Autoportret sa smrću

Bojan al Pinto-Brkić

Primetio sam da se nešto sa mnom događa. Retko hodam ulicama, više ni na sahrane ne odlazim. U svojevrsnom sam kućnom pritvoru otkako je smrt zavladala svetom. Poput hroničara epidemija kuge u srednjem veku, i ja virim kroz prozor da bih zabeležio broj žrtava, a mrtve tovare na ulicama i kao da žure da ih predaju vatri zaborava.
Nisam stručnjak za bliskoistočnu kulturu, za moderne tiranije, geopolitičke strategije, skrivene interese i Sadama Huseina, iako mediji gladni tek reči podstiču kod svoje publike drugačiji utisak. Ne pretendujem da znam išta o ratu u Iraku, o uzrocima, akterima, ciljevima i oruđima, o veštini kontrole nad informacijama. Naftu su jednom prolili kraj mojih stopala i nisam se uplašio, kada sam imao sedam godina rođak je vazdušnom puškom ustrelio sovu koja mi noću nije dala da spavam, vojnike često srećem, avione sam viđao po aerodromima, prisustvovao sam čak i bombardovanju: toliko imam zajedničkog sa ovim ratom. Nisam siguran da li se mogao izbeći, ni mogu li se borbe voditi ovako ili onako. Apsolutni sam analfabeta i kada je reč o tajnama palata iračkog diktatora, fanatizmu fenajida i Republikanske garde, oružju za masovno uništenje, pretnji globalnog terorizma, ratničkoj krvi Bušovih, neokolonijalnim aspiracijama SAD i Velike Britanije, i bogatstvu na kojem leže Basra, Mosul i Kirkuk. Čini se da mi nedostaje empirijskog saznanja o svemu o čemu pišem, uključujući smrt. Doduše, ljudi iz mog okruženja su umirali, ali nikada nisam gledao direktan prenos toga. Broj, pomisao na nevine, razmere destrukcije... sve to muti pamet.
Planeri u Pentagonu nazvali su kampanju "shock and awe". Neposredno po završetku višečasovnog bombardovanja Bagdada kakvo svet ranije nije video, na CNN je nastupio jedan patriotski nastrojen pametnjaković koji je govorio o vrlinama američke strategije, s argumentacijom da je napad sa 500 krstarećih projektila u kratkom vremenskom roku dobar način da sačuvate živote civila koji su prethodno našli skrovište. Početkom devedesetih, jedan drugi istraživač umetnosti rata i istoimene knjige Sun Cua, vojskovođa sa nešto manje stila i daleko primitivnijom tehnikom, komandovao je svojim trupama "raspameti!" Bez želje da posežem za teško održivim analogijama, šokiran sam svim pokušajima da se kampanja smrti i straha zaogrne nekim naivnim.
Pristajanje na smrt danas znači poricanje budućnosti čovečanstva. Jer, budućnost nije verovanje da bi me smrt koja je odnela moje bližnje mogla i sutra zaobići. Ostaje još samo da pronađemo odgovor na pitanje kako savladati kugu.