Hitlerov duh

Hans Magnus Encensberger

Kada je Adolf Hitler 30. aprila 1945. godine lipsao u svom bunkeru, najviše preživelih verovalo je u jedinstvenost ove ličnosti koja nije dozvoljavala poređenje sa drugim zločincima u istoriji. Ovo ubeđenje, u kojem se užas mešao s nadom, pokazalo se kao iluzija. Hitler nije bio jedini od svoje vrste. Sve dok milioni ljudi strasno čeznu za njegovim povratkom, samo je pitanje vremena kada će ova želja biti i ispunjena.
U posleratnom vremenu se, s jakim razlozima, insistiralo na izuzetnosti nemačkih zločina i tabuizirao se svaki pokušaj njihovog poređenja sa drugim primerima državnog terora. Prečesto su takve paralele služile samo svrsi da se rasterete zločinci. U tom smislu ovakva "zabrana mišljenja" imala je smisla, iako može da bude obrazložena samo moralno, ali ne i intelektualno. Jer naravno da je svaki pokušaj da se razumeju prethodnici upućen na iskustvo, znači na poređenje. Tamo gde leže suštinske sličnosti to je ne samo dozvoljeno, već obavezno. Pokušao bih da pokažem da pominjanje Sadama Huseina kao Hitlerovog naslednika nije novinarska metafora, nije propagandističko preterivanje, već da pogađa suštinu stvari.
Kada se u iračkom vođi sagledava tek tradicionalni despot ili moderni diktator to ne pogađa suštinu i znači potcenjivanje opasnosti koja od njega dolazi. Za razliku od figura kakve su Franko, Batista, Markos, Pinoče i još pedesetak njima sličnih, a koji su danas na vlasti širom sveta, Sadam Husein nije sebi za cilj postavio samo da tlači jedan narod, da njime vlada, da ga pljačka i da u slasti koja u tome leži uživa što duže. Vlastodršci ove vrste pripadaju stalnom repertoaru istorije, čak normalnosti svetske zajednice država onakvoj kakvu je poznajemo. Ovi monstrumi nisu nikakva zagonetka. Njima rukovodi nagon samoodržanja. Utoliko su njihovi postupci rukovođeni računicom kako da ostvare svoj interes, a ona njihove postupke čini predvidivim.

Pravi naslednik

Hitler je znao da ga se ovakva razmišljanja ne tiču. Upravo u tome je Sadam Husein njegov pravi naslednik. On se ne bori protiv ovog ili onog unutrašnjeg neprijatelja; njegov neprijatelj je čitav svet. Rešenost na agresiju jeste njegov primarni nagon; objekti, povodi, razlozi traže se gde se mogu naći. Ko prvi dolazi na red za uništenje, Iranci ili Kurdi, Saudijci ili Palestinci, Kuvajćani ili Izraelci, zavisi samo od toga koje se prilike nude. Ni sopstveni narod pri tom nema posebno mesto; njegovo uništenje samo je poslednji akt misije za koju se Sadam oseća pozvanim. Želja za smrću je njegov motiv, modus njegove vladavine je propast. Ovom cilju služe sva njegova dela. Sve ostalo je planiranje i organizacija. On lično želi za sebe samo privilegiju da umre poslednji.
Paralela sa Hitlerom je evidentna. Ni "fireru" nije bilo stalo do toga da porazi ovog ili onog unutrašnjeg ili spoljnog neprijatelja. On nije bio samo smrtni neprijatelj Jevreja, Čeha, Poljaka, Engleza, Francuza, Holanđana, Belgijanaca, Skandinavaca, balkanskih naroda, Rusa i Amerikanaca, već najzad i neprijatelj Nemaca. Nazovimo ga, dakle, bez demonizirajuće namere i više opisno, neprijateljem ljudskog roda. Bestidne slike u kojima se Sadam pokazuje kako miluje decu, koju je učinio taocima, nalikuju do poslednjeg detalja govora tela onima koje su pre 50 godina načinjene na Obersalcbergu.
Za sebe uzet, kao izolovani subjekt, neprijatelj ljudskog roda je banalna, čak - neupadljiva pojava. Nikada nećemo saznati koliko takvih živi među nama - kao propali umetnici ili sluđene masovne ubice, u sledećoj ulici ili najudaljenijem selu u džungli. U istoriju jedan Hitler ili jedan Sadam mogu stupiti samo time što će jedan narod priželjkivati njihov dolazak. Njihova moć ne raste iz puščanih cevi, već iz bezgranične ljubavi i spremnosti na žrtvu njihovih pristalica.

Iračani i Nemci

Svako poređenje između Hitlera i Sadama nužno povlači za sobom i jedno drugo, naime, poređenje između masa koje su se jednom ili drugom, kao koljači ili kao žrtve klanja, stavile na raspolaganje. "Nemci su bili Iračani od 1933. do 1945." Da ovakav zaključak nije izvukao nikakav BILD-Cajtung, iako je ne samo logika na njegovoj strani, već ga nameće i unutrašnja dinamika rata u Zalivu, više je nego shvatljivo. Ništa za Nemce, ništa ne može biti tako strano, nego da se ponovo prepoznaju u arapskim masama. Jer ovakvo bi uviđanje oduzelo osnov svakom rasističkom tumačenju rata. Pored toga, ono bi na svetlo dana izbacilo skriveni kontinuitet, ostatke fašizma na koje niko ne želi da bude podsećan. Nemačka industrija nikada nije morala da se pokaje zbog usluga koje je podatno pružala Hitleru; da je sa istom revnošću pohitala u pomoć njegovom nasledniku, otuda je samo konsekventno. I kada se znatan deo nemačke mladeži radije identifikuje sa Palestincima nego sa Izraelcima, kada svoj protest upućuje pre Džordžu Bušu nego Sadamu Huseinu - to se jedva da objasniti neupućenošću.
S obzirom na sopstvena iskustva ne bi nijedan narod smeo da bude toliko kvalifikovan kao nemački da razume šta se danas događa u arapskom svetu. "Mi želimo dalje da marširamo dok od svega ne ostanu samo krhotine." Uništenje gradova, fanatična mržnja, "najgigantskija borba svih vremena"; konačna bitka, konačna pobeda. Ta ko se ne seća frenetičnog klicanja kojim su dočekivane ovakve parole i kojima su hiljade i hiljade odgovarale na pitanje: "Želite li totalni rat?"
Ono što je Nemce oduševljavalo nije bila samo dozvola za ubijanje, već još više izgledi da i sami budu ubijeni. Sa istim žarom izražavaju danas milioni Arapa želju da umru za Sadama. "Naš narod želi da omiriše bojni otrov Sadama Huseina i da umre" - kaže Asad el Tamini, palestinski muslimanski sveštenik u Jordanu. A vođa će učiniti sve što je u njegovoj moći da pristalicama ispuni ovu želju. "Nemački narod ne zavređuje da preživi" - rekao je Hitler pri kraju svoje karijere. Tako misli i Sadam o svojima.
Nije bilo do Nemaca to što Hitler svoj program nije mogao da ostvari do kraja. Energija vođe i vođenih bila je dovoljna da dovede do nezamislivih zločina, da Evropu pretvori u gomilu ruševina. Ali uprkos njihovoj odlučnosti da i poslednjeg "mladunca" pošalju u vatru, nisu preživeli samo saveznički pobednici, već i Nemci.
Posleratni svet bio je decenijama uposlen pokušajem da objasni ponašanje Nemaca. Čitava generacija učenjaka trudila se da Hitlera i posledice svede na poseban istorijski razvoj, na osebujni karakter, na tobožnju kulturu drugačije vrste. Sećamo se bespomoćnih pokušaja istoričara da ključ za neobjašnjivo potraže u delima kraljeva i kancelara ili mišljenju Ničea, Vagnera i Lutera.

Opijenost smrću

Danas se sa istim argumentima javljaju poznavaoci Bliskog istoka i orijentalisti. Na Bliskom istoku, navodno, imamo posla sa nečim naprosto drugačijim, sa mentalitetom koji tek treba razotkriti, sa religioznim pretpostavkama o kojima ignorantski spoljni svet još nema pojma.
To su umirujuće hipoteze, jer pobuđuju utisak da se problem bez daljega može lokalizovati. Da se opijenost smrću Hitlera i njegovih pristalica dala jednostavno svesti na bilo kakvu posebnost Nemaca bilo bi dovoljno oko njihove teritorije postaviti Cordon sanitaire i podvrći ih neprestanoj kontroli, i eto već bi ostatak sveta mogao za sva vremena nesmetano da živi. Isto tako bi valjalo postupiti sa Sadamom i njegovima, ako bi spremnost na genocid bila kulturna ili religiozna specifičnost Iračana. Vreme je da se jednom zauvek oprostimo od ovakvih iluzija. Novi neprijatelj čovečanstva ne ponaša se ništa drugačije od svog prethodnika. Nezavisno od potpuno različitih pretpostavki, motivi Sadamovih obožavalaca identični su onima naših očeva i dedova; oni slede istovetni cilj. Ovo produženje života dokazuje da nemamo posla ni sa nemačkom, ni sa arapskom, već sa antropološkom činjenicom.
Time nije rečeno da neprijatelj čovečanstva može pod bilo kojim okolnostima, iznenada, bez pretpostavki da izroni iz mraka. Preduslov da on pronađe pristalice koje čeznu za propašću jeste osećanje dugotrajne kolektivne uvređenosti, koje do dna razjeda osećaj sopstvene vrednosti miliona ljudi. I sa ove tačke gledišta mogli bi Nemci, kada bi imali bolje pamćenje, da sebe prepoznaju u Arapima.
Norbert Elijas je u svojim Studijama o Nemcima pokazao kako i iz kojih razloga se ovaj narod, najkasnije od tridesetogodišnjeg rata, osećao kao večiti gubitnik. Zarazno je postalo osećanje poniženosti posle Versajskog ugovora, a u potpunu opsesiju se razvilo sa svetskom ekonomskom krizom 1929. godine. Paralela sa narodima Bliskog istoka je jasna. Kada jedan kolektiv ne vidi više šanse da svoju - realnu i umišljenu - poniženost prevaziđe sopstvenim naporima, on napreže svu svoju psihičku energiju da bi stvorio neizmerne zalihe mržnje i zavisti, resantimana i žudnje za osvetom. On se oseća kao igračka i kao žrtva postojećih odnosa i poriče svaku suodgovornost za položaj u kojem se nalazi. Traganje za krivcima može da počne.
I tada je kucnuo čas za vođe. Neprijatelj čovečanstva može da se napuni celokupnom ubilačkom energijom masa. On će pri tom pokazati sposobnost koja se graniči sa genijalnošću: nepogrešivi smisao da oseti nesvesne motive svojih pristalica. Zato on ne operiše argumentima, već emocijama koje onemogućavaju svaku logiku. (...)
Neprijatelj čovečanstva mora na udaljenosti od svojih sledbenika da drži sve što podseća na misao. On stvara intelektualni vakuum koji se da ispuniti proizvoljnim komadima legura iz pojedinih tradicija. Tako je Hitler iskoristio nacionalno i antikapitalističko raspoloženje i blebetao o Germanima i ideologiji "krvi i tla".

Ideološke varke

Sadam daje prednost antikolonijalnim, panarapskim i islamskim motivima. Ideološke varke daju se po želji izmeniti. Prema sadržajima je vođa ravnodušan. To mu dopušta da u svakom trenutku promeni svoje neprijatelje. Hitler je tako boljševizam mogao da proglasi smrtnim neprijateljem, saveznikom i potom opet smrtnim neprijateljem, a da mu to nije nanelo štete kod pristalica. Za Sadama je osmogodišnji napadački rat protiv Irana, koji je verovatno odneo oko osam miliona života, tek bagatelna stvar; sada mu ništa ne bi više pogodovalo nego bratski savez sa Teheranom. (...)
Pacifisti imaju pravo kada kažu da je politika suočena sa Sadamom Huseinom zakazala. Ni u Hitlerovom slučaju nije bilo drugačije. Onda kao i danas svet dugo nije hteo da shvati sa čime je suočen. Hitler je u sedištima inostranih vlada važio kao državnik koji zastupa "opravdane zahteve", kome treba izaći u susret, sa kojim treba pregovarati. Silama-pobednicama Prvog svetskog rata bio je on dobrodošao kao "faktor reda", kao poslovni partner, kao protivteža sovjetskoj pretnji. Drugim rečima, prilazilo mu se normalnim sredstvima politike i verovalo se da je reč o sukobima interesa koji treba da se reše. (...)
Nijedna zamisliva politika, ma kako mudra, ma kako oprezna ne može da se meri sa ovakvim neprijateljem. Na kraju on uvek dobija ono što želi: rat. U činjenici da mu uspeva da čitav svet, uključujući i sopstvene pristalice, uzme kao taoce, leži njegov trijumf. I dok i sam crkava, biva mu priušteno zadovoljstvo da je učinio da milioni umru pre njega.
Odstranjivanje Hitlera koštalo je života nebrojeno mnogo ljudi. Cena uklanjanja Sadama Huseina sa lica zemlje biće astronomska, čak i ako mu ispunjenje želje da otpočne atomski rat bude za dlaku uskraćeno.
Njegovi naslednici teško da bi mogli da pate zbog tog ograničenja slobode delovanja. Predvidivo je da će i u budućnosti narodi klicati našim i njihovim dželatima. Večitih gubitnika ima na svim stranama sveta. Među njima svake godine raste osećaj poniženosti i sklonost ka kolektivnom samoubistvu. Na indijskom potkontinentu i u Sovjetskom Savezu za to leži spreman nuklearni arsenal. Ono u čemu su Hitler i Sadam propali, to je konačna pobeda, konačno rešenje - to može poći za rukom nekim njihovim novim duhovnim sledbenicima.