provedu sa decom i porodicom.

A slobodno vreme?
Jako malo imamo slobodnog vremena, pa se koristi za posete rođacima i kraće izlete.

Da li se družite sa komšijama i da li im pomažete kada nešto zatreba, oni vama i vi njima?
Da, ali to je uzak broj komšija, takve su prilike, nekad je to bilo izraženije, ali smanjio se broj stanovnika u našem okruženju, a i menjaju se neki običaji, tako da to nije nešto preterano, u granicama normale.

A da li možda obavljate poslove sa prijateljima, rođacima, neki biznis, nešto tako?
Za sada ne.

A da li ste ranije obavljali ili imate u planu?
Ni ranije nisam, ali imam u planu, pošto su društvene prilike bile takve kakve jesu i nije doskora bilo dozvoljeno da se bavim nekim privatnim... E, sad, nadamo se da će biti nešto.

Idete li u kafanu?
Pa ide se, ne preterano, u granicama normale, sa nekim prijateljima.

A o čemu pričate kada se, recimo, sastanete sa prijateljima u kafani ili bilo gde?
Pa, zadnjih deset godina smo samo pričali o politici, jer smo bili preokupirani.

Jeste li se svađali oko politike?
Pa bilo je svega, svađe, pošto sam ja opoziciono mesto...

Sada ili pre?
Od kako znam za sebe, od kako se razumem u politiku.

Da li se bavite možda nekim sportom ili igrate karte ili neke druge društvene igre?
Rekreativno malo fudbal, u zadnje vreme sve slabije, zato što sam imao dosta obaveza.

Da li sami vršite popravke po kući, osim onoga što vam je profesija, pretpostavljam električarske poslove sami obavljate?
Da, ono što se može popraviti, ono što nam je stvarno u domenu nekog znanja. Ne eksperimentišemo sa stvarima koje ne poznajemo. Smatram da svako treba da radi svoj posao. Tako da su često u našoj kući gosti majstori koji se bave vodovodom, nekim drugim poslovima, stolari.

Kako se hranite, po vašoj proceni, koliko ste zadovoljni načinom ishrane vaše porodice?
Već sam ranije rekao da mi pripadamo nekom srednjem sloju i da živimo solidno, u stvari u našem društvu se svelo samo to na zdravlje i na hranu. Mislim da se hranimo dobro i trudimo se da to što zaradimo na neki način pretvorimo u neku zdravu hranu, svežu hranu, dobru hranu. Jer danas nam je preostalo da vodimo goli život i da se hranimo, kada se uzmu sve opcije i celokupna situacija, ta koja je bila jedan niz godina, ali nadam se da će se promeniti. Ali, mislim da je ishrana zadovoljavajuća. Jer nemamo ni merilo o kvalitetu na nivou društva uopšte. Dosta hrane proizvodimo sami, pošto posedujemo imanje.

Recite mi da li stižete da pročitate ono što želite, recimo neke knjige?
Pa, ja sam ranije dosta više čitao. Sada se to možda svodi na neke istorijske knjige. Trudim se, ali sad sve manje imam vremena za takve stvari, zato što smo preokupirani decom, osnivanjem sopstvenog domaćinstva, ostvarivanjem nekih drugih ciljeva, nabavkom nekog auta. Posvetili smo se zaradi zbog novca, tako da je malo vremena za čitanje, ali ja se trudim maksimalno da u slobodno vreme pročitam nešto.

Da li uspevate da obavite sve u toku dana što planirate?
Ne, retko. Zavisi šta se za taj dan planira. Nekad stvari ne idu svojim tokom, pa se odlažu neki poslovi za neko drugo vreme.

Da li ste često umorni na kraju dana?
Da.

O promenama

Peti oktobar se pominje kao neka prekretnica kada su se desile neke promene. U kojoj meri i na koji način vi doživljavate te promene i da li su se desile nabolje ili nagore, ako se gleda ovako uopšteno?
Već sam rekao da smo ja i moja porodica bili opoziciono nastrojeni, koje je u zadnjih deset godina, koliko traje, da tako kažem, neka velika kriza. Moje mišljenje je da se kriza vuče i iz ranijih perioda. Mislim da su promene dobrodošle. Svi mi kažemo da su mogle pre, u stvari videlo se da to nije moglo pre, naša svest je sazrela 5. oktobra. Nadam se, svi mi koji smo glasali, da će nešto da se promeni i radim da dođe do te promene, nadamo se da će biti bolje i ja se već osećam bolje, bolje.

Šta vam najviše smeta u sadašnjoj situaciji? Recimo, desile su se promene, ali da li su se one desile na zadovoljavajući način, onako kako ste vi očekivali ili?...
Mislim da je i suviše rano da pričam. Moja je želja da one idu brzim tempom, ali i suviše je rano da pričam da li je to dobro.

Kako gledate na poskupljenja koja su se desila tokom prošle godine, da li su ona bila nužna ili nisu?
Mislim da stvari treba da se postavljaju na svoje mesto, što bi naš narod rekao, da stane na zdrave noge. Ja sam jednostavno bio za promene i glasao sam za promene i verujem u ljude koji vode i diktiraju politiku i industriju i privatizaciju, i mislim da su poskupljenja bila opravdana. Kod nas nije pravo kad nešto poskupi, i svi bi voleli jeftinije ili onoliko koliko mi možemo da platimo. Tako da o tome ne razmišljam puno, mislim da treba da se obezbedi da nacija ne bude u nekom zaostatku, prvo životnih namirnica, a kasnije i ostalih potrepština potrebnih za život.

Po vašoj proceni, koliko je taj teret promena raspoređen ili to plaćaju samo neki, kako vi to doživljavate?
Mislim da ne može sve da se izvaga ili, prostim jezikom, ne može se sve staviti na kantar. Neko će podneti više tereta, a neko manje, ali mislim da je to period u kome mi treba da damo svoj doprinos da dođe do promene, da u svojim glavama prelomimo da li hoćemo da promenimo nešto nabolje ili nećemo, da se jednostavno ne ponašamo kako smo se ponašali. Treba da se osvrnemo na sve strane i pogledamo kako sav ostali svet živi.

A da li vi planirate da menjate nešto u ličnom životu?
Pa sad, zavisi na kakve se promene misli. Da, verovatno ne može niko reći za sebe da je savršen, samo on i samo on i niko više, prvo treba misli u svojoj glavi da promeni, što sam rekao, odnos i prema državi, i prema kolegama, i prema radu, i prema komšijama. Nismo se mi mogli izdvojiti kao jedinka pa biti ne znam ko, morali smo se utopiti u takvo društvo u kome smo živeli. Tako da se trudim da promenim maksimalno.

A šta konkretno, da li promene u društvu zahtevaju da se menjaju i stare navike i koje su to navike?
Pa prvenstveno navike. Čovek se prvenstveno poziva na to šta je kultura, mislim da je to kod nas od najobičnijeg primera, odnosa prema nekim stvarima, da tako kažem, koje nam ne trebaju, na primer otpada. Znači, imali smo običaj da bacimo bilo gde ili da ne vodimo računa, ne skladištimo tamo gde treba. Mislim, najobičniji primer dajem, kako mislim za to tako i za sve ostalo. Da jednostavno moramo učiti i svoju decu da postanu... da imamo jedan zdrav odnos prema sredini u kojoj živimo, prema prirodnim dobrima, tome što posedujemo, prvenstveno prema imovini, mislim da se mora razgraničiti šta je privatna imovina, a šta je društvena, i poštovanje te imovine, pa nema veze čija je, u tom pogledu.

A kada je reč o radu?
Pa, ja za sebe ne mogu reći da sam sad neki najbolji radnik, ali sam se do sada trudio na poslovima koje sam obavljao da radim korektno i iskreno, i trudio sam se da to stvarno odradim. Mislim, ja sam to nasledio od svojih roditelja, svog dede i mislim da su oni takvi bili. Stvarno sam se trudio nesebično u svakom poslu koji sam obavljao.

Šta vi mislite o radničkim protestima i o štrajkovima u današnje vreme? Dešavalo se da su ljudi nezadovoljni promenama nekim ili kada je reč o zakonu o radu?
To je ono što najviše boli naše ljude, sistem u kome smo živeli je bio za mene nakaradan. Znači, sve se vrednovalo sem rada. Tako da ljudi imaju iskrivljenu sliku o tome i mi se jednostavno moramo dozvati jednom da moramo početi da radimo savesno, onako kako treba. Sad, ljudi teško žive u zadnjih deset godina, pa je i normalno da se bune i protestuju. Ali je puno primera da ljudi traže i ono što je nemoguće. Moramo se okrenuti u mestu oko sebe, pogledati gde smo, šta smo i dati svoj doprinos u tom radu. Tek posle tog rada tražiti neke plodove i očekivati plodove svoga rada. A ne, ne raditi i očekivati. Mislim da kod nas u zemlji vlada veliki nerad.

A šta vi mislite, da li su ti radnici koji štrajkuju u pravu kada je reč o zakonu o radu i o nekom strahu da se ostane bez posla, ili da se promeni posao, ili da se nešto promeni u životu?
Mi svi imamo strah od gubljenja posla, zato što smo se mi navikli da imamo neki posao, da dolazimo na neki posao, da tu nešto zaradimo ili ne zaradimo. Bojimo se, jednostavno, sistem u kome smo živeli nije nam dozvoljavao da se bavimo možda nekim privatnim poslom. Ljudi su bili upućeni na neke firme, preduzeća, tu su radili i navikli su se na to, tako da koliko je opravdano sve to...

Šta mislite o sindikalnim vođama?
Pa mislim, opet se vraćam na politiku, mislim da je u zadnjih deset godina, znači ovo je neko moje mišljenje, vlast svesno, ljudi koji su obavljali vlast, pokušali da razbiju sve što je bilo vredno. Tako da su taj sindikat razbili na proste činioce, napravili su nekih dvadeset sindikata koji nemaju veze ni sa čim, zastupali su možda interese te vlasti više nego interese radnika, ali mislim da će i to doći na svoje mesto. Mislim da treba da postoji jedan sindikat koji se stvarno zalaže za prava radnika, ali prvenstveno mora se napraviti zakon o radu, rad se mora poštovati, raditi pa od rada tražiti, mislim da je sindikat u ovoj državi nužan.

A recite mi koliko i koja prava radnici bi trebali da imaju?
Pa radnici bi trebali prvenstveno da imaju pravo, ako već rade, na zaradu, pravo na zaštitu na radu. Mislim, mora se prvo raditi. Ja ne verujem da može da ostane bez posla ili da bude diskriminisan na poslu.

Kako se informiše

Na koji način se vi informišete šta se dešava u našem gradu i na širem planu uopšte?
Pa, putem sredstava javnih informisanja, štampa, elektronski mediji.

Šta čitate, koje novine?
Konkretno Blic, Glas, Nedeljni telegraf.

A zašto birate te novine, zašto ih čitate, a ne neke druge?
Opet moram da se vratim na politiku, zadnjih deset godina Večernje novosti obično, onako, i Politika, imali su cenzuru, morali su da pišu samo ono što je moglo da prođe, bili su produžena ruka politike i vlasti.

A sada?
Nešto se promenilo, ali novine su ostale iste, za mene, zato čitam Blic.

Koje TV stanice najradije gledate i zašto?
Pa, u poslednje vreme, mislim ovih par godina, vrlo malo sam gledao televiziju. Gledao sam informativne emisije, ali i to je sve jako malo, mislim da je i televizija bila isto što i te novine. Ne mislim da je tamo moglo da se vidi nešto što se tiče politike. Što se tiče naučnih emisija, to je nešto drugo, što se tiče politike bilo je sve namontirano.

A koje televizijske stanice gledate, RTS ili neke druge najrađe?
Pa, sada možda najviše lokalnu televiziju najrađe, a posle RTS. Mislim, RTS je dominantan, pa hteli ne hteli mi moramo da gledamo.

Recite mi da li su bolji ti lokalni listovi i TV stanice od ovih velikih?
Ja mislim da su bolji. Mislim da skreću sa teme svakodnevnog života, pa čovek bi hteo da pobegne od loših stvari svakodnevnih i od politike.

A toga nema na lokalnim stanicama?
Pa ima, ali manje.

Kad se dogodi nešto važno, kako se vi informišete šta se dogodilo?
Pa eto, putem televizije ili putem novina.

Slušate li radio?
Da.

Kako možete da znate ko govori istinu, a ko ne, kad je reč o medijima?
Teško je proceniti šta je prava istina, ali eto, onda, čitanjem različitih listova i objedinjavanjem različitih mišljenja, doći do neke uslovne istine.

A da li poznajete neke ljude koji su dobro informisani?
Poznajem dosta ljudi, ali ne mogu da dam neku ocenu da li je neko konkretno informisan ili loše.

Znači informacije od ljudi pojedinačno uzimate sa rezervom ili?...
Da, sa rezervom.

A da li poznajete neke ljude koji su bliski vlasti, a koji poseduju pouzdane informacije?
Poznajem neke ljude koji su bili u lokalnoj politici, lokalnoj vlasti, razgovarali smo o nekim temama, ali to nisu neke bitne teme.

A da li o zbivanjima raspravljate sa komšijama ili sa porodicom?
Sa komšijama ne tako mnogo, sa porodicom malo više, to je sredina u kojoj se živi, imamo punu slobodu, tu možemo reći sve što mislimo.

A da li idete na neko mesto gde možete čuti pouzdane informacije, i koje je to mesto, ako odlazite, u mesnu zajednicu, stranku?...
Pa, možda su se u našem gradu, da tako kažem, održavale neke tribine različitih ili političara ili ljudi iz vlasti, pa su, eto, to mesta gde sam mogao nešto čuti, što kažu, iz prve ruke, informacija iz prve ruke.

O 5. oktobru 2000. godine

Rekli smo da je taj 5. oktobar nekako prelomni datum. Kako ste vi doživeli 5. oktobar i uopšte promene pre godinu dana? Da li ste učestvovali u protestima pre 5. oktobra?
U protestima od prvog dana do tog 5. oktobra, smatrao sam da je to, eto, neki doprinos, iskaz nekog nezadovoljstva prema dosadašnjem stanju, prema dosadašnjoj vlasti. Možda se onda i nije moglo, običan čovek nije mogao da doprinese nešto više.

A kako ste, na koji način ste se uključili, opišite nešto više, u te proteste?
Pa sad, sve je to išlo nekako spontano.

Je li vas neko pozivao da se uključite?
Sami smo odlučili da treba, što kažu, putem javnog informisanja, bilo je objavljivano i pozivano, prvo od samog glasanja, da se glasa za promene, a samim tim iskaz nekog nezadovoljstva, šetnja, sâm sam se uključio.

Jeste li putovali u neka druga mesta na proteste ili ste samo ovde u gradu?
Petog oktobra samo ovde u gradu, a ranije, pre deset godina, kada je to stvarno trebalo, da budem na protestima, tako da sam smatrao da sada treba da idu oni koji su tada likovali.

A ko su ti?
Pa mislim da je u tim redovima dosta bilo - mislim konkretno na odlazak u Beograd - mislim da je tu bilo dosta ljudi koji su bili simpatizeri prethodnog sistema. Svaka čast, veliki broj ljudi je bio, ali mislim da sam u tim redovima prepoznao i ljude koji su bili simpatizeri prethodne vlasti. Tako da je moje mišljenje i da su oni trebali, jer su oni i podržavali Miloševića.

Šta mislite, ko je te proteste vodio, kakvi su to ljudi?
Nisam nikada razmišljao ko je te sve ljude vodio. Možda je to bilo organizovano, a možda i spontano. Moje mišljenje je da je to bila spontana reakcija naroda, onako prosto rečeno dozlogrdilo, kakav je to bio život u nekom začaranom krugu, niti možemo, mi jednostavno nismo mogli izaći iz ove zemlje nigde, mislim da se sveukupna situacija sabrala, došlo do tog protesta. Šta je stvarno bilo, nisam merodavan oceniti, ali prepustio sam se tom mišljenju.

Šta mislite, zašto je Milošević pao?
Pa, moje lično mišljenje je da Miloševićev sistem i Milošević sam nije obraćao pažnju na taj sloj koji je stvarno njega i održavao na vlasti. Znači, to su, po meni, oni sitni činovnici, ljudi iz državnih aparata, vojska, policija. Mislim da su oni njemu okrenuli leđa i da je jedan broj mladih ljudi pristigao i glasao protiv njega. Mislim da je to uticalo na promenu na izborima. Verovatno da su i neke druge stvari došle do kraja i da to više nije moglo da se održi. Mislim da i pritisak Evrope i međunarodne zajednice nije bio neznatan u promenama, u uticanju da se promeni.

A zašto je Milošević tek tada pao, zašto nije pre deset godina?
Ja mislim da je samo neka svest naroda njega održavala na vlasti. Jednostavno, mi nismo hteli - nismo hteli, opet kažem uslovno, jedan određen broj nije hteo - da se pomiri sa pravim stvarima, pravim činjenicama, jednostavno da prizna šta je, šta nije, slepo su verovali u neku ideologiju koja je neostvariva.

A zbog čega je to tako, šta mislite?
Mislim da je na to uticalo tih zadnjih 40-50 godina, da su ljudi vaspitani u duhu nekog komunizma, nekog ateističkog društva. Ljudi koji nisu verovali, mislim da je taj komunizam doprineo da mi budemo takvi kakvi jesmo. Mislim da smo mi kao srpska nacija u onoj prethodnoj Jugoslaviji bili dominantni, mislim da smo bili većinski narod i tako da je to malo ostavilo kod nas: mi, pa mi, mi smo neprikosnoveni, ne uvažavamo ostale narode. Jako loše. Svi su ljudi, pa bez obzira kakvi su, crni, žuti ili muslimani, mislim da smo mi sami sebi dosta stvari napravili koje ne treba.

Šta je vama najviše smetalo u prethodnom režimu?
Dosta stvari. Kad se gleda iz ugla običnog čoveka maltene sve: nikakav život, rad, znači čovek prosto razmišlja o radu, radi i zaradi, i zaradi dve marke. Kad se pogleda, to svakom smeta. Kad se pogleda koliko je nedostataka bilo, mislim, rekao sam već u prethodnom pitanju, taj odnos prema ostalim ljudima, prema nacijama, nismo se mi jednostavno mogli, kako se čovek mora utopiti u društvo u kojem živi, tako se mora i naša zemlja sjediniti sa okolinom, sa svetom, sa međunarodnom zajednicom, međunarodnim prilikama. Mislim da su ti ljudi koji su vodili politiku u tih prethodnih deset godina bili jako nesposobni, nisu bili dalekovidi da osete kakve su međunarodne prilike, šta se dešava u okruženju, to je neko moje mišljenje.

Da li ste učestvovali možda u mitinzima krajem osamdesetih, kada je Milošević dolazio na vlast?
Kao učenik osamdesetih godina da, a posle završetka škole, ne.

Zbog čega, kako ste tada doživljavali Miloševića i njegov dolazak na vlast?
Pa mislim da mi svi u sebi imamo nešto nacionalno. Milošević kada je dolazio na vlast zaigrao je na nacionalnu kartu, gde su stvarno ljudi najosetljiviji. Videlo se tada da ga je naš narod u velikoj većini podržao i došao je na vlast, ali ubrzo se videlo da je to promašeno.

A kad ste vi videli da taj režim ne valja?
Ja, 1989-1990, znači samim onim dešavanjima, u Hrvatskoj i Sloveniji, Milošević je - ne možda Milošević sam, ali da kažem, pošto smo mi tu da počistimo ispred svoje kuće - Milošević je bio taj koji nije hteo da prihvati nikakvo rešenje, ni konfederaciju, ni federaciju. Imao sam priliku da završim kao vojnik 1991. u Hrvatskoj, tako da iz nekog mog ugla, mislim da je to.

Da li ste zadovoljni kako se menjaju ustanove posle 5. oktobra, da li se dovoljno brzo menjaju? Da li su to nove ustanove ili su to samo novi ljudi, a da je ostalo sve po starom?
Pa, mislim da promene idu napred. Sad, teško je dati ocenu da li to ide. Moja je želja da ide brže i da to postane, onako, normalno, mislim, da se uprosti i da je to sve lakše za ljude. Ali ne može, verovatno, to sve tako brzo, jer onaj režim se razgranao u sve pore ovog društva, u sve pore institucija, tako da je jako korumpirano društvo, pa su nas i ocenili da smo na prvom mestu što se tiče mita i korupcije.

Po vašem utisku, koja se ustanova najviše promenila, ovde u lokalnoj sredini recimo?
Teško da to mogu da kažem.

Jeste li zadovoljni zdravstvenim uslugama, jeste li skoro negde bili u nekoj od ustanova, pa ste mogli da uporedite?
S moje strane, ja sam zadovoljan, koliko imam potrebu da ja idem u zdravstvene ustanove, mada mislim da je to na nedovoljnom nivou i da to treba da ide, iz ranije priče, moramo reći gde smo, šta smo, i to uraditi, jedan pošten odnos prema radu. Kad se to promeni, onda će se promeniti stanje i u zdravstvu i društvenim institucijama. Jednostavno, moramo shvatiti da moramo sami sebi da pomognemo, ne može nam niko pomoći sa strane.

Šta vi mislite, da li je moguće promeniti ustanove sa starim ljudima?
Mislim da je to teško.

Zašto?
Zato što su ti ljudi navikli na neke stare običaje, ne svi, ali jedan određen broj ljudi se stvarno mora prilagoditi nekim novim uslovima. Zavisi čime se čovek bavi, opet kažem mislim da je mnogo korupcije i da će to teško ići. Mafija je uzela maha, zavukla se u sve to.

Kad biste imali nekog novca viška, da li biste imali poverenja da taj novac stavite u neku banku?
Mislim da će to ovde biti veliki problem, jer ljudi su se opekli, dosta ljudi koji su sitnu svoju ušteđevinu pokušali da stave u neke banke sa nekim nerealnim kamatama, tako da i kad bih imao viška novca morao bih baš dobro da razmislim.

Šta vi mislite, koliko su se promene desile u školama, u obrazovnim ustanovama?
Ja sam davno izašao iz škole, moja deca su mala, tako da iz priča, opet kažem, te priče gledam sa nekom dozom... ne mogu da kažem da su tačne, ni da nisu, ali nešto se tu slabo menja. Mislim da su naša deca ipak preopterećena sa nekim stvarima možda nebitnim. Mislim da se još uči na neki način koji je prevaziđen davno, da se mora ići na neke nove načine učenja. Deci se moraju obezbediti učila, pomagala, ne mogu učiti pomoću štapa i kanapa, to vreme je davno prošlo. Mislim da se tu baš sporo, sporo te promene odražavaju.

A zbog čega je to, šta mislite?
Pa sad, mislim, ti ljudi koji su došli sada na vlast posle 5. oktobra ne mogu da izvrše sve promene odjednom, verovatno. Ja pođem od sebe, da sam ja sad u nekom tom najmanjem delu, segmentu vlasti, trudio bih se da stvarno promenim nabolje, a sad nemoguće je za tako kratak period. Znači, mora se raditi, treba praviti program, ne može se menjati napamet, moraju se ti programi ponuditi našem čoveku, društvu, našim uslovima, našem standardu.

Kako se ponašaju službenici kada odete na razne šaltere ili u kancelarijama?
Slabo, to je najveći problem u ovim promena, što službenici nemaju obzira ni prema kome, samo prema prijateljima. Ako imaš prijatelja, prolaziš, ako nemaš, ne prolaziš. Jako je mali procenat ljubaznosti, razumevanja. E sad, ne mislim da su tu samo oni krivi, mislim da se opet tu vuku neki duboki koreni. Opet nas to poziva na pitanje imovine, na pitanje da moramo znati čije je i šta. Pa kad se čovek pojavi tamo da plati porez, jer je on možda nešto zaradio ili ima imovinu i onda plaća porez kroz šalter, kao u... ne znam gde mogu takva primanja da postoje, dajem primer poreza i bilo čega drugog, mali je stvarno procenat tih institucija gde su stvarno ljubazni ili se trude. Sad, mislim da ljudi treba na drugoj strani svoje obaveze da ispunjavaju. Kada se pomenu ti šalteri uvek se misli na neko plaćanje, na ispunjavanje nekih obaveza. Ljudi jednostavno imaju obavezu prema državi, prema stvarima, prema onome što poseduju, oni se moraju truditi. Tako svi moraju dati doprinos, a prvenstveno promene. Ali mislim da se sve svodi na pitanje imovine, promenom vlasnika mnoge stvari same će se po sebi staviti na svoje mesto.

Kako to mislite da, kada je reč o tim službenicima i tim činovnicima, kako bi se te promene onda desile? Promenom vlasništva recimo?
Pa znate šta, mislim da treba da postoji titular, znači vlasnik, da imovina mora biti zagarantovana, privatna, državna. I onda kad se čovek pojavi sa knjižicom, nije to tako davno bilo kad su ljudi plaćali porez sa poreskom knjižicom, znači, ja sam se pojavio, plaćam porez redovno, platim na šalteru, šalterski službenik udari pečat u tu knjižicu. Izmišljeno je dodatnih stvari, ja mislim da su to ko zna iz kojih razloga, recimo da idem na poštu, zakomplikuje se. Mnogo se stvari zakomplikovalo kod nas, moraju se opet stvari prilagoditi našim uslovima, našem čoveku.

A od čega zavisi ljubaznost ili poslovnost tih radnika na raznim šalterima i u takvim službama?
Pa, stvarno ne znam.

Da li možete da uporedite pre 5. oktobra i sada, da li ste se osećali sigurno pre 5. oktobra ili se sada osećate sigurno? I kakvo je vaše iskustvo sa policijom, da li ste imali nekih problema pre 5. oktobra?
Sad se osećam sigurnije, sa dolaskom te neke demokratske vlasti. I međunarodne prilike su se izmenile. Naši ljudi ovde najviše strahuju zbog rata, jer smo proveli deset godina u ratu, nekoj izolaciji. A što se tiče policije i neke sigurnosti, policija je jedna institucija koja mora postojati. Nisam imao iskustvo, ni loše, ni dobro, sem saobraćaja, bio sam vozač pa sam imao tako nekih situacija koje su ružne. Eto, ja sam imao priliku da putujem po Evropi, pa onda imam neko iskustvo kako je tamo, i stvarno bi čovek poželeo u svojoj zemlji da to bude tako. Mislim da tu treba neke korenite promene da se izvrše.

Šta konkretno? Koja su to ružna iskustva?
Pa evo, kad smo već došli do toga, zaustavi te jedan običan policajac, on hoće da te kazni, uzme mito i ode. To je najprostije, najkraće, i mislim da to ne treba da se radi, treba da odgovaramo za svoje postupke, radnje, konkretno za saobraćaj. Oni treba da budu pravi policajci, ne podmitljivi. Znači, stavimo tačku na to. Treba da se trudimo da budemo svet, moramo imati i dodira sa svetom, a nemamo nikakvih dodirnih tačaka sa svetom zadnjih deset godina.

O ratu

Rekoste da se narod plaši rata, da li se vi možda nečeg plašite?
Samo rata.

A sa kim? Sa kim bi mi možda mogli da ratujemo?
Pa sad je to neko drugo pitanje, sve zavisi od međunarodnih prilika. Više ne razmišljam kakav bi to rat bio, da li bi to bio rat sa nekom susednom velesilom ili neki građanski rat. Moje lično mišljenje je da je kraj, da je vreme došlo da toga stvarno više neće biti, da su se neke stvari prekinule. Sad, ne daj bože, to jedino što može neki strah da postoji.

Da li biste učestvovali u nekom ratu koji bi se vodio na ovim prostorima?
Ni po cenu života.

Zašto?
Pa, imam gorko iskustvo. Bio sam vojnik 1991. godine, kada je počeo taj nesrećni rat u Jugoslaviji. Proveo sam 15 meseci u tim ratnim zbivanjima. Tako, sve je krenulo nizbrdo, kola su krenula nizbrdo, lošije i lošije stanje, neki ratovi lokalni, da kažem, taj rat u Bosni, pa rat na Kosovu. Eto, učestvovao sam i više ne bih želeo i ne bih po cenu života.

A šta se to dešavalo u Hrvatskoj za vreme služenja vojnog roka?
Ja iz mog ugla ću dati jedan određen odgovor, ali teško je da jedan običan čovek kaže šta se dešavalo. Mislim da su, to je moje mišljenje, da su glavni krivci za rat Tuđman i Milošević. Znači da su to dva subjekta koja su uticala jednostavno da se ljudi zamrze, oni ovakvi, onakvi. Međunarodna zajednica, moje lično mišljenje i da ona ima tu jedan veliki udeo, jer da je ona htela da zaustavi rat, kako je uspela da Miloševića zaustavi u nekim svojim stvarima, kaže nemoj ovo, nemoj ono, znači da je tako mogla da zapreti Tuđmanu i svima. Znači da je jedan ogroman deo i njena zasluga. Ali mislim da su i oni... ljudi su ljudi. Moj je lični stav da ja ne mogu da mrzim nikoga, ni Hrvata, kažem Hrvata, zato što je u našem susedstvu, jer smo živeli sa njima, tako ne bih bilo kog čoveka. Ako nismo mogli zajedno, trebalo je da se podeli zemlja, da živi svak za sebe, da imamo ekonomsku saradnju. Ako ne možemo da se gledamo, ne možemo, do viđenja. Mislim da su oni glavni krivci. Posle toga dolazi naše, neko, da kažem, favorizovanje nacije, mi naše, oni njihovo. Nahuškali smo ljude, oni su ovaki, onaki. Njihovi mediji, mislim da veliku ulogu imaju mediji koji su, po meni, prodali otrov. Znači, direktno iz usta su sejali to što ne treba, znači niko od njih nije tada ušao i rekao... a to obični ljudi ne znaju, da li se neko pobunio tamo ili ne. Jednostavno nisu imali priliku da... to je moje neko mišljenje, mislim da je moglo da prođe sve bez rata.

Vi ste ceo vojni rok bili u Hrvatskoj?
Pa jedan određeni rok sam proveo u Hrvatskoj dok, što kaže, nije došlo do iseljavanja te kasarne ili te jedinice. I ja sam sticajem okolnosti došao u Srbiju posle toga. Mada, pomeranja vojske iz Srbije su bila, znači ti si Srbin, danas će te premestiti na neki deo ratišta, da li je to Vukovar, da li je to Petrova gora ili... u pomeranjima sam nekim bio, nisam bio u nekim teškim ratnim dejstvima i hvala bogu, to mi je najveći uspeh, nisam imao priliku da nekoga stvarno ugrozim, niti mene neko da ugrozi, ali sâm taj psihološki pritisak je bio strašan.

"Podzemlje", mafija, sudstvo...

Recite mi da li ste imali nekada neko iskustvo sa mafijom?
Ne. Trudio sam se...

Da li znate da ovde u vašem gradu ima podzemlja?
Pa gradom kruže tračevi, sad da li su to tračevi ili istinite priče, nažalost izgleda da to stvarno postoji. Nisam imao nikakvo iskustvo i, hvala bogu, ne bih želeo.

Šta mislite, ko je jači, policija ili podzemlje?
Iskreno rečeno, mislim da je u poslednjih ovih deset godina, ne mogu posle 5. oktobra da kažem, znači kratak je period, ali kad se sagleda ono pre, mislim da su oni bili ne tesna nego široka veza između podzemlja i policije. Jer evo sad nam neki događaji ukazuju na to. Mislim da su oni, ne mogu da kažem iz kojih razloga, to je verovatno neki profit u pitanju, neki poslovi sumnjivi, ko zna, teško je da običan čovek da ocenu o tome, ali jednostavno su posle svega ovoga bili povezani.

Šta vi mislite da li može sada da se zaštiti neko pravo, recimo nečiji interes sudskim putem, kakvi su sudovi sada?
Ja nisam imao priliku da idem na sud, ali iz medija, putem nekog javnog informisanja, rekao bih da je naš sud ništa, da tu ne postoji... Mislim, institucija koju treba iz temelja promeniti. Mislim da su naši zakoni nakaradni. Oni su napisani pre pedeset godina, napisali su ih ljudi... to je moje mišljenje i jedno odlično pitanje, o ovome baš volim da pričam. Mislim da su, ja sam tako vaspitan, takav mi je bio deda, otac, mislim da su posle rata, da kažem, došli na vlast ljudi koji nisu bili sposobni da obavljaju to, pisali su zakone i donosili zakone koji su njima odgovarali. To me navodi na mišljenje pošto se sve ovo izdešavalo, jednostavno imamo primer, pozajmi auto ili tako neku nebulozu, to ne može. Znači, mora se imovina zagarantovati. Sud je trebao napisati zakon na osnovu deset božjih zapovesti, to se svugde... ne ubij, ne ukradi i poštuj to. Mislim da je taj sud javašluk. Sude se, obična parnica traje 15 godina, gde to postoji, ne postoji ni u afričkim zemljama. Tako da ga treba menjati iz korena.

A da li su se tu desile već neke promene, imate li neko saznanje o tome?
Neka saznanja baš i nemam, ali imam primer. Jedan moj zemljak, komšija je savezni sudija i mislim da se tamo ništa nije promenilo, ali da će se promeniti verovatno i ako da bog da to stvarno bude nabolje i ono pravo.

Šta mislite, da li direktori imaju previše ovlašćenja?
Mislim da nemaju. Moje lično mišljenje je da direktor i treba da ima ovlašćenja. Ne mogu da shvatim, opet se pozivam na rad, da jedan direktor ima problema sa dobrim radnikom, jednostavno sa radnikom koji ispunjava svoje obaveze. Mi smo se postavili u tu ulogu da mi jednostavno dolazimo na posao i da je direktor tu. Mi smo svi tu da bi ova država funkcionisala, sistem, institucija u kojoj radimo, sad da li je to SUP, vojska, neka firma koja proizvodi. Mislim da treba da ima jedan određeni dijapazon vlasti, jednostavno, direktor je taj menadžer koji rukovodi, ekonomiše preduzećem, jednostavno je odgovoran, znači mora imati vlast. A mi smo ljudi koji biramo posao, mi smo tu došli i pisali smo molbu da dođemo na posao, niko nas nije pozvao - ej, ti ćeš sad tu raditi kako misliš. Mislim da još treba proširiti ta ovlašćenja.

Sigurnost...

Da li se vi plašite otkaza, znate sad je to aktuelno, Zakon o radu, otkazi, protesti neki, sindikalni, da li se vi plašite?
Pa nikom nije svejedno da ostane bez posla. Posao je, da tako kažem, na našim prostorima jedna sigurnost. Onaj koji nema potrebe da radi, on i ne radi. Ne bi mi bilo baš prijatno da ostanem bez posla. To je izvor prihoda od koga izdržavam porodicu, živim. Na stranu to što se mi bavimo nekim poslovima sa strane, što su naše potrebe veće, pa smo se mi navikli na neki život koji je možda bio lepši i bolji i imali smo više novca u nekom prethodnom periodu, pa sad mi to hoćemo da nadoknadimo, ali ne bih voleo i ne bi mi baš bilo svejedno.

Šta vi mislite i kakav osećaj imate, da li vas ugrožavaju neki drugi narodi i koji?
Pa ja mislim da nas ne ugrožavaju direktno, u smislu da vrše pritisak na nas, ali možda nas ugrožavaju putem nataliteta, i što smo mi suočeni sa mortalitetom, u našoj sredini je tako, ali po mom mišljenju je nerealno.

A na koji narod mislite kada govorite na tu vrstu ugrožavanja natalitetom?
Pa sad, mi ćemo uvek da kažemo Šiptari, zato što su oni jednostavno doživeli ekspanziju u, da kažem, zadnji niz godina, a nemamo merila za ostale, da bi mogli da kažemo i neki drugi narod u našem okruženju, pozivamo se na njih zato što su oni najviše.

Mislite da je to nešto osmišljeno, taj natalitet i ta populaciona politika?
Ne, ja ne mislim da je to osmišljeno. Mislim da smo i mi Srbi imali svoju ekspanziju, da smo je u nekom davnom vremenu doživeli, i da smo jednostavno počeli, kao što su i neke ranije civilizacije bile, uspele, propale, tako i možda neki pad.

A zbog čega je to tako, zbog čega se sada manje rađa dece kod Srba, u našem narodu?
To nije problem u ovih deset godina, to je verovatno problem od ranije, stručnjaci koji se bave tim pitanjem ukazuju na taj problem već duže vreme.

Recimo vi, da li biste vi voleli da imate petoro dece, planirate li da imate više od dvoje dece?
Pa lično, voleo bih da imam. Sad u ovom zadnjem periodu utiču te prilike u našoj zemlji, ekonomske prilike, prvenstveno i na te ljude koji odluče da rađaju, imaju dvoje dece i to je eto neko zadovoljenje, a mislim da je to jedan od velikih razloga.

A da li vi lično planirate još dece?
Pa ja bih voleo da imam još dvoje dece, jedno, dvoje da bi se bar ona prosta reprodukcija završila, troje dece sasvim...

O vlasti

Kakva je po vašoj proceni nova vlast, koliko je ona nova ili liči na staru?
Meni je jako drago što je došlo do promene vlasti. Stvarno sam to želeo, deset godina od kako se došlo, da tako kažem, do nekog višepartijskog sistema. Ali mislim da se ne mogu stvari iskristalizovati za tako kratak period, znači od tog 5. oktobra pa do danas. Ne kažem da je loša, za sada se trudi, daje neke promene, ali vreme će pokazati.

Šta mislite, koliko je ova nova vlast spremna da se sama žrtvuje, a u kojoj meri je dvolična, mislim u ovim promenama?
Pa teško je dati ocenu o tome.

Kako se vama čini?
Mislim da i mi treba da damo jedan veliki doprinos tome, pa i vlast je obraz ili lice jednog naroda. Tako da ne možemo mi od njih očekivati da se sa čarobnim štapićem prošetaju kroz Srbiju i kroz Jugoslaviju, pa da sada to sve bude... Znači, kakvi smo mi, takvi će i oni biti, koliko mi budemo razumni i trudimo se, tako će i vlast.

Koliko nova vlast ima razumevanja za potrebe i poteškoće građana?
Pa verovatno da ima dosta. I njima bi bilo, i svakom bi normalnom čoveku bilo drago u toj svojoj zemlji da obezbedi da ljudi žive. Ne mislim uopšte i ne bi ni moglo da mi padne na pamet da su to ljudi koji ne žele da doprinesu da ovde bude dobro, da doprinesu da bude bolje svima.

Šta mislite, da li nova vlast više uvažava zahteve građana ili međunarodne zajednice?
Mislim da balansira, mislim da pokušava da uvede stvari u međunarodne tokove, da mi budemo jedna zemlja kao što su to i razvijene zemlje, normalno da se teži ka boljem. Mislim da ne postoji čovek koji bi gledao da osudi to. Oni se trude da uklope stvari.

Po vašem mišljenju, da li se lokalna vlast ponaša isto ili različito u odnosu na centralnu vlast, da li su kompatibilne?
Pa mislim da jesu kompatibilne. Lokalna vlast je, da kažem, izvršna vlast, znači produžena ruka te vlasti. Nemamo, nažalost, a mislim da ta lokalna vlast treba da dobije neke šire okvire vlasti u tom mestu gde je, u tom okrugu, opštini. Ali dobro, mislim da će se stvari pomeriti i da će doći stvari na svoje mesto, jer jednostavno lokalna vlast je vlast koju smo mi glasali i izabrali i vlast ujedno na saveznom, država, mislim da je to isto.

Koliko je državna vlast sklona bogaćenju?
Pa teško je dati ocenu o tome. Ono što sam rekao malopre, ne mogu se stvari kristalizovati odjednom. Verovatno da tu ima, ja to tako razmišljam, zato što su se takve stvari dešavale ranije, da možda i tu postoji jedan procenat ljudi koji bi hteo da tu prisvoji nešto za sebe, jednostavno da sebi ugodi.

Da li vi imate neka takva saznanja?
Ne, stvarno ne. Ne verujem u informacije neproverene, želeo bih da se uverim stvarno pa da onda kažem - eto taj nešto jeste, a onaj nije.

O Jugoslaviji

Po vašem mišljenju, zbog čega se raspala bivša Jugoslavija?
Ja sam tada imao dvadeset godina i sad iz ovog ugla ne bih mogao nikakav odgovor da dam. Ali to sam rekao ranije, možda međunarodna zajednica, ko zna, zbog nekakve prilike, teško je dati na to pitanje nekakav odgovor.

Zašto je došlo do ratova, da li su oni bili neizbežni, da li su se narodi koji su živeli u staroj Jugoslaviji mogli na neki drugi način razići?
Moje lično mišljenje je da su se mogli na neki drugi način razići, da smo mi lično krivci što smo ratovali između sebe, napakostili jedni drugima, da smo mi jedini krivci.

Mislite svi narodi?
Da, da, svi narodi, ne mislim na nas kao zemlju, nego na sve narode, mi smo svi dali doprinos da eto dođe do rata.

Ko je u stvari ratovao?
Pa, nažalost, mi smo Srbi ratovali sa svima. Mi smo se pravili izgleda najpametniji, pa smo ratovali u Sloveniji i Hrvatskoj, pa nažalost i kod nas. Izgleda da smo mi bili jedna strana, a svi ostali druga, mislim svak za sebe.

A zbog čega smo mi ratovali, mi kao jedna strana?
Pa to ni mi ne znamo, u tome i jeste stvar, što mi stvarno ne znamo zašto smo ratovali, što smo to radili, mislim da ne znamo. Možda smo bili povedeni nekom idejom, eto pominje se ta neka velika Srbija. Mislim da je 1990. godine napravljena jedna velika greška, što Milošević tada nije objedinio da tako kažem opoziciju u državi Srbiji, ako je već moralo da dođe do raspada, pa tada pravio neku vladu nacionalnog spasa, pa rekao lepo - ajdemo. Mada isto kažem, vreme će pokazati šta su prave stvari.

Šta vi mislite, ko je dobio tim ratovima, a ko izgubio?
Svi su izgubili, dobio od nas niko nije ništa. A na širem planu, verovatno da je neko dobio, mislim određen deo te međunarodne zajednice. Jer ipak smo mi bili velika zemlja, sa dvadeset i nekoliko miliona stanovnika, veliko tržište, jedan veliki potencijal. Sa malom reorganizacijom smo mogli da izvršimo neke promene i nađemo neko mesto tu. E sad, teško je odgovoriti na to pitanje, da li su oni hteli ili smo mi stvarno bili nesvesni, razbili tu zemlju. Teško za običnog čoveka da dâ; takav odgovor.

A zbog čega mislite da je, recimo, međunarodna zajednica imala koristi?
Pa znate šta, više nemamo tako jaku, hteli ili ne, mi smo bili jedna zemlja koja se trudila da prati nauku, tehnologiju, pa čak i u vojnoj industriji, mašinskoj i elektroindustriji, mislim nismo bili verovatno na nekoj najrazvijenijoj ulozi, ali ipak smo bili na ovim našim prostorima velika zemlja.

Mislite da je interes međunarodne zajednice bio da nema tako jaku zemlju u tako nekom tehnološkom, naučnom i svakom drugom pogledu?
Međunarodna zajednica je toliko moćna i to se videlo i ranijih godina, oni su u nauku ulagali i crpeli, čak i naš taj neki Tesla nije mogao ostvariti, jer su ovo bile zemlje siromašne za to što je zamislio, pa je morao tražiti neki bogatiji svet. Mislim da za njih to nije bio problem, da nekog našeg naučnika ili nekog našeg sposobnog čoveka dovedu da radi. Mislim da su to neki interesi. Mi jednostavno možemo da nagađamo i mislimo da je tako, a u stvari možda to nije tako.

O zločinima

Da li vi znate za neki zločin koji su u ratovima počinili Srbi?
Ne mogu da kažem da sam video, ali ovako što se priča, što mediji... Ne mogu da kažem najbukvalnije da je međunarodna zajednica luda, blesava, pa optužila tamo nekoga Srbina da je... Ipak se dosta stvari zna, ne živimo mi u srednjem veku, to se ipak desilo na nekom prostoru, tako da verovatno postoji zločin i s jedne i s druge strane.

A šta vi mislite, ko je počinio te zločine: vojska, policija, paravojne formacije ili pojedinci?
Pa znate šta, ja sam imao prilike, bio sam u vojsci u tom nekom nesretnom vremenu kad se ratovalo i pretpostavljam iz priče, tako, mojih drugara, kad se dese tako neke loše stvari da čovek ne može da se kontroliše. Sad, ko je to, pod čijom komandom, verovatno da se tu desilo dosta tih stvari bez ičije komande, ko zna šta se desi sa čovekom kada on ima takva razmišljanja, kada dođe do ratova. A sve što se desilo, besmisleno je i stvarno katastrofalno.

Da li poznajete nekoga ko je učestvovao u ratu i ko se neprimereno ponašao, recimo ubijao, pljačkao?
Ne, stvarno ne.

Po vašem mišljenju, da li treba objavljivati informacije o zločinima?
Pa mislim da treba. Evo što mislim, šta smo mi sebi kao nacija dozvolili: dozvolili smo da se vratimo u neki petnaesti, šesnaesti vek, kad su se ljudi tukli mačevima i ubijali jedni druge nemilice, da tako i sada radimo. Opet kažem, ja sam protivnik rata, nisam za takvu opciju nikada, uvek može da se nađe rešenje. Teško je za čoveka da pogleda slike tamo nekog zločina i nije to lako ni za koga, ali jednostavno mora da se pokaže, da ljudi shvate šta to znači. Nešto što ne bi voleli da se nama desi, zašto bi voleli da se nekom drugom desi. Ljudi smo, svi smo ljudi, treba da živimo, pomognimo jedni drugima. Ako ne možemo, ne možemo.

Da li treba suditi našim ratnim zločincima?
Mislim da treba.

Da li je bolje u Hagu ili pred domaćim sudovima?
Ne znam koji konkretan odgovor da dam. Sud je sud, ali ja sam malopre izjavio da je naš sud... ali opet, to je neko drugo pitanje, zločin, za ratni se zločin mora suditi. Sad, ogroman je pritisak međunarodne zajednice. Nadam se da taj sud u Hagu nije kao naš sud. Ja polazim od toga, ne mogu da kažem šta su, mi smo obični ljudi da bi mi o tome pričali. Ali mislim jednostavno da im treba suditi, iz razloga ako su to učinili. Gde su bili oni da to spreče? Najlakše je nešto narediti, jednostavno, gde su bili da te stvari ne budu kakve jesu, da li je moglo nešto da se u tom pogledu promeni, zašto bi sada tamo nekog nedužnog čoveka neko ubio ili mu nešto radio što nije primereno. Postoje tamo neke konvencije o zaštiti i zarobljenika civila, to se mora poštovati. Mislim, polemišemo mi, naši ljudi polemišu - e, što se sudi samo našima. Kad razmišljam o tome, onda kažem - ej, pa možda se samo našima sudi, možda smo mi to više i uradili. Ne mogu o tome sad, baš da i ne ulazim u to, i ne volim, to me baš ne interesuje, ali mislim da treba da im se sudi ako su to uradili. Ne može se suditi nekom vojniku ako je izvršio tamo nešto, to bi bilo ružno, komanda je, hijerarhija postoji i te jedinice i prisila neka, ali odgovorni vojnici koji su radili to treba im suditi.

Da li smatrate da treba da se plati odšteta žrtvama rata i kome?
Ne treba.

Zbog čega?
Pa ja mislim da smo podjednako, možda i vređam, sad možda se iz ovog mog prethodnog govora vidi da smo možda mi krivlji nego ostali, ali jednostavno mi smo i jedni i drugi doprineli da dođe do tih ratova i ništa mi ne bismo imali od toga da se plati. Treba neka materijalna šteta, imovina, ja sam za to da se poštuje imovina, da se stvarno vrati to što može. Ne možemo mi sad platiti nekome što je neko nastradao, ne može se to platiti. Kažem, na svu sreću, moj niko nije stradao blizak, tako da nemam neki osećaj o tome, ali mislim da ne treba, to je moje mišljenje, eto nadoknaditi te neke materijalne gubitke koliko može i ako može.

Da li smatrate da svi treba da se vrate kućama i prostoru odakle su?
To obavezno. Uvek sam o tome razmišljao i žao mi je tih ljudi koji su stvarno radili i ceo neki radni vek proveli da steknu neki imetak, da naprave kuću, da to svoje domaćinstvo podignu na neki veći nivo, i sada se tu pojavi neko da mu sruši kuću i da ga otera. Mislim da treba da se vrate, da jednostavno vlast i naša i tih iz naših bivših republikica treba da nađe neki zajednički jezik da se vrate gde jesu i da se upute na neki zajednički život, takva smo sredina. Mislim da je to neophodno raditi.

Šta mislite, da li su za sve krivi političari?
Pa znate šta, ljudi koji su, ovako, stariji kažu - trebalo je političare 1990. godine kad su imali sastanke u Ohridu i gde sve, pohvatati i baciti u vodu. Iz mišljenja običnog sveta, oni su krivi. Verovatno da su dosta krivi, opet kažem, to sam i na početku rekao, da naša vlast nije bila dalekovida da vidi, a verovatno i njihova. Ja sam putovao i imao sam prilika da se srećem sa nekim ljudima iz bivših republika, i sa Slovencem, i kod svih nas postoji neka nostalgija za tom zemljom. Ona je bila kakva-takva, to je nebitno, ali mislim da ima velike krivice, ima i do nas. Mi nismo bili mudri pa da kažem: ja neću da glasam za njega, on je za takvu politiku, ja ću da glasam za nekog drugog. Po meni, zaigralo se na nacionalnu kartu, i kod Hrvata i Muslimana i...

O svetu

Šta vi mislite, da li u svetu vladaju novac i sila?
Da, mislim da vladaju. Skoro sam neki podatak, da li sam pročitao ili čuo, da će svetom možda za nekih dvadeset, trideset godina vladati mafija. Niti verujem preterano, niti ne verujem, mislim da se dosta stvari može promeniti. Evo mi pričamo sad i pomene se mafija uradila to, uradila to, nemoguće da niko od toga nije uhapšen, da se ne zna i da se prema njemu ne mogu sprovesti neke sankcije koje su stvarno rigorozne. Znači, gde se pređu granice vlast i sudstvo treba stvarno da budu rigorozni, nema drugog rešenja prema takvim ljudima nego biti rigorozan.

Da li se to odnosi i na naše prilike ili mislite samo na svetske?
Na naše, da, i naše treba seći u korenu. Kod njih verovatno to postoji, njihovo društvo je bilo razvijenije, mislim da mi kao društvo tek prolazimo kao što su neke razvijenije zemlje prošle u nekom prošlom vremenu, sad koliko daleko prošlom ne znam, mislim da prolazimo kroz tu fazu.

Šta vi mislite, da li će sve biti kako Amerikanci hoće?
Činjenica je da je Amerika velesila i da dosta njenog uticaja ima u svetu. Sad, to su ipak međunarodne prilike, mi moramo ipak naći svoje mesto tu.

Šta vi mislite, da li postoji neko ko može da se suprotstavi Americi?
Pa možda i postoji, ali bi to jako loše bilo, jer to ne bi donelo ništa dobro za čovečanstvo. Ono što smo mi doživeli u tom bombardovanju i tom ratu za Kosovo, videlo se da je to jedna industrija koja ide na uništenje materijalnih dobara, ljudskih, žive sile. Mislim da bi ti ratovi, daj bože da to bude samo ekonomski, ko ekonomski pobedi nekoga, samo da ne bude neke velike pogube za čovečanstvo.

Šta vi mislite da li Srbija mora da se povinuje zahtevima međunarodne zajednice?
Ako Srbija hoće da se uključi u međunarodnu zajednicu, da ide za tim zemljama koje su jako razvijene, i ona se mora ponašati kao i oni.

A da li međunarodna zajednica različito postupa prema Srbima i prema drugim državama i narodima u našem okruženju?
Oni kažu da ne postupaju, ali stvarno ne znam.

Kakav je vaš doživljaj?
Pa ja mislim da su oni nas doveli pred svršen čin. Mi nismo ništa hteli, pa smo prihvatali sve što oni hoće. Tako da smo do 5. oktobra stvarno imali neku pogubnu politiku, nenormalnu. Nismo hteli da prihvatamo ništa, pa smo prihvatali i više. Tako da su oni bili ti koji su izvršavali nad nama, bili su uspešni, mogli su nas navesti da nas unište. Sad su nas doveli i kažu možda smo mi sami sebe doveli u takvo stanje, ali došli smo jednostavno u poziciju da moramo da se oslonimo na njihovu pomoć, pomoć sa strane, i onda smo dužni i da pravimo neke ustupke koje ne bismo rado i na koje ne bismo ni pomislili.

Šta vi mislite, da li je svet protiv Srba?
Ne mislim tako uopšte. Daću jedan primer iz mog iskustva kada sam putovao. Zaustavi me policajac u Nemačkoj, on me nikada nije pitao da li si ti Srbin, on je od mene tražio odgovarajuću dokumentaciju i nije rekao - ti si iz Jugoslavije, ti si Srbin. Ali doživljavao sam da neko nebitan pita, tamo neki šefčić ili radnik. Mislim da Evropska zajednica ima jedan konsenzus, rad koga se pridržava. Kakvu je ulogu ona nama namenila tu, ili oni smatraju da oni trebaju da imaju odnos prema nama, možda to ispunjavaju. Da li je to dobro ili loše, to može da kaže ko se bavi tim, da proceni. A da nas svet mrzi, običan svet, pogotovu razvijeni, možda taj nerazvijen, ljudi koji su bogati, razvijeni, oni ne znaju ni ko smo mi.

Recite mi kako ste vi lično doživeli NATO bombardovanje?
Prilike su takve kakve su bile, Milošević je upravljao ovom zemljom. Nemoguće da on nije imao nikakav kontakt sa tim svetom. Oni su tražili neke ustupke, sad kažem, opet se pozivam na to da ti političari moraju biti u neku ruku osetljivi, dalekovidi, da osete međunarodne prilike, da se uklapaju. Jer nemoguće je da se mi pojavimo i kažemo - nama sankcije ne mogu ništa. Dosta smo i mi toga doprineli, gde smo i mi bili da kažemo - kakve sankcije, šta će nam to. Mislim da je to bombardovanje došlo: nećeš milom, hoćeš silom. Oni su sila, izbombardovali nas, napravili to što su napravili.

Da li ste se plašili tada za vašu porodicu?
Pa kako da ne, svaki normalan čovek koji ima porodicu, svako ko ima porodicu on kaže da bude dobro deci i porodici, a mene šta snađe. Plašio sam se i za sebe i za decu. U tom periodu sam najviše vremena proveo po tim zapadnim zemljama, znači moja porodica je bila ovde, a ja sam na njihovoj televiziji gledao kad odlete njihovi avioni. Ja sam jednostavno bio prinuđen da radim, da donesem neki novac da oni mogu da žive. A kako mi je bilo, to ne daj bože nikome da se tako nešto desi.

Da li se vaš stav prema međunarodnoj zajednici promenio posle tog bombardovanja?
Ne, imam jedan određen stav prema svetu, imao sam i pre i za vreme bombardovanja i posle: ipak moramo, moramo da se uklopimo u svet, jednostavno ne možemo da živimo kao jedinka, moramo da se uklopimo.

Kakvo je danas vaše viđenje oko tih stvari, da li je Srbija deo sveta?
To je kao kada bih ja u mome selu rekao - ja sam najpametniji, a vi svi ne znate ništa. Tako i Srbija, jednostavno primanjem u te međunarodne organizacije, u Ujedinjene nacije, pa Međunarodni fond, Evropski savet, pa Interpol. Jednostavno sve je to napravljeno da bi jedan kontinent ili možda cela zemaljska kugla funkcionisala. Tad bi se stvarno znao neki red. Nemoguće da mi ispadamo iz svega toga i kažemo da smo u pravu. Jako mi je milo što smo stalno prisutni, na neki način dajemo svoj doprinos. Sad ne možemo, mi moramo shvatiti da smo mi jedna mala nacija, jedna mala zemlja, jedan mali narod i mi možemo dati taj doprinos koliko možemo. Ne možemo se ravnati sa nekim nacijama koje su stvarno velike, kao Kinezi, kojih ima milijardu i po, ili sa tamo nekom Amerikom, koja je superiorna u odnosu na sve ostale, ili Rusijom.

Šta vi mislite, da li je za mlade bolje da odu u inostranstvo ili da ostanu ovde?
Pa trenutno je bolje, zato što kod nas, eto, odlaze naglo ovih par godina, zadnju deceniju. Išli su i u nekom ranijem periodu. Pa dobro, ovde je bilo i manje posla, bili smo zemlja u razvoju, trebalo je onaj koji se školuje, koji završi, ko ima afiniteta da bude naučnik, oni jednostavno hoće da napreduju. Ja sam pomenuo Teslu. Možda tada naša zemlja nije imala mogućnosti da ulaže u takve kadrove, neke programe.

A sada, da li je bolje da odlaze?
Pa, sada mislim da smo mi, da naša država stvarno odškoluje tog kadra visokoobrazovanih i da jedan određen broj nema posla i onda oni odlaze. Ipak, država bi trebala da se trudi da ih zadrži, da uloži novac. I ono što sam pomenuo, ako dođe do promene u svojini, do privatizacije, tad će se verovatno pospešiti i proizvodnja, i ljudi će moći da ulože šta zarade, pa verovatno i kadrovi će se zadržati tu gde jesu. Ali još uvek se ljudi boje. Ja isto gledam, bolje, stvarno mi je bolje i osećam se slobodnije i mirnija mi je savest.

Da li biste vi otišli negde drugde da živite, u inostranstvo, i gde?
Razmišljao sam o tome i ranije i imao sam nekih prilika. Ali mogu da kažem, volim svoju zemlju stvarno, i svoj narod. Tamo u tuđini nije baš lako, ljudi mogu da kažu - ih, ali nije. Ali razmišljam o tome. Nekad se razočaram i kažem, pa ovo ne funkcioniše ništa, otići ću. A voleo bih da odem da probam kako izgleda. Ja bih najviše voleo u Ameriku, Kanadu, zato što sam imao priliku da budem u ovim evropskim zemljama i tu bih voleo da budem, normalno. Čovek se bori da živi bolje, da zaradi više, tako da se čovek uklapa u sve ostalo. Ali bih lično više voleo da idem u Ameriku, tamo preko okeana.

Srbi, Hrvati...

Ako bi vas neko pitao ko ste vi ili šta ste vi, šta bi vam prvo palo na pamet, šta biste rekli?
Čovek.

Zatim?
Ne bih znao šta drugo, jednostavno običan čovek, radnik.

Ne bi vam palo na pamet da kažete: ja sam Srbin?
Pa ne razmišljam o tome. Posle ovih ratova, za mene su svi ljudi jednaki, svi su isti, da li se neko opredelio da bude Srbin ili se opredelio nacionalno da bude pravoslavac, musliman, katolik ili neka vera, budizam, to je neko lično opredeljenje, ili neće da veruje ni u šta. Pa šta mi pričamo, mi smo društvo koje ima najviše ateista na svetu. Na prvom mestu čovek i dajem jedan prost, prost primer: kažu - šta bi voleo da ti se rodi? Dete, eto to je, a šta je, da bude zdrav, prav.

Šta vi mislite, kakvi su Srbi kao narod?
Srbi kao narod, mislim da je to jedan napaćen narod i to se vidi iz ovih deset godina i našeg ponašanja. E sad, što smo mi takvi, ko zna da li su to neke prilike ili mi imamo neki duh svoj, neki svoj ponos pa nas taj ponos... Ja lično mislim da mi Srbi imamo neku kod sebe lošu osobinu da mi hoćemo sve glavom kroz zid, mi stalno hoćemo na silu neke stvari koje su možda moguće ili nemoguće. Možda se mi jednostavno nalazimo na nekom prostoru koji je raskrsnica civilizacija, kontinenata, Evrope i Istoka, mislim, vidi se iz istorije. Rat na Kosovu, pa balkanski rat, pa Prvi, Drugi svetski rat, nekako od nas se odvija, odvija se i na drugom kraju sveta, ali nekako ta Evropa je jezgro nekih dešavanja, ili Solunski front, opet mi i Grci tu...

A kakvi su Srbi kao ljudi?
U Srbiji jedno, a kad izađu iz Srbije drugi ljudi.

U kom smislu?
U svakom pogledu. Ovde smo svoja zemlja, ponašamo se bahato kao da mi imamo rezervnu zemlju, ne vodimo računa ni o čemu, ni o sebi, ni o prirodnim dobrima, ni o imovini. A kad izađemo iz zemlje, mi smo bolji da ne možemo biti bolji. Mislim da smo kao ljudi možda stvarno dobri, ali sad je relativno koliko smo dobri kad smo sve tako nešto radili mimo ostalog sveta, neskromno je da čovek za sebe kaže da je loš.

A kakvi su Hrvati kao narod, recimo?
Ja to dosta gledam kroz veru i narode. Hrvati su katolici, mi pravoslavci, mislim da je njihova vera možda učvršćenija, pa su tako oni možda ponositi na sebe. Mislim da je naša pravoslavna vera mekanija. Sad to je koliko čovek poznaje i njihovu veru i našu. Mislim da oni imaju veći taj nacionalni ponos nego mi. Sad, kakvu ocenu dati, kakvi su kao narod... Postoji taj rivalitet koji se vuče iz nekog prošlog vremena, to je moje mišljenje, verovatno zato što imamo neke dodirne tačke. Ali hteli mi ili ne, moramo da priznamo da velika većina ljudi koji žive tamo, koji su da tako kažem kao Hrvati bili pravoslavne veroispovesti, možda su bili Srbi pa primili veru kao Hrvati, mislim istorija je dokazala da su Srbi bili prodali veru za večeru, i muslimani koji žive u Bosni, velika većina je bila u pravoslavnoj veri, ja ne znam primer da je iz katoličke vere neko prešao u islam ili iz islama, možda je prelazio u katoličku veru. Tako da je to dosta povezano sa veroispovesti.

Kad vas neko pita u kojoj zemlji vi živite, šta kažete?
Pa odlično pitanje. Najveća moja želja, eto, što kaže, čovek Srbin, ja bih stvarno voleo da se ova zemlja zove Srbija, zato što jednostavno živimo tu, sada kada se sve ovo izdržalo. Ništa mi nije smetalo da se zove Jugoslavija i da to bude kao što je i bilo, mislim da ljudi treba da se spajaju, države da napravljaju. Ali sada u ovim prilikama, voleo bih da se ova zemlja zove Srbija, jednostavno Srbi smo, živimo u Srbiji i nek' se zove Srbija i gotovo. Kad tu sutra bude živeo neki drugi narod, nek' se zove kako hoće, ili ako imamo neku zajedničku državu daćemo joj neki zajednički naziv. Mislim da ljudi treba da se spoje, da žive bolje, kao što je to sada Evropa uradila. To se dokazalo i to je tačno, mi smo mnogo bolje živeli u staroj zemlji, bolje se živelo.

Koja i kakva država

Kad se kaže Jugoslavija, na šta vi mislite?
Ja mislim na ovu staru Jugoslaviju, a o sadašnjoj, verujte mi, mnogo i ne razmišljam. Doprineli smo, napravili smo takvu situaciju kakvu jesmo, ne možemo sa Crnogorcima da nađemo neko rešenje, tu smo sa Šiptarima imali neki rat, napravili isto konflikt. Kakva je to zemlja, da li može da se priča kakva je to zemlja, pa vlast nam je unutra. Mi sami vidimo, imamo saveznu vlast, imamo republičku vlast, mislim teško je sad reći... Uvek me asocira na onu veliku Jugoslaviju.

Da li vam smeta kada se na utakmicama zviždi jugoslovenskoj himni?
Pa znate šta, kako su se prilike menjale, ne mislim da je sad ta himna loša, mislim da je bilo nečeg dobrog, iako sam ja čovek koji je bio protiv komunizma, uvek mi se ta, uopšte ne volim da pominjem tu reč... Eto ta je himna bila kakva jeste, mislim da je možda imala nečeg u nekom najmanjem deliću dobrog, da to bude spoj te zemlje, samo što to nije ostvareno na neki najbolji način. Ali mislim da je treba promeniti iz razloga što je sve promenjeno, pa onda naći neko adekvatno rešenje za tu himnu. Ljudi su odbojni, možda ljudi ne razmišljaju kao ja, ali svako razmišlja na svoj način. Jugoslavija se raspala, e sad mi ne možemo da kažemo nismo Sloveni, mi smo slovenskog porekla, ali možda je trebalo zameniti. Ne možemo mi da zanemarimo, sad ja sam da kažem opoziciono, ja sam zapamtio mog dedu, priče mog dede. Najbolja država kad se sve sagleda je bila ona Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Od toga je sve počelo. To je jedna velika zemlja, to je moglo da se napravi da bude jedna moćna država, imala kralja. To je sad moje mišljenje, ja bih voleo da se vrati kralj, da to bude kraljevina. Ali sad, kako odmiču godine, ipak sam skeptik prema tome, jer jedan određen broj ljudi živi koji nisu Srbi, i to nije zanemarljiv broj. Taj broj, taj odnos ljudi koji se deklarišu kao Srbi i ostali narodi, menja se, pa se tako i o tome mora razmišljati. Mislim, ja sam za to da se ne povredi. Neke stvari su morale na vreme da se urade, ako je neko to hteo.

Mislite monarhija?
Da, možda da je ona ostala posle rata. Ako je trebala da se raspadne, da bude neka mala zemlja Srbija, monarhija. A sad, već je to teže ostvariti.

Da vas opet pitam, da li vam smeta kada zvižde himni na utakmicama?
Ne.

A da li bi vam smetalo kada bi na čelu naše reprezentacije bio neki stranac kao selektor?
Ne.

A kada bi igrao u reprezentaciji neki stranac, recimo crnac?
Ne. Ne bi mi smetalo.

Šta vi mislite, da li pripadnici svake nacije, pomenuste da u Srbiji živi više nacija, kada se nađe na nekom istaknutom mestu na vlasti, da li on više radi za svoju naciju ili za dobrobit građana?
Pa to stvarno ne znam, ja nisam imao priliku, čovek nema prilike da bude u nekoj vlasti.

Da li je normalna stvar da više radi u interesu svoje nacije ili u interesu građana?
Ja mislim da ipak mora biti propisan zakon. Moramo imati zakone i taj ministar koji dođe tamo na neku vlast, bilo ko da je, on se mora pridržavati zakona. Ne znam, možda može nešto da za svoju naciju, ne znam.

Koje vi vrednosti smatrate najvažnijim za jedan narod?
Za jedan narod, pa ja uvek uzimam za primer Nemce. Mislim da oni imaju tu neku, mislim da su dosta disciplinovani, dosta radni. Eto, to bi mi bilo nešto, i da narod treba da bude disciplinovan.

Da li biste vi voleli da budete Nemac, da li ste nekad poželeli?
Pa nekad čovek, onako, kad mu pukne sve, i kad se nešto razočara, kaže - e, što nisam, pa navodi primere razne, možda i Nemac. Nisam o tome razmišljao, eto čovek se rodi, onaj se rodio u Nemačkoj, onaj u Jugoslaviji