U živote sedam sela Mesne zajednice Mojsinje, nedaleko od Čačka, uselio se nemir kada je 2001. godine SO Čačak odlučila da na 30 hektara najplodnije zemlje, u neposrednoj blizini Zapadne Morave, sagradi deponiju smeća. Meštani se slažu da sadašnju deponiju treba premestiti, ali se protive da se problem reši tako što će se ono što smeta Čačanima uvaliti njima, takoreći pod prozore i na najplodnijim njivama od kojih žive. Ispod njiva su izvorišta vode za domaćinstva, sistem za navodnjavanje i arheološko nalazište. Sve bi to trebalo da bude zatrpano pod deponijom.
Meštani sedam sela održali su 9. februara protestni zbor sa kojeg su se obratili republičkoj Vladi, potpredsedniku Vlade Žarku Koraću, Ministarstvu za poljoprivredu, Ministarstvu za zaštitu životne sredine, Ministarstvu za finansije, SO Čačak i Vrhovnom sudu Srbije. Do sada su dobili odgovore iz Ministarstva za finansije koje kaže da za sada nema mesta angažovanju tog ministarstva i detaljan odgovor ministra poljoprivrede Dragana Veselinova. Veselinov, između ostalog, podseća da Zakon o poljoprivrednom zemljištu predviđa da se poljoprivredno zemljište čuva i unapređuje, i da je to osnovni princip dugoročnog razvoja poljoprivrede. "Poštovanje tog principa danas se u svetu smatra osnovnim kriterijumom racionalnog korišćenja prirodnih resursa", ističe se u odgovoru Dragana Veselinova.
Meštani očekuju da im sve nadležne institucije kojima su se obratili odgovore pre 9. marta, a nakon toga odlučiće šta da čine. "Ratari sigurno neće dopustiti gradnju deponije", izjavio je za Republiku Milovan Despotović, predsednik Mesne zajednice Mojsinje i jedan od najuglednijih ratara u čačanskom kraju.
Naš list objavljuje razgovor sa Milovanom Despotovićem i pravnom zastupnicom sedam sela, advokaticom Miroslavom Novaković.

Republika: Gospodine predsedniče, Vi ste 9. februara imali zbor meštana sedam sela povodom najavljene izgradnje deponije u ataru tih sela. Šta po Vašem mišljenju i mišljenju ljudi iz okolnih sela znači gradnja deponije na ovom području?
Despotović: Zločin je na prvom mestu prema ljudima koji ovde žive godinama i vekovima. Oni bi morali da se sele zbog deponije jer zbog zagađenog vazduha ne bi mogli da opstanu. Ovde žive vrhunski proizvođači poljoprivrednih proizvoda koji svu robu plasiraju na beogradsko tržište i po celoj Srbiji. Izgradnja deponije dovela bi do prestanka poljoprivredne proizvodnje. Nije tu u pitanju samo 30 hektara najplodnije zemlje koliko bi zauzela deponija, nego je u pitanju krug od oko 300 hektara zemlje koja daje vrhunske proizvode. Otidite na kvantašku pijacu u Beogradu i videćete koliko tamo ima Čačana. Oni drže skoro pola Beograda.
Drugo, ispod deponije se nalaze velike količine vode za piće koju koristi 60 odsto domaćinstava, a planiramo povećanje broja korisnika te vode. Mi smo se obratili Vladi Srbije, potpredsedniku Žarku Koraću, koji je potpisao rešenje o eksproprijaciji 47 parcela, a sumnjam i da zna gde se nalaze te parcele. Pisali smo i Ministarstvu poljoprivrede, Ministarstvu za zaštitu životne sredine, predsednici Vrhovnog suda i opštini Čačak. Očekujem njihove zvanične odgovore do 9. marta. Kada budemo primili odgovore sazvaćemo opet zbor građana svih mesnih zajednica i odlučićemo šta da preduzmemo. Čekaćemo do 9. marta.

Republika: Šta je još ugroženo gradnjom deponije?
Despotović: Ukoliko se izgradi deponija moralo bi da se ukloni 30 odsto sistema za navodnjavanje. Oni kažu da će izmestiti te cevi, ali od toga nema ništa. Te cevi imaju određen pad i ne znam kako bi se zemlja navodnjavala ako se to premešta. Ugrožavanjem sistema za navodnjavanje 100 hektara zemlje ostaje bez mogućnosti za navodnjavanje, a na toj zemlji rade ljudi koji se isključivo bave povrtarstvom.

Republika: Da li očekujete od svih adresa da vam odgovore i da izmene odluku?
Despotović: Očekujemo da ne prave katastrofu. Ne radi se samo o par ljudi nego 15 do 20 hiljada stanovnika koji žive isključivo od poljoprivrede.

Republika: Da li očekujete da će odluka o gradnji deponije biti povučena?
Despotović: Očekujem prvo da potpredsednik Vlade Žarko Korać, koji je potpisao rešenje o eksproprijaciji, sagleda činjenice i povuče svoju odluku. To očekujem i od ostalih.

Republika: Šta ćete uraditi 9. marta ukoliko organi kojima ste se obratili ne budu doneli razumne odluke?
Despotović: Desiće se ono što odluči zbor građana. Da li će biti blokada ili nešto drugo ne znam, ali ratari sigurno neće dozvoliti gradnju deponije.

Republika: U štampi se pominje i iseljenje meštana ako ne budu mogli da žive od svojih njiva.
Despotović: Najverovatnije će 9. marta jedan deo meštana podneti zahtev Republici Srbiji za iseljenje i tražiće da im se obezbede lokacije ako se ipak bude odlučilo da se deponija gradi. Zbor će odlučiti 9. marta, pošto se budu sagledale sve odluke institucija kojima smo se obratili.

Republika: Gospođo Novaković, kao pravni zastupnik mesnih zajednica, Vi ćete voditi računa o formalnoj strani procedure i o tome da odgovori stignu na vreme. Novaković: Kao punomoćnik Mesne zajednice Mojsinje budno pratim događaje u vezi sa našim aktivnostima i zahtevima koje smo uputili resornim organima od kojih

smo kategorički zahtevali odgovore o merama koje su preduzeli. Na osnovu toga procenićemo kakva će biti naša pozicija 9. marta. Želimo da prekinemo neizvesnost u koju smo dovedeni, verovatno i namerno, jer se od nas očekuje da pomislimo da se od svega odustalo. I taman kad pomislimo da se odustalo od deponije, sve se aktivira na najružniji način, i to bez našeg znanja. To želimo da sprečimo. Kao punomoćnica Mesne zajednice moram da pratim sve. Ja imam punomoćje ne samo Mesne zajednice Mojsinje, nego svih naših mesnih zajednica. Jer, ljudi su uvideli da samo zajedno možemo voditi ovu borbu.

Problem Mojsinja je suptilan, rekla je ministarka za ekologiju Anđelka Mihajlov za Republiku, jer se radi o odnosima između lokalne vlasti i Republike, i treba paziti da sa naše strane ne dođe do prekoračenja nadležnosti. Ali ako se krene u izgradnju, Ministarstvo ima pravo da reaguje jer bi se u tom slučaju radilo o bespravnoj gradnji.
Ministarka Mihajlović je u izjavi za Republiku rekla da bi rado posetila Mojsinje ako odande dobije poziv.
Ratari, očigledno, nisu zagledani samo u njivu koju obrađuju već dižu glavu, gledaju u nebo, zavičaj, svoju budućnost. Nisu ni samo pognuti podanici koji strepe od vlasti već veruju da i sami imaju moć da uređuju svoj život.