Teror i terorizam

Terorizam je, bez sumnje, najveća aktuelna opasnost za savremeni svet otkako je srušen bipolarni sistem. Zanimljivo je da kraj hladnog rata nije doveo do većeg sistema bezbednosti i do veće vladavine međunarodnog prava. Naprotiv, kaže Pol Vilkinson, "došlo je do širenja svjetskog nereda u kojem su ogorčeni etnički i etničko-religijski sukobi postali karakterističan vid ratovanja od Kavkaza i Balkana do južne Azije i središnje Afrike" (Paul Wilkinson, Terorizam protiv demokratije, Zagreb 2002, str. 63).
Ako je to tako onda je prirodno da se svetska zajednica, ozbiljnije i organizovanije (u smislu jače međunarodne saradnje) nego do sada, mora pozabaviti fenomenom terorizma. Zato je neophodno, prvo, ispitati uzroke, ekonomske, političke i druge, koji rađaju tu pojavu i, drugo, dati jasnu definiciju terorizma (šta je terorizam i koje sve njegove radnje podležu sankcijama). Saznanje o njegovim korenima pretpostavka je uspešne borbe protiv tog svetskog zla. Ovo drugo izuzetno je važno iz dva osnovna razloga: da se ne bi pod izgovorom borbe protiv terorizma ugrožavala građanska prava i slobode, niti da se dovodi u pitanje legitimna borba etničkih zajednica za nacionalnu emancipaciju. Svet se, bez sumnje, nalazi pred dvostrukim izazovom: da pronađe najadekvatniji odgovor na eskalacije terorizma, ali da taj odgovor nema povratno negativno dejstvo po demokratiju i po svetski mir, dva ključna stuba savremenog sveta.

Problemi definicije

Koji su pravi odgovori terorizmu

Odgovor liberalne države na pretnje međunarodnog terorizma treba da bude "čvrst i hrabar", ali uvek u okvirima vladavine zakona, upozorava Vilkinson (Terorizam..., str. 212). Demokratska država mora se odlučno suprotstaviti terorizmu, bez istovremenog narušavanja ljudskih prava i demokratskog procesa (isto, 224). "Preterana reakcija i opšta represija" mogla bi da uništi demokratiju (isto, 110). Drugim rečima, borba protiv terorizma ne sme da dovodi do suspendovanja demokratije u ime njene odbrane. Po Vilkinsonu, tri su moguća elementa tog odgovora: politika i diplomatija, međunarodno kazneno zakonodavstvo i, tek na kraju i pod određenim uslovima, upotreba i vojnih akcija. Najkraće, u odgovor demokratske države treba da je utkana briga za očuvanje demokratije i za očuvanje svetskog mira.
SAD, nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine, nisu krenule putem koji je savetovao Vilkinson. Predstavljan kao napad na demokratiju, na zapadnoevropske vrednosti, taj teroristički akt poslužio je kao opravdanje za ograničavanje ljudskih prava. Na pojave negativnih posledica 11. septembra po demokratiju ukazala je donedavni komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava Meri Robinson. Na jednom skupu u Ženevi ona je optužila vlade zemalja sveta "da se skrivaju iza rata protiv terorizma kako bi uništile građanske slobode i slomile problematične neistomišljenike" (Danas, 9. 09. 2002). Robinsonova je izrekla još dve veoma značajne stvari. Upozorila je da borba protiv terorizma ne sme da podstiče "islamofobiju, antiarapska i antisemitska osećanja". Istraživanja koja je vršio FBI potvrđuju da je takav trend u Americi u znatnom porastu. Prema tom istraživanju, broj kriminalnih akata prema osobama, institucijama ili kompanijama koje se identifikuju sa islamom, porastao je 2001. u odnosu na prethodnu godinu za čitavih 1700 odsto (Danas, 30. 09. 2002)! I drugo, odbrana demokratskih standarda i borba protiv terorizma mogu i moraju teći istovremeno (Danas, 20. 03. 2002).
Drugi važan aspekt borbe protiv međunarodnog terorizma sadržan je u pitanju kako izbegavati negativne reperkusije po stabilnost svetskog mira. U tom kontekstu postavlja se, naime, pitanje ukoliko su druga sredstva (sankcije, krivično zakonodavstvo i slično) bez zadovoljavajućeg efekta, da li dolazi u obzir i upotreba vojne sile? Ako da, kakva vrsta vojne sile, u kom obliku i ko o njenoj upotrebi odlučuje? Jer za Vilkinsona ključno je pitanje kako se može sprečiti da upotreba vojne sile posluži kao katalizator šireg sukoba (Terorizam, 212). On smatra da je "masovna vojna akcija protiv grupa ili država koje su uključene u terorizam" veće zlo od samog terorizma. Naime, vojna operacija namenjena kažnjavanju države sponzora terorizma mogla bi pokrenuti međunarodni sukob koji bi proizveo veće gubitke života i veća razaranja nego što to može proizvesti terorizam (225). Može li se na nekoj neuralgičnoj tački kao što je, na primer, Bliski istok, intervencija pod izgovorom borbe protiv međunarodnog terorizma izroditi u sukob civilizacija, pa i u treći svetski rat?

Preventivnom diplomatijom protiv "preventivnog rata"

Pod uplivom tragičnih događaja od 11. septembra u Americi je prevagnulo uverenje da su vojne akcije najefikasnija sredstva borbe protiv terorizma. Tako je izumela i doktrinu preventivnog rata. Prema toj doktrini Amerika može pokrenuti rat protiv bilo koje države koju optuži ili da štiti i pomaže terorističku aktivnost po svetu ili da proizvodi oružje za masovno uništavanje civila. To može učiniti po sopstvenoj proceni, sa ili bez saglasnosti Ujedinjenih nacija, pravdajući to odbranom američkih interesa i odbranom svetskog mira.
Doktrina preventivnog rata slabi ionako oslabljenu ulogu Ujedinjenih nacija. Nedavni predlog Australije da u Povelju UN uđe pravo država na preventivni rat nije put koji vodi rešavanju konfliktnih situacija. Pre bi se reklo da se ovim predlogom u stvari podstiče ozakonjenje "principa sile" nasuprot metodi "preventivne diplomatije" u rešavanju međunarodnih sporova. Opravdano ili ne, ali objektivno se postavljaju neka važna pitanja za savremeni svet. Da li se, na primer, pitanja svetskog mira mogu uspešnije rešavati ako su u nadležnosti svetske organizacije kao što su Ujedinjene nacije ili ako su prepuštena arbitrarnim ocenama jedne ili nekolicine svetskih velesila? Koje mogu biti konsekvence po svetski poredak ako neka svetska sila, ma koliko moćna, prisvaja sebi pravo da stoji iznad međunarodnog prava? Kojim sredstvima gasiti krizna žarišta - "preventivnim ratom" ili "preventivnom diplomatijom"?
Možemo na kraju izvesti nekoliko zaključaka, relevantnih za uspeh udružene borbe zemalja sveta protiv međunarodnog terorizma. Prvo, neophodni su jasni kriteriji razlikovanja šta je terorizam a šta nije, čime se smanjuje prostor za politiku "dvostrukih standarda".
Drugo, vojna sila i policijske metode, na duži rok, ne mogu biti uspešna sredstva i metodi borbe protiv terorizma. Pažnja i pomoć sveta, osobito razvijenih zemalja, moraju biti usmerene na same korene iz kojih se rađa terorizam, na siromaštvo i nerazvijenost, na neravnopravnost u međunarodnim odnosima i na nepristrasnu aktivnost u otklanjanju neuralgičnih tačaka i političkih žarišta kao što su Bliski istok (izraelsko-palestinski sukob), etničko-plemenski sukobi u Africi, indijsko-pakistanski sukob zbog Kašmira itd. Uspešan mirovni proces između Izraela i PLO "stvorio bi dosad nezabeleženu priliku za smanjivanje jednog od glavnih izvora međunarodnog terorizma" (Terorizam, 209). U tom pogledu ključna je uloga Ujedinjenih nacija. Regionalne organizacije kao što su OEBS, NATO i slične organizacije u Aziji ili Latinskoj Americi treba da deluju u duhu Povelje Ujedinjenih nacija, kao njihova produžena ruka, a ne kao osamostaljene, konkurentske supstitucije. U svakom slučaju, krupne odluke o ratu i miru ne bi smele da se izuzimaju iz nadležnosti Ujedinjenih nacija.
Treće, borba protiv terorizma ne sme ići na uštrb demokratije. U tu borbu treba ulaziti ne sužavanjem demokratije i ograničavanjem ljudskih prava, već odbranom dosadašnjih dostignuća i daljim razvijanjem demokratije. Pogrešno je na osnovu činjenice da su zemlje zapadnih demokratija na udaru islamskih terorista izvlačiti zaključke o sukobu između demokratskih i nedemokratskih vrednosti ili pak o sukobu civilizacija (islama i hrišćanstva).
Umesto svojevrsnog "krstaškog rata" protiv terorizma, SAD bi trebalo objektivno da procenjuju šta rađa antiamerikanizam u pojedinim delovima sveta. Ne stoje li u osnovi antiamerikanizma neki sasvim određeni ekonomski i politički razlozi? U svakom slučaju promašivala bi analiza koja bi vodila zaključku da je antiamerikanizam posledica mržnje Amerikanaca, posledica zavisti zbog demokratskih vrednosti i visokog američkog standarda. To bi bio sličan nivo razmišljanja kao što je onaj da svet mrzi Srbe zato što su Srbi, zato što Srbi, navodno, vole i brane svoju slobodu i nezavisnost itd. itsl.
I četvrto, realno je pretpostaviti da bi najuspešnija bila ona borba protiv terorizma, svakako na duži rok, ako bi se obnarodovao rat protiv svetskog siromaštva i ako bi na čelo jednog takvog pokreta stale SAD i najrazvijenije zemlje sveta. Uveren sam da bi već nakon druge ili treće godine takvog "rata" bili smanjeni ne samo poticaji na terorizam nego i izvori antiamerikanizma.
U svakom slučaju, međunarodna borba protiv terorizma treba da bude stvar dobrovoljnosti i uverenja da je u nacionalnom interesu svake zemlje. Sintagma kojom se poslužio predsednik Buš "ko nije sa nama, protiv nas je", više deluje kao pritisak nego podsticaj, više kao jezik pretnji iz nekih ranijih vremena nego kao jezik ohrabrenja. Pod raznim vrstama presija - psihološkim, političkim, ekonomskim - svakako se i može praviti savez protiv terorizma. Ali to će pre biti savez nevoljnih nego voljnih članova, pa su pod velikim znakom pitanja i efikasnost i trajnost takvog saveza.