Socijalna priroda ekstremizma i terorizma

Emil Abramovič Pajin

U medicini već dugo vremena traje diskusija dveju škola o prirodi bolesti kao što je rak. Pristalice "virusne teorije" objašnjavaju prirodu ove bolesti spoljašnjim faktorima - infekcijama koje mogu spopasti bilo kog čoveka na bilo kom mestu. Oni koji se pridržavaju "teorije sredine" smatraju da uzroke treba tražiti u unutrašnjoj predispoziciji konkretnog čoveka ka obolevanju a takođe i u uticaju postojećih uslova i formiranog načina života (pušenja, zračenja, nepravilne ishrane i sl.). Nešto slično dešava se i sa problemom terorizma i ekstremizma samo s tom razlikom što se umesto razvijenih teorija na ovom području pojavljuju samo njihovi nagoveštaji. Nema zasad ni ozbiljne diskusije između pristalica "virusnog" i "sredinskog" pristupa objašnjenju terorizma.
Pored sve raznolikosti sudova na ovu temu, nakon tragičnih zbivanja od 11. septembra 2001. godine, skreće na sebe pažnju izrazita prevaga pristupa terorizmu kao svojevrsnom spoljašnjem zlu koje se na "nas dobre" obrušilo spolja. Pri tom nije sasvim jasno ko smo to "dobri mi": da li su to severnoatlantske zemlje, da li takozvani civilizovani svet uključujući Rusiju? U isti mah su nejasne i konture pojma "oni zli": da li je to islamski svet, da li još šire i stoga teško markirajuće tipološke zone - "svet varvarstva"?
Istovetan princip podele na "mi" i "oni" upotrebljava u svojim doktrinama i većina komunističkih i islamskih političkih ideologa koji terorizam opisuju terminima borbe dvaju svetova - "sveta eksploatisanih" (islamski svet ili Jug) i "sveta eksploatatora" (judeo-hrišćanski svet ili Sever). Razumljivo je što se u tom slučaju menjaju polovi ocene na skali "loši-dobri".
Krajnje su retki pokušaji analize prirode terorizma u okvirima koncepcije jednostavnog sveta u kojem su različiti segmenti čovečanstva "zajedničkim naporima" rodili to zlo pa, prema tome, snose svoj deo odgovornosti za njega. Uz to, u svim segmentima jedinstvenog sveta - u većoj ili manjoj meri - postoje unutarnje pretpostavke za razvoj terorizma. Kao osnova može da mu posluži politički ekstremizam prilično rasprostranjen u čitavom takozvanom civilizovanom svetu, naročito u Rusiji, i takva još masovnija i praktično svuda prisutna pojava kao što je ksenofobija koja se u poslednje vreme naglo razvila u našoj zemlji. Upravo ovu tezu pokušavam da analiziram u ovom članku.
Njenu verifikaciju ću otpočeti s preciziranjem definicija. Ovde iskrsavaju određene teškoće. Dok se u naučnim krugovima ksenofobija jednoznačno tumači kao strahovanje, nedobronamernost i podozrivost prema svemu što je "tuđe", dotle o ekstremizmu (ključnom pojmu u ovom članku) ne postoji jedinstveno mišljenje. Štaviše, u Rusiji su svi pokušaji da se usvoji federalni zakon o političkom ekstremizmu doživeli neuspeh umnogome zbog razlika u tumačenju ove pojave. Ni ja ovde, takođe, neću insistirati na univerzalnom određenju političkog ekstremizma i ograničiću se samo na analizu nekih njegovih manifestacija. Predmet mog članka su u prvom redu ideološke i političke struje koje svoju "jedino istinitu" ideju nameću državi, socijumu ili svetskoj zajednici.
Politički ekstremizam uvek u sebi sadrži zrno ksenofobije ali se odnosi na socijalno znatno uže i, za razliku od prvenstveno stihijne ksenofobije, bolje organizovane pojave. Ne može se svaki politički ekstremizam nazvati terorizmom već samo onaj koji dopušta (i stvarno primenjuje) politički motivisano nasilje protiv civilnog stanovništva.
Terorizam je, prema tome - podvrsta političkog ekstremizma u njegovoj ekstremno nasilnoj varijanti. To je po svojoj socijalnoj bazi ograničena pojava koju čini potpuno zatvorena konspirativna grupa pa čak i jedna jedina ličnost. U tom smislu je nekorektno koristiti sintagmu "državni terorizam". Za označavanje nelegitimnog državnog nasilja postoji drugi pojam - "teror" ("jakobinski", "hitlerovski", "polpotovski" i dr.).
Po mom mišljenju, važno je razlikovati teroriste koji vrše akte nasilja protiv civilnog stanovništva i civilnih objekata širom sveta, i pobunjenika koji upotrebljavaju oružje u svom okruženju protiv oružanih snaga koje je tamo poslala centralna vlast. Delovanja ustanika, iako nezakonita sa stanovišta nacionalnog i međunarodnog prava, po mom mišljenju se ne mogu okvalifikovati kao teroristička.
Od mnoštva oblika ekstremizma i terorizma u ovom članku ću se u svojoj analizi ograničiti samo na njegove etničke i religiozne manifestacije. U svojstvu deklarisanih ciljeva ovih političkih usmerenja figurira odbrana interesa etničkih i konfesionalnih zajednica (grupa). Pri tom, proklamovani ciljevi ekstremista mogu da budu fiktivni i lažni a njihove pretenzije na predstavljanje interesa etničke ili konfesionalne zajednice - neosnovane.

Nedovršena modernizacija i kulturna marginalnost kao faktori političkog ekstremizma

I u publicistici i u naučnoj literaturi rasprostranjeni su pokušaji direktnog povezivanja porasta političkog ekstremizma sa siromaštvom, nepovoljnim socijalnim prilikama i niskim kulturnim nivoom nekih regionalnih, etničkih ili religioznih grupa. Međutim, ni istorijski primer, ni specijalna istraživanja ne potvrđuju ovakve pretpostavke. U zatvorenim, zaostalim društvima, na primer, kod Bušmana u južnoj Africi ili Indijanaca Maja u Meksiku, koji se nalaze na krajnje niskom nivou ekonomskog i socijalnog razvoja, nema ničega sličnog sa političkim ekstremizmom a kamoli s terorizmom. U isti mah, ove pojave su uočljive u društvima koja su krenula putem transformacija i koncentrišu se u marginalnim slojevima socijuma koji se karakterišu neobičnom simbiozom tradicionalnih i novih kulturnih obeležja, nepotpunom promenom statusa i uslova života.
Na personalnom nivou pretpostavke etničkog i religioznog ekstremizma u formi porasta etničke netrpeljivosti, agresije, straha od tuđeg, izazvane su bilo kojim promenama socijalnog statusa - snižavanja ili uzdizanja - ukoliko one jačaju raskorak između aspiracija ličnosti i mogućnosti njihovog zadovoljenja (Gudkov, 1999, str. 63). Na nivou socijuma, etničkih i religioznih zajednica, ekstremizam raste u periodu započetih ali nedovršenih istorijskih promena i modernizacija. U takvim uslovima je skoro neizbežna takozvana kriza identiteta povezana s teškoćama socijalnog i kulturnog samoodređenja ličnosti. Težnja za prevladavanjem ove krize rađa niz posledica koje mogu poslužiti kao pretpostavka političkog ekstremizma, naime: rađa se interes ljudi za konsolidacijom primarnih, prirodnih ili, kako ih još nazivaju, "primordijalnih" zajednica (etničkih i konfesionalnih); dolazi do porasta ksenofobije; raste uticaj ideologije tradicionalizma koja često prerasta u fundamentalizam (ideja "čišćenja od novotarija i povratka izvorima").
Sve ove tendencije su među sobom tesno povezane. Tako već sâm proces konsolidacije u "primordijalnim" zajednicama u stanju je da doprinese porastu ksenofobije pošto se u njenoj osnovi nalaze oni isti socijalno-psihološki mehanizmi protivstavljanja primarnih zajednica po principu "mi"-"oni". Ovom protivstavljanju u prelomnim trenucima obično se pridružuje još i negativna ocena stranaca ("oni" su gori od "nas", "mi" smo žrtve njihovih intriga) pošto je potraga za spoljašnjim neprijateljem, vinovnikom "naših" nevolja, skoro neizbežna u uslovima diskontinuiteta koji je pratilac istorijskih promena (Sikjevič, 1999, str. 99).
Ksenofobija kao preteča etničkog i religioznog ekstremizma nastaje usled negativne samoafirmacije primordijalnih zajednica. Pri tom, sociolozi fiksiraju dva suprotna oblika takve samoafirmacije: s jedne strane, negativizam u odnosu prema grupama koje se ocenjuju kao "niže" od "nas" na civilizacijskoj lestvici (time se, na primer, objašnjava eksplozija pogromaških antiromskih raspoloženja u novim nezavisnim državama na teritoriji bivšeg SSSR-a, a takođe i u postsocijalističkoj Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i nizu drugih zemalja Istočne i Centralne Evrope, Gudkov, 1999, str. 98), s druge - negativan odnos prema grupama prema kojima "mi" osećamo zavist (ovaj fenomen je upadljivo uočljiv u masovnim antiameričkim raspoloženjima).
Prelomni periodi učvršćuju pretpostavke ekstremizma još i time što znatno povećavaju interesovanje ljudi koji osećaju frustracije i depresije prema istorijskim tradicijama. Tradicionalizam, pak, doveden do svog logičkog kraja, predstavlja osnovnu pretpostavku različitih ispoljavanja takvog ideološkog usmerenja kao što je fundamentalizam.
J. Levada primećuje, na primer, da se u postsovjetskom periodu samoafirmacija Rusa ostvarivala uglavnom na račun reanimacije tradicionalnih nacionalnih vrednosti i simbola, a takođe i mitologizacije i heroizacije prošlosti svoga naroda (Levada, 1994). Međutim, još su uočljivije slične tendencije kod drugih etničkih zajednica u bivšim saveznim republikama SSSR-a i bivšim nacionalnim autonomijama Rusije. Porast tradicionalizma sa svoje strane jačao je težnje ljudi za kulturnom izolacijom, uslovljavao porast ksenofobije, izazivao protivurečnosti u razvoju i ometao procese modernizacije i globalizacije.
Moja glavna teza o tome da su najznačajnija pretpostavka razvoja etničkog i religioznog ekstremizma neki disharmonični, nedovršeni istorijski procesi, zahteva pojašnjenje. Pre svega je potrebno ocrtati krug ovih procesa.
Ovde, nesumnjivo, spadaju sistemske krize poput onih koje su doživeli narodi bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije koji su bili primorani da za kratko vreme promene politički režim, ekonomski sistem i nacionalno-državno ustrojstvo. Uzroci ekstremizma mogu da budu nedovršena urbanizacija, specifični oblici industrijalizacije, promena etnodemografske strukture društva naročito u uslovima burnih neregulisanih migracionih procesa. Politički ekstremizam praktično nastaje uvek u periodu nacionalno-državne izgradnje ukoliko je ona praćena borbom centralne vlasti protiv etničkog separatizma i regionalne autarkije.
Nabrojani istorijski faktori ekstremizma svedoče o mogućnosti njegovog ispoljavanja praktično u bilo kom delu sveta ali u najvećoj meri u zonama koncentracije procesa nedovršene modernizacije i kulturne marginalnosti. Upravo se time u značajnoj meri mogu objasniti provale ekstremizma u takozvanom islamskom svetu.
Ako analiziramo situaciju u zemljama i regionima u kojima je koncentrisano više od 3/4 celokupnog islamskog stanovništva (Indonezija, Pakistan, Avganistan i arapske zemlje), lako se mogu uočiti specifični oblici njihovog razvoja, nedovršenost i deformacija mnogih socijalnih i kulturnih procesa. Kao primer može da posluži urbanizacija koja je u svim ovim zemljama i regionima dovela do gigantske koncentracije novopridošlog seoskog stanovništva u gradovima ali mu nije obezbedila mogućnost kulturne adaptacije, pošto i sami gradovi gube obeležja gradske kulture i dezurbanizuju se. Takva sredina omogućava široko reprodukovanje marginalnih slojeva stanovništva - masovne baze ekstremizma.
U ovom delu sveta nisu dovršeni ni procesi nacionalno-državne konsolidacije što prouzrokuje čitav lanac posledica koje pogoduju razvoju ekstremizma. Tako u uslovima neprestane napetosti u međusobnim odnosima centralne vlasti i lokalnih zajednica, etničkih manjina, glavnu ulogu u konsolidaciji stanovništva preuzima na sebe islam. S tim u vezi znatno se povećava politička uloga religije koja osporava svetovnoj vlasti ulogu u upravljanju državom. Džamije i medrese često postaju centri propagande političkog ekstremizma. Dolazi do militarizacije religiozno-političkih organizacija kao što su "Taliban", "Hamas", "Muslimanska braća", "Al Kaida" i dr.
U islamskom svetu u većoj meri nego, recimo, u hrišćanstvu, religija postaje osnova međudržavnih i međunarodnih saveza, što samo po sebi stvara pretpostavke za nastanak ideja globalnog konflikta. Ponekad se teorijske osnove sličnih konflikata crpe iz radova koji nemaju ništa zajedničko s religioznim pokretima i konfliktima. Na primer, za pomenute ciljeve često se primenjuje koncepcija harvardskog profesora S. Hantingtona o izvorima globalne civilizacijske krize (Hantington, 1994). Upravo se njegovi radovi najčešće koriste za obrazloženje tobože postojeće nepodudarnosti islamske i judeo-hrišćanske civilizacije.
Razume se, značajnu ulogu u širenju etničkog i religioznog ekstremizma u pomenutom delu sveta igra i dominacija autoritarnih političkih režima. Oni provociraju nasilje kao oblik razrešenja političkih protivurečnosti i pridaju mu karakter kulturne norme.
Suštinsku ulogu u stvaranju pretpostavki ekstremizma igraju i osobenosti industrijalizacije karakteristične za pomenute zemlje. "Resursna industrijalizacija" - naftna industrija u arapskim zemljama i u Indoneziji, proizvodnja narkotika u Avganistanu i Pakistanu - u velikom stepenu dovodi do marginalizacije kulture. Zaposlenost u ovim oblastima povlači za sobom promene samo nekih spoljašnjih obeležja kulturne svakodnevice ali ne stimuliše kompleksne promene kulturnih navika, vrednosnih orijentacija, socijalnih veza. U zonama takve industrijalizacije dolazi do nastanka veoma neobičnih socijalnih i kulturnih tvorevina različitog nivoa pogodnih za razvoj ekstremnih političkih usmerenja. Ako pak govorimo o narkobiznisu, onda on ne samo što ne podstiče socijalne i kulturne promene, već se trudi da na svakojaki način eksploatiše tradicionalne veze i etničku solidarnost kao uslove konspiracije, nužne komponente pomenutog biznisa. Ekstremizam i nelegalna ekonomija razvijaju se u najtešnjoj isprepletenosti i saradnji.
Međutim, i legalni naftni biznis, pogotovu ako na njemu počiva celokupna ekonomija države, takođe može negativno da utiče na kulturnu i političku klimu zemalja u razvoju. Ogromni profiti naftnih kraljeva i barona, koji se stiču bez velikih napora s njihove strane, dovode do neadekvatnog poimanja sveta i preteranih ambicija. Ponekad se te ambicije realizuju u trci za luksuzom a ponekad izazivaju nastupe političkog mesijanstva, stimulišu pojavu ideja preuređenja sveta uz pomoć zavera i konspirativnih grupa.
Ekstremizam se, dakle, ne može uporediti s virusom koji je čovečanstvo odnekud zakačilo. To je njegova unutrašnja bolest prouzrokovana uglavnom dramatičnim razvojem na socijalnom, političkom i kulturnom području. Međutim, sami po sebi, procesi nedovršene modernizacije i marginalizacije u stanju su jedino da stvore pretpostavke ekstremizma. Njegovo pretvaranje u posebnu ideologiju i političku praksu uvek je delo ruku konkretnih ljudi i grupa.

Uloga etničkih i religioznih lidera u razvoju političkog ekstremizma

Sociolozi uočavaju da se u ulozi nosilaca ideja netrpeljivosti, političkog ekstremizma i terorizma javljaju predstavnici dveju dijametralno suprotnih grupa socijuma. S jedne strane, njegovi niži slojevi, po pravilu iz sredine agrarnog društva u raspadanju ili novi stanovnici grada koji se nisu adaptirali na nove uslove života ("sirovina", "topovsko meso" ekstremističkih i terorističkih grupacija), s druge strane - predstavnici obrazovanih i imućnih slojeva koji se takođe karakterišu nekom socijalnom, kulturnom ili izrazitom psihološkom marginalnošću (ideolozi i organizatori ekstremističkih i terorističkih grupacija i pokreta) (Gudkov, 1999, str. 70).
Do sličnih zaključaka dolaze i antropolozi. Oni naglašavaju elitistički karakter ideologije nasilja. Oni koji propisuju uputstva za nasilje ili stvaraju moralno-doktrinarnu argumentaciju - naglašava V. Tiškov - po pravilu sami ne ratuju. Regrutovanje izvršilaca nasilja vrši se iz druge sredine. Tu sredinu najčešće predstavljaju mlađi muškarci sa sela ili gradski marginalci. Upravo je takav slučaj u Šri Lanki, Alsteru, sa latinoameričkim geriljerosima i drugim redovnim učesnicima "pokretâ", "revolucijâ" i drugih kolektivnih nasilničkih akcija. Ovakve regrutovane grupe predstavljaju samo izvršioce elitističkih poziva na nasilje (Tiškov, 2001).
U savremenoj etnopolitologiji formiran je veoma razgranat naučni pravac koji glavnu pažnju posvećuje proučavanju uloge takozvanih etničkih i religioznih preduzetnika, tj. ljudi koji zgrću politički kapital stavljajući naglasak na intergrupne razlike i eksploataciju ksenofobije. Predstavnici ove škole - Dž. Rotšild, P. Bras, M. Esman i drugi - dali su značajan doprinos proučavanju mehanizama grupne manipulacije kao instrumenta konsolidacije etničkih i religioznih grupa tokom intergrupnih konflikata. Ipak su u najcelovitijem obliku mehanizmi ovakve manipulacije izloženi u omanjem članku A. Popova, bivšeg saradnika Centra za etnopolitička i regionalna istraživanja CEPRI, Moskva (Popov, 1997 ), koji izdvaja tri osnovna stupnja ovog procesa.
Prvi stupanj je "emocionalna aktualizacija ksenofobije" pri kojoj sve prošle i sadašnje, stvarne i izmišljene uvrede treba da budu iznete na površinu društvene svesti i izložene u krajnje ekstremnom obliku kao svedočanstva i simboli nacionalnog poniženja i uvrede. Takva psihološka obrada, koja se vrši pomoću specijalne literature i sredstava masovnih komunikacija, usmerena je na to da dirne u najosetljivije strune ljudske psihe zadirući u čast i lično dostojanstvo svakog predstavnika date religiozne grupe ili etnosa. Tako se priprema čečenske javnosti za oružani otpor federalnoj vlasti odvijala znatno pre slanja federalnih snaga u Čečensku Republiku. Instrument buđenja masovne svesti, i mobilizacije društva za borbu protiv centralne vlasti, bila su pojedina književna dela čečenskih autora, mnogobrojne publikacije lokalnih i moskovskih istoričara, publicista, prevodna dela, nacionalistička literatura iz drugih regiona SSSR-a. U njima je dominirala tragično-dramatična ili herojska slika čečenske istorije i Čečena, odjekivali su pozivi za "vaspostavljanje istorijske pravde", na revanš zbog prošlosti (Tiškov, 2001).
Drugi stupanj grupne manipulacije - "praktična orijentacija grupa" - sastoji se u tome što se masovna svest ("zemljaka" ili "jednoveraca"), raspaljena propagandom "narodne pobune", usmerava na konkretne poduhvate uz pomoć primamljivih političkih ciljeva, programa, niza popularnih praktičnih koraka.
Ova veoma složena etapa u sistemu manipulacije javnim mnenjem zahteva koncentraciju napora intelektualaca. Od umešnosti njihovih postupaka zavisi mnogo toga. "Program koji oni budu izgradili" - piše Popov - "može biti primitivan, razrađen prema šablonima pogromaških pokliča i namenjen isključivo za rulju, ali može biti i razvijen i estetički privlačan... ideološki sistem koji je u stanju da mobiliše široke slojeve stanovništva..." (Popov, 1997, str. 282). Ovi programi se, po pravilu, grade na dva nivoa - javnom ("program za mase") i ezoteričkom ("program za vođe"). Ovaj poslednji sadrži tehničke detalje planiranih akcija bilo da je u pitanju osvajanje vlasti ili destabilizacija situacije u nekom regionu, zemlji i svetu.
Najzad, treći stupanj - "moralna legitimizacija nasilja" - dovršava proces grupne manipulacije. U tom slučaju, ciljevi namenjeni realizaciji, konkretni programski stavovi i praktični koraci treba da budu moralno sankcionisani od strane javnog mnenja koje dominira u datoj sredini, nakon čega će bilo koje akcije ovog nacionalnog pokreta - čak ako budu skopčane s neizbežnim neredima i krvoprolićima - zacelo biti prihvaćene kao moralno opravdane i u skladu s najvišim interesima nacije ili konfesije.
Mehanizmi legitimizacije nasilja su prilično proučeni kako u sociologiji tako i u antropologiji. Pomenuću samo jedan od antropoloških zbornika Legitimizacija nasilja posvećen specijalno ovom problemu. Njegov urednik i sastavljač D. Epter u predgovoru ovako karakteriše opšti mehanizam moralnog opravdanja nasilja: "... nasilje pridaje smrti karakter ritualne žrtve... Kada smrt postaje merilo odanosti plemenitom delu, čak i žrtve postaju saučesnici nasilja ako to prihvataju kao istorijsku neminovnost. Za političko nasilje je to jedan od puteva postizanja svog legitimiteta" (Legitimization..., 1997, str. 1, 2).
Akumulirano je mnoštvo načina ukidanja moralnog tabua, uklanjanja psiholoških zabrana učešća ljudi u akcijama pogromaškog karaktera, u akcijama nasilja. Najjednostavniji i stoga najrasprostranjeniji od njih jeste - organizacija provokacija koje omogućuju da se nasilni postupci "svojih" predstave samo kao reakcija na uvrede, ismevanje, "nepravdu" od strane "tuđih". Bezbrojne primere za to pruža nam dugotrajni palestinsko-izraelski konflikt.
Tokom ovog konflikta mnogo puta je dolazilo do situacije da su strane, na neki način takmičeći se međusobno u nepopustljivosti, u sprovođenju "akcija odmazde", praktično dovodile konflikt u ćorsokak. Nakon terorističkog akta u nekom od izraelskih gradova odmah bi usledile akcije odmazde na palestinskoj teritoriji. Njihove žrtve su ponekad bili i oni koji nisu bili umešani u terorizam i novi teroristički akti Palestinaca bili su "odgovor na odgovor" izraelske armije. Dolazilo je do lančane reakcije "pravedne odmazde". Pri tom se širila i zona terorističke aktivnosti. Sada, posle dejstava izraelskih vojnika, na primer u sektoru Gaze, mogu da uslede "uzvratne akcije" u Njujorku pošto se u očima palestinskih terorista formirao jedinstveni američko-izraelski blok koji oni nazivaju čas "antiarapskim", čas "antiislamskim". Kao odgovor na stvarne ili izmišljene saveze u "judeo-hrišćanskom taboru" niču njima opozicione vojno-političke grupacije u islamskom svetu. Otuda nije slučajno što se u redovima palestinskog otpora danas mogu susresti ne samo Arapi, već i bojovnici drugih nacionalnosti iz različitih zemalja i mnogobrojnih radikalnih islamskih organizacija. Na toj osnovi se formiraju i međunarodne mreže terorističkih organizacija.
Realnost postojanja ovih organizacija, reklo bi se, učvršćuje pozicije onih koji smatraju da je osnovni uzrok današnje provale ekstremizma i terorizma zavera međunarodnog terorizma. Međutim, priznavajući važan značaj ovakvih organizacija i njihovih mreža ne možemo a da se ne pozabavimo pitanjima unutrašnjih faktora razvoja političkog ekstremizma koji igraju najznačajniju ulogu u svakoj zemlji. Ako su, dakle, ekstremističke političke organizacije do te mere uticajne, zašto se onda one u pojedinim oblastima pojavljuju i ukorenjuju a u drugima ne? Nastajući u mnogim oblastima zašto one postižu svoj cilj samo u nekima od njih?
Na primer, u Tatarstanu, nakon raspada SSSR-a, pojavilo se mnoštvo organizacija koje su nastojale da aktuelizuju "istorijske uvrede" tatarskog naroda, počev od vremena pokoravanja Kazanja od strane Ivana Groznog, i da usmere njegovu borbu protiv "imperatorske" Rusije. Međutim, te organizacije nisu postigle svoj cilj. U krajnjem slučaju, u Tatarstanu nije došlo do formiranja oružanih organizacija separatističke ili islamske orijentacije, kao u Čečeniji ili Dagestanu.
Istovetna pitanja iskrsavaju i u vezi sa sada pojačanim interesovanjem za samu činjenicu povezanosti lidera islamskih organizacija u ruskim republikama sa svojim inostranim sponzorima. Na primer, međunarodne islamske organizacije pokazuju prema Tatarstanu ne manje interesovanje nego za Čečeniju ali to nije uzdrmalo političku stabilnost u povolškoj republici.
Popularnost ideje zavere u savremenoj Rusiji je objašnjiva, ona se savršeno uklapa u masovne predstave o tome da je uzrok većine nevolja - zla namera i delovanja nekih skrivenih sila pa bilo da su "oligarhija", mafija, korupcionaši i dr. Ovakvim hipotezama je bukvalno preplavljena ruska štampa.
Pojačano interesovanje sadašnje ruske inteligencije za ideje svetskih zavera odražava ne samo uticaj predrasuda masovne svesti već i u naše vreme pomodnu težnju da se po bilo koju cenu ugodi vlastodršcima. Jer ako su u svemu krivi zaverenici spolja, onda je manja odgovornost državnih vlasti na čijoj teritoriji dolazi do eskalacije ekstremizma i terorizma. Smatram, međutim, da vlasti moraju da snose odgovornost samim tim što su se nepromišljeno uplitale u eskalaciju "pravedne odmazde".
Sada dolazi do izražaja posebna, nova funkcija terorističkih akata. Klasični terorizam je uvek bio oblik ucene vlasti ili svetske zajednice i otvoreno je (čak i demonstrativno) iznosio svoje zahteve, na primer, isplatu otkupa, oslobađanje istomišljenika iz zatvora, obustava ratnih dejstava i sl. Ali u poslednje vreme se sve češće izvršavaju anonimni teroristički akti s tajnim ciljevima. Jedan od njih može da bude zbijanje ili širenje sopstvenih redova kao odgovor na provokativne akcije odmazde. U tom slučaju država (ili grupa država), sprovodeći ovakve akcije, igra prema scenariju koji joj (ili im) nameću ekstremisti. Ponekad teroristi, provocirajući na žestoka uzvratna dejstva, umesto sebe u svojstvu objekta odmazde podmeću neke "žrtvene jarce". Na primer, može se pretpostaviti da teroristički akti u ruskim gradovima 1999. godine nisu bili delo ruku čečenskih terorista, kako se to tumači u zvaničnoj ruskoj verziji. Oni su mogli biti izvršeni od strane drugih zainteresovanih subjekata, na primer, predstavnika radikalnih islamskih organizacija iz drugih republika severnog Kavkaza (za sada otkriveni tragovi zločina vode u Karačevsko-Čerkesku Republiku). Lako predviđajući kretanje centralnih vlasti isključivo čerkeskim tragom, teroristi su mogli da računaju na zbijanje redova svojih istomišljenika kao odgovor na "intervenciju imperijalističkih ruskih snaga" i da pri tom ne izlože nišanu svoj narod, svoje porodice. Nešto slično se moglo desiti i sa potragom za krivcima u događajima od 11. septembra.
Uopšte ne insistiram na istinitosti predloženih verzija. Hoću samo da naglasim da bi politički ekstremizam i terorizam bili nemogući bez nekih, ponekad pogrešnih, uzvratnih akcija vlasti. "Terorizam" - naglašava Kara-Murza - "to su postupci usmereni na izjednačavanje šansi ili na prekid igre... Sa stanovišta samih terorista, njihovi postupci su oblik vaspostavljanja narušene pravde" (Grušin, Deljagin, Kara-Murza, Tarasov, 2001). To je izopačena predstava o pravednosti, međutim, važno je istaći da je terorizam uvek asimetričan odgovor slabije strane na postupke one jače.

Uloga državne politike u eskalaciji ekstremizma i terorizma

Poznati su slučajevi očigledne krivice država za razvoj političkog ekstremizma i terorizma na njihovim teritorijama. U prvoj polovini 20. veka baze za pripremu međunarodnih terorista specijalno su stvarale vlasti totalitarnih država - SSSR-a i Nemačke. Nakon Drugog svetskog rata takve baze su se pojavile i u nizu zemalja Azije i Latinske Amerike. Neretko su države koje su pripremale teroriste za borbu sa spoljašnjim neprijateljem i same postajale objekti njihovih napada. U ruskoj štampi se mnogo pisalo o tome da je za Rusiju najopasniji terorista Šamil Basajev sarađivao s ruskim vojnicima tokom abhasko-gruzijskog konflikta, a u američkoj štampi o tome kako su državni agenti SAD podržavali Osamu Bin Ladena za vreme borbe avganistanskih mudžahedina protiv sovjetske armije. Međutim, ovde ću se zadržati na ne manje očiglednim oblicima odgovornosti državne vlasti za razvoj političkog ekstremizma i terorizma, posebno na negativnim posledicama upotrebe sile u kontraterorističkim operacijama.
Ova tema je takođe izuzetno opširna i ima raznolike i za analizu složene pobočne ogranke, stoga ću se ograničiti samo na slučajeve primene oružanih snaga od strane države ili grupe država radi borbe s terorizmom u područjima sa složenim međusobnim odnosima etničkih zajednica koje tu žive ili između etničke manjine i centralne vlasti.
Moja razmišljanja se uglavnom oslanjaju na materijale uporednog istraživanja upotrebe sile koji su objavljeni još 1995-1997. godine od strane CEPRI i RAND Centra za evropske studije kojima sam rukovodio. Vojno-politički događaji koji su potom usledili, kao što je drugi čečenski rat i operacija SAD i zemalja NATO u Avganistanu, u još većoj meri su potvrdili aktuelnost postavljenog problema.
Jedna od ključnih ideja u radu bila je ideja o nekontrolisanoj umešanosti armije u konflikt. Taj konflikt Arnold Kanter je nazvao "klizava strmina". Njegova suština je u tome što upotreba oružanih snaga u zemljama u kojima su izraženi etnički i separatistički konflikti često dovodi do "nekontrolisanog kretanja naniže 'klizavom strminom', tj. ka sve većem stepenu umešanosti u konflikt oružanih snaga... To jest, postoji zabrinutost da ćemo, sudelujući u konfliktu, izgubiti kontrolu nad stepenom naše umešanosti u njemu" (US..., 1996, str. 169, 170). Upravo prema takvom scenariju je tekla operacija američkih oružanih snaga u Somaliji. Ovde se najpre humanitarna misija suočila sa upornim protivljenjem lokalnih plemenskih vođa, što je SAD dovelo u otežavajući položaj. Američki vojnici su bili primorani da preduzimaju aktivna dejstva na stabilizaciji političke situacije i samim tim su počeli da se sve dublje uvlače u haos lokalnih etničkih i političkih problema što je očito bilo u raskoraku s funkcijom mirovnih snaga. Sa sličnim situacijama SAD su se suočavale i ranije u nekim zemljama Karipskog basena i jugoistočne Azije. Nije isključeno da će se SAD obresti na sličnoj "klizavoj strmini" i u Avganistanu gde se Severna alijansa, koju podržavaju, oslanja uglavnom na etničke manjine a unutar same Alijanse postoje ne male nesuglasice između različitih etničkih i političkih grupacija. U takvom slučaju polazni kontrateroristički ciljevi operacije mogu pasti u zaborav.
Na sličnu opasnost upozoravao je i naš međunarodni autorski kolektiv. Na osnovu generalizacije iskustva on je naznačio određene granice korišćenja oružanih snaga u zonama sa složenom etničkom i političkom situacijom i predložio određene principe koji omogućuju vlastima da zadrže kontrolu nad događajima. Evo nekih od njih.
1. Ograničiti mogućnost poklapanja funkcija antiterorističkih operacija s funkcijom promene političkih režima ili zadržavanja kontrole nad teritorijom.
Različite vrste sankcija protiv političkog ekstremizma i terorizma kao jedan od elemenata suprotstavljanja ovom zlu neizbežne su i predviđene od strane međunarodnog prava i svetskog iskustva. Najbolje rezultate ove sankcije postižu na ranim stupnjevima razvoja ekstremizma kada se mogu ograničiti na policijske mere usmerene na konkretna lica, na primer, na vinovnike širenja rasne, etničke i religiozne netrpeljivosti i koji se mogu zakonski terati.
Samo postavljanje pitanja neophodnosti upotrebe regularne armije u borbi s ekstremizmom i terorizmom svedoči o političkoj zapuštenosti problema i o propustima državne uprave. Međutim, takva primena sile se može priznati kao neophodna i opravdana pre svega u onim slučajevima kada neke ekstremne političke organizacije stvaraju snažne naoružane grupacije i uz njihovu pomoć izmiču kontroli zakonite vlasti čitave regione koje pretvaraju u odskočne daske za terorističke ispade, pri tom odbijajući da se razoružaju na osnovu pregovora.
Slične operacije mogu biti efikasne samo u slučaju ako su usredsređene na konkretne kontraterorističke funkcije, u prvom redu na oslobađanje talaca, likvidaciju infrastrukture terorističkih organizacija, neutralizaciju njihovih lidera i sl. Kombinovanje ovih funkcija sa drugim, čisto političkim zadacima često ima za posledicu onu opisanu u ruskoj poslovici: "Ko juri za dva zeca istovremeno - neće uloviti nijednog".
Kao primer za to mogu poslužiti obe vojne kampanje u Čečeniji. I 1994-1996. i u operaciji započetoj 1999. godine, umesto da svoje napore usredsredi na neutralizaciju lidera terorističkih organizacija, ruska vojska je usredsredila svoju pažnju na kontrolisanje celokupne teritorije Čečenije. To je imalo za posledicu da je mnoštvo garnizona, raspoređenih u skoro svakom rejonu zemlje, svoje glavne napore usmeravalo na samoodbranu. Glavno je pak to što neselektivna upotreba oružanih snaga protiv stanovništva, u suštini, dovodi do toga da dobar deo tog stanovništva popunjava redove otpora. Dejstva ruske armije u Čečeniji pokazuju da vojni zapovednici polaze od predstave o izvesnom ograničenom broju boraca koji se mogu uništiti ("iscrpsti" kao voda iz zatvorenog rezervoara) sprovođenjem takozvanih "čišćenja". Međutim, svaka takva akcija dovodi do porasta snaga čečenskog otpora. One se popunjavaju takođe i iz redova izbeglica i dijaspore.
Po mom mišljenju, nije korektno poistovećivati sve naoružane snage čečenskog otpora sa terorističkim grupama. U najvećem broju slučajeva tu se radi o borcima otpora koji primenjuju oružanu silu na svom području protiv oružanih snaga centralne vlasti koje su tamo poslate. Razume se da se ne može kvalifikovati kao terorističko civilno stanovništvo koje pruža pomoć u namirnicama borcima otpora.
U poređenju s čečenskom kampanjom, operacija SAD u Avganistanu u znatno većoj meri odgovara obeležjima čisto kontraterorističke kampanje. U krajnjem slučaju SAD ne pokušavaju da uvuku Avganistan u sastav "subjekata američke federacije" niti pretenduju na oružanu kontrolu njegove teritorije.
Još bitnije je to što su u Avganistanu oslobođenje gradova i sela vršile mesne avganistanske snage (Severna alijansa) a kontrolu nad teritorijom pokušava da uspostavi lokalna koaliciona vlada. Za razliku od Čečenije, gde se u različitim periodima broj ruske vojske kolebao između 80 i 100 hiljada, u Avganistanu (sa teritorijom 40 puta većom od Čečenije) suvozemne snage SAD i njihovih saveznika angažovale su srazmerno manji broj vojnika. Ove snage, zauzete u prvom redu uništavanjem infrastrukture terorističkih organizacija "Al Kaide", obavljaju pomoćne funkcije u ratu s odredima talibana. Međutim, situacija može da se za SAD izmeni nagore ako se na teritoriji Avganistana zapodene partizanski međuetnički rat. Tada za njih može da iskrsne problem izbora strategije. S jedne strane, bez postojanja stabilnog proameričkog režima u Avganistanu ne postoji garancija za definitivno razračunavanje s Bin Ladenom i "Al Kaidom", ali, s druge strane, na stabilizaciju takvog režima mogu se potrošiti mnoge godine. Ako za to vreme SAD budu držale u Avganistanu svoju vojsku, može se ponoviti situacija u kojoj se obreo Sovjetski Savez kada je podržavao svoje štićenike.
2. Ne treba preduzimati intervencije - posebno kopnene operacije - bez visokog stepena uverenosti da će takve intervencije biti relativno kratkotrajne (ne duže od godinu dana).
Ovaj princip od strane međunarodnog autorskog kolektiva označen je kao jedan od osnovnih principa. Samo brza intervencija može da odgovara postavljenim ciljevima. I obrnuto, dugotrajno vojno prisustvo, duže od godinu dana, na teritoriji gde se vodi građanski, antikolonijalni ili međuetnički rat, po pravilu je osuđeno na neuspeh: armija se postepeno demoralizuje, rastu žrtve na strani ekspedicionog korpusa i mirnog stanovništva a takođe i nezadovoljstvo javnog mnenja.
3. Ne primenjivati silu ako politička cena njene "neuspešne" primene bude veća od cene odustajanja od primene kako sa stanovišta gubitka imidža vlasti, tako i u pogledu obuzdavanja budućih etničkih i separatističkih konflikata. Na primer, "kontrateroristička" kampanja ruskih federalnih snaga u Čečeniji, koja traje već više od dve godine, može dovesti do toga da armija u potpunosti izgubi funkciju suzbijanja separatizma i ekstremizma. Nacionalističke organizacije u nizu republika, čije je oživljavanje veoma verovatno, naročito u slučaju pogoršavanja ekonomske konjunkture u zemlji i u svetu, mogu da se posluže demagoškim razmišljanjima tipa: "Ako Moskva tokom mnogo godina nije u stanju da silom umiri Čečene, kojih je sada u svojoj republici manje od 400 hiljada, kako onda da umiri znatno brojnije zajednice?"
Situacija u Avganistanu je još složenija. Teritorija, brojnost stanovništva i uloga religioznih fanatika u njemu je znatno veća nego u Čečeniji a nivo opšte kulture i obrazovanja stanovništva znatno niži. Nestabilnost ovde može da traje dugo i reprodukuje terorizam ne samo unutar zemlje već i na ogromnoj teritoriji centralne Azije i susednih regiona.
Prethodno rečeno, po mom mišljenju, potkrepljuje uverenje da oružane ekspedicije međunarodnih ili nacionalnih snaga u zoni etničke nestabilnosti treba posmatrati kao retke ili čak izuzetno retke pojave. Takve operacije treba da budu ograničene kako po vremenu tako i po funkciji.

O pristupima sprečavanju terorizma

Ako se kao osnovni uzrok razvoja ekstremizma u nekoj zemlji javlja nedovršena modernizacija, onda se, reklo bi se, nameće zaključak da sadejstvo modernizacije može da bude pretpostavka otklanjanja ekstremizma. Međutim, predstavnici akademskih krugova u celom svetu se s velikim oprezom odnose prema različitim spoljašnjim mešanjima u sociokulturne procese. U vezi sa događajima od 11. septembra i vojnom operacijom u Avganistanu koja je nakon njih usledila, pomenuta bojazan ne samo što nije umanjena već je još više porasla. Po mom mišljenju, tipično gledište je izrazio B. Grušin: "Svet čine različite civilizacije, različite kulture. I nije reč koja je od njih viša a koja niža. Njih jednostavno treba ostaviti na miru i ne uguravati nasilno u jedinstven obrazac evro-američke civilizacije" (Grušin, Deljagin, Kara-Murza, Tarasov, 2001).
"Nasilno uguravati" kulture u jedinstven obrazac, razume se, nije potrebno, ali ni ostaviti ih "na miru" takođe nije moguće, to je utopija. Proces kulturne globalizacije zahvatio je čak i najizolovanije zajednice. Upravo takav tobože "prirodni" razvoj bez svrsishodne intervencije spoljašnjih snaga najčešće dovodi do marginalizacije kultura i načina života naroda dospelih u stihiju nedovršene modernizacije. Zemlje u razvoju teško da mogu da se same iščupaju iz ove stihije. Ali stvar nije toliko u odsustvu neophodnih resursa kod njih već u izrazitoj malobrojnosti onih unutrašnjih snaga koje su u stanju da budu nosioci kulture pozitivnog razvitka i tolerancije.
Prethodno je bilo reči o tome koliku ulogu igraju kulturtregeri fundamentalističkog tipa u širenju političkog ekstremizma. Njima nasuprot, ništa manja ne treba da bude i uloga tolerancije. Poznato je takođe koliko je značajna uloga kulturtregera progresa i tolerancije. Nažalost, ovi prvi mogu da se plode i razmnožavaju bez posebnih napora, kao korov ili infekcije, dok je pojava nosilaca progresa i tolerancije moguća samo kao rezultat uporne kultivizacije socijalne sredine.
Dakle, nema mesta sumnji u ispravnost teze o tome "da je svaka civilizacija dužna da svoju vlastitu patologiju samostalno potiskuje na periferiju" (Grušin, Deljagin, Kara-Murza, Tarasov, 2001). Međutim, često je civilizacijama, kulturama i zajednicama neophodna pomoć u stvaranju "prvih žarišta otpora" ovim patologijama. U tom pogledu podrška koju su Rusija i SAD ukazale Severnoj alijansi i novoj koalicionoj vladi Avganistana može da posluži kao primer formiranja žarišta takve vrste. Razume se da ne treba idealizovati razmere razvoja političke kulture ovih snaga ali je nesporno to da one za sada obezbeđuju veću otvorenost Avganistana za prodor kulture progresa i ostavljaju manje prostora za slobodno baškarenje međunarodnih terorističkih organizacija ovde.
Vlada mišljenje da bi ovakva taktika mogla da izvede iz ćorsokaka i čečensku krizu. U Čečeniji, po mom mišljenju, na ulogu koju u Avganistanu igra Severna alijansa mogu da pretenduju samo snage koje podržavaju A. Mashadova. One imaju najveći uticaj na stanovništvo i žele da se nametnu kao respektabilni faktor i u očima javnog mnenja. Mashadov je javno osudio terorističke akte u događajima od 11. septembra i uistinu nije zainteresovan za jačanje pozicija najradikalnijeg krila čečenskih separatista. Po mom mišljenju, pod određenim uslovima, pre svega uz određene garancije od strane Kremlja, on bi zajedno s federalnom vlašću bio spreman da krene u akcije protiv čečenskih ekstremista. Međutim, takve ponude su izostale i malo je verovatno da će ih biti u skorašnje vreme.
Podrška kulturtregera progresa i tolerancije je najefektnija na stupnju ranog predupređenja etničkog i religioznog ekstremizma kada politička situacija još ne preti da preraste u oružane etničke ili religiozne konflikte i kada se još nisu pojavile terorističke organizacije. U takvim uslovima je važno pomoći koheziji i razvoju onih grupa koje bi mogle da postanu ne samo nosioci već i "sejači" savremenih liberalnih vrednosti, takvih kao što su vrednost ljudskog života, individualnih sloboda, prava čoveka a takođe i kompromisa kao osnovnog oblika razrešavanja konflikta. Grupe koje zastupaju ovakve principe u kriznim situacijama, naročito u uslovima "krize identiteta", nalaze se u manjini. Međutim, to je ona manjina koja uz određene uslove može za sobom da povede većinu.
Definišući moguće pristupe predupređenju ekstremizma, nisam postavio sebi u zadatak da pripremim i konkretne predloge u vezi s tim. Imao sam pred sobom drugi cilj - da obrazložim hipotezu o tome da su procesi koji rađaju ekstremizam i oni koji ga suzbijaju u nečemu slični. Trima osnovnim faktorima rasta ekstremizma i terorizma - nedovršenoj modernizaciji, neadekvatnoj politici države i pojavi ideologa i organizatora ekstremizma - neophodno je suprotstaviti tri simetrična procesa u sferi modernizacije društva, uvođenja nove politike i pojave ideologije antiekstremizma. Pri čemu se poslednji zadatak, koji uključuje formiranje grupa koje potpomažu promenu kulturne klime u društvu, koje u krajnjoj meri stvaraju konkurenciju onima koji eksploatišu ljudske strahove i predrasude - nameće kao ključni.

Autor je rukovodilac Centra za proučavanje ksenofobije i predupređenje ekstremizma Instituta sociologije Ruske akademije nauka