Nepodnošljiva lakoća lošeg ukusa

Radim na televiziji ali je malo gledam - valjda kao što poslastičar retko jede svoje kolače. Obično imam pametnija posla - čitam ili živim.
Ali u poslednje vreme, zapravo uglavnom tokom plandovanja duplih novogodišnjih praznika, gledala sam televiziju više nego obično. I videla više emisija za koje bi se u najmanju ruku moglo reći da su školski primeri lošeg ukusa. Ne, to je preblago - priznajem, bila sam šokirana.

Primer prvi: RTS, zabavna emisija u kasnim večernjim satima na prvom programu

Zabavna emisija. Petak, mislim. Dva voditeljska lica, par, imena im ne znam, samo fizionomije, oduvek su na ekranu - bar muškarac; devojka je mlađa i standardno lepuškasta, sasvim stereotipna. Studio uređen kao bina, šarena svetla, sa publikom uredno raspoređenom unaokolo. Gost: Bora Đorđević. Tipičan antiheroj, roker iz onog života, godine nisu bile blage prema njemu. Govori prozuklo, takav govor - i ton i sadržaj - stiču se samo dugogodišnjim neprekidnim boravkom u kafani. Ovaj put, opušten, gostovao je na televiziji hiljadu puta, priča vic, kaže, najbenigniji od onih koje zna. A to benigno - smrdi na fašizam. Vic je, da ga ne prepričavam već samo naznačim, o Romu, prezervativu i gorgonzoli. Ko razume, shvatiće. Ne samo da je rasistički, već je i bezobrazan, nepodnošljivo lošeg ukusa i nivoa za nacionalnu televiziju, a na kraju, brate, uopšte nije smešan. Voditelji ne reaguju na ovo, već nastavljaju u istom tonu: pa dobro, Boro, ima li tezaga?
Nedelju dana kasnije ista emisija na programu. Aha, zove se "Mega hit".

Primer drugi: Televizija Pink, skrivena kamera, novogodišnji program

Ceo grad bruji o ovome, a Batić se ne kaje (naš ministar, dosovski, pravosudni). Tvrdi da je 90 posto ljudi pozitivno ocenilo njegov "nastup". Ko li ga je lagao?
Ovu emisiju sam prošla na programu nekoliko puta - vrtim, pa mi zapadne za oko, izgleda da su je reprizirali do besvesti (da utvrde gradivo ili bruku, kako hoćete) - dok se konačno jednom nisam skrasila i odgledala je. Kažu da ih je bilo više, tih skrivenih kamera, i da je i ona sa estradnom zvezdom bila skandalozna. Ja sam videla samo ovu, sa političarima.
Dosta sam putovala i znam da bi posle ovakvog blama tamo, u normalnom svetu, pljuštale ostavke.
No, idemo redom. Kao što rekoh, ceo grad je brujao o tome. Kome je palo na pamet da napravi ovako nešto ne znam; dama koja je vodila emisiju kaže da je to njeno autorsko čedo. Ne čudi me, što se tiče Pinka; čude me političari, gde im je bila pamet?
Ili sam ja beznadežno staromodna ili se naši stavovi suštinski razlikuju: kako ti ljudi (tu mislim na ministre u vladi i vođe stranaka), ljudi koji bi trebalo da nam se predstave u najboljem svetlu, kako oni sa lakoćom idu pred kamere, kako se pred njima osećaju kao kod kuće (oni i ne sede, već su zavaljeni, u poluležećem položaju, razdrljeni, izgužvani, sa jednom nogom visoko prekrštenom preko druge, tako da koleno, ispred lica, štrči u vazduhu - samo im fale papuče i bademantil) kako se ne stide da se ponašaju kao u najgorem bircuzu?
I sama živim od malog ekrana; i posle četvrt veka staža imam zazor od kamere, od odgovornosti, vagam težinu svake reči, strepim od tog oka iza kojeg sedi milionski auditorijum, koji se mora poštovati - pa mi im ulazimo u kuće, pobogu!
Da li bi ti političari psovali kada bi došli nekom u goste? Verovatno i bi. Jer psovali su dok su mislili da je kamera isključena, ali i dok su znali da je kamera uključena! U stvari, nije se moglo prepoznati kada su mislili da su u programu, a kada ne... Ne znam šta je bilo neukusnije: psovke, nivo razgovora, ogovaranje kolega ili priča o Velji Iliću i Medlin Olbrajt (tu smo naučili nov glagol, "nagnati"). Preskačem "štos" sa primanjem mita, o tome su pisali drugi.
Da li oni uvek, na putevima, na konferencijama, na zasedanjima vlade ili kada nas predstavljaju u inostranstvu, komuniciraju na ovaj način, vulgarno, prizemno, ograničeno, da li je to način na koji shvataju patriotizam, funkciju koju vrše i društvo u kojem se nalaze? Ili samo ne poštuju televizijski auditorijum?
Da li misle da bi gđa Olbrajt jedva dočekala udvaranje jednog neotesanog

("dobre butke") srpskog buzdovana, jer ne mogu ni da zamisle ijednu drugu vrstu komunikacije među osobama različitog pola? Smatraju li te naše političke i muške perjanice da je samopoštovanje gđe Olbrajt (ili bilo koje žene) toliko nisko, da ona vidi sebe samo kroz tu, njihovu, muško-šovinističko-primitivističku prizmu? I gde je tu poštovanje tuđe ličnosti, ma koliko ti nesimpatična (ili seksualno neatraktivna) ona bila?

Ne mogu da odolim a da se, kada govorim o prostačkom ponašanju naših političara, ne prisetim jugoslovenske delegacije koja je 1999. pregovarala u Rambujeu, sećate se tih pregovora, posle je usledilo bombardovanje; na njenom čelu bio je naš (doskora prezrivo ignorisan, a u poslednje vreme naprasno omiljen, čak i od strane DOS-a, samo zato što je morao u mrski Hag) dojučerašnji predsednik "ke sera - sera" Milutinović.
"A bombardovanje?", pitali su novinari Milutinovića. "Ke sera - sera", odgovorio je sa karakterističnim ljupkim osmehom.
Ko misli da preterujem - vara se. Sve je istina.
Da se vratimo našoj temi: TV program, Pinkovizija, skrivena kamera. Ova emisija demistifikovala je do kraja (ako je iko i do sada bio u zabludi) ljude koji vode ovu zemlji, kako razmišljaju, kako govore, kakvo im je domaće vaspitanje.
Ai voditeljka je priča za sebe: ima jedan stil kod naših "in"-žena trenutno u modi: prozukao rezak glas, drčno, agresivno, mangupsko ponašanje, ulični maniri.
Nisam znala da Pink može da probije sopstvene rekorde lošeg ukusa. Uspelo mu je. Na tom polju je neprevaziđen. Globalno.

Primer treći: studio B, "Utisak nedelje"

Nekada prilično solidnu emisiju iz danas veoma neujednačene serije razdrmalo je javljanje u program gorepomenute Pink-autorke, kojoj nije bilo po volji što je segment iz njene emisije uzet kao neprikosnoveni (negativni?) utisak - o kojem se čak nije ni glasalo - pa je voditeljku Olju Bećković, sve u maniru goreopisanog ponašanja pred skrivenom kamerom optužila za nedozvoljeno kršenje autorskih prava, a zabezeknutim gostima je očitala bukvicu o lepom ponašanju... ta vakela koju je samouverena dama održala i nama, gledaocima, trajala je duže od pet minuta (pet godina po televizijskom vremenu) a bila je u slavu njene emisije, njene TV stanice, bila je to oda kiču, pohvala gledanosti i programu Pinka i relativizacija svega ostalog postojećeg.
Inače, da obavestim obe dame: svako ima pravo da reemituje do pet minuta bilo kog javno emitovanog programa bez traženja ičije dozvole i kršenja ičijih autorskih prava - mada, šta su to uopšte autorska prava u slučaju gospođe Pink i dotične emisije - veoma je diskutabilno.
Posle toga je i sama voditeljka, koja se očigledno u odlučujućem trenutku nije baš snašla, bila podjednako isključiva prema iziritiranim gledaocima koji su se javljali, a koje je glatko prekidala kada bi ovi pokušali da, po mom skromnom mišljenju sasvim opravdano, reaguju na ispad gospođice Pink.

Primer četvrti: polemika (i skandal) pretvaraju se u serijski program

Poslenicima Pinkovizije i njihovim gostima nastup (ispad) na "Utisku nedelje" nije bio dovoljan, pa su zarad obračuna sa gostima na tom programu, a koji su se usudili da ih kritikuju (a i zarad nove doze samoreklamerstva i političkog marketinga), ubrzo upriličili čitavu dvočasovnu emisiju.
Mete njihovog gneva bili su: Dragan Velikić, naš poznati i priznati pisac i opozicionar, ambasador (DOS-a), Dušan Bataković, član Krunskog saveta, Ratko Božović, poznati sociolog i profesor univerziteta i autor značajnih knjiga. I umesto da novo TV vreme iskoriste da poprave katastrofalan učinak prvobitnog nastupa, napraviše od zla još gore.
U ambijentu upriličenom kao Haška sudnica, sa maskom "zaštićenih svedoka", isto društvo (Batić, Čanak, Protić) prezentiralo je svoje umivene biografije, prema kojima oni nikada nisu bili u SKJ niti ih je ikad primio Slobodan Milošević (aluzija na aktuelnog premijera); zatim su se sa nostalgijom prisetili gde su bili tokom 5. oktobra (u prvim redovima, naravno, ovi telom, a Čanak duhom), uveličavajući svoju ulogu, umanjujući ulogu svih ostalih političara, izuzev dvojice (sada kompromitovanih) dosovskih generala (oni valjda više nisu konkurencija).
S druge strane, po njima, njihovi protivnici su se tokom svih Miloševićevih godina krili u "mišjoj rupi" da bi sada sproveli naručenu diskvalifikaciju, kompromitaciju i političku likvidaciju tih "ikona slobode". Cela stvar začinjena je insertom iz nekakvog glupog filma u kojem je igrala Olja Bećković (inače, po profesiji glumica).
Papir, kažu, trpi sve. Mali ekran još više, jer ne moraš biti čak ni pismen. Ali retko mali ekran ima to iskušenje da istrpi takvu količinu maligne pakosti, neistine i gluposti; o samoljublju da i ne govorimo.
Ipak najflagrantnija je bahata i agresivna zloupotreba frekvencija, koje, da podsetim, nisu dedovina nikakvog Mitrovića niti Karića. Frekvencije su, kao i reke, sunce i kiša, nacionalno dobro i ako ih neko privremeno dobije na korišćenje one to i dalje ostaju; niko nema pravo da ih privatizuje i zloupotrebljava a to je upravo ono što se ovde dogodilo! Frekvencije se smeju koristiti samo po strogo određenim pravilima i kriterijumima a ako se to prekrši - oduzimaju se!
Svi ti biznismeni (kakav divan izraz), pošto su prigrabili talase i novac tokom vernog služenja Slobodanu Miloševiću, smatraju da su sada neprikosnoveni, da je TV ekran njihova lična prćija na kojoj mogu da rade šta god hoće pa makar i na štetu gledališta i društva u celini, kažu šta god hoće, uvrede koga god hoće.
Ovo Mitroviću nije prvi put, setimo se kampanje blaćenja prof. Čedomira Čupića posle one izjave da bespravno podignut spomenik kiču, zgradu Pinka, treba srušiti (epilog, zgrada nije srušena, već legalizovana); setimo se kampanje BK televizije protiv guvernera Narodne banke Dinkića posle zatvaranja Astra banke koja je Karićima služila kao privatna špar-kasica (i nikom ništa).
I nikom ništa. Sive eminencije su i dalje vlasnici frekvencija. U normalnom svetu odmah bi im bile oduzete. Ali ova vlast ne misli tako, jer, da hoće, mogla je celu priču da dovede u red za ove dve godine. Naprotiv, kao što smo videli, ona te poslušnike koristi za političke i lične promocije.

Naravoučenije: ne treba gledati televiziju, osim kad baš moraš

Namerno se ne trudim da se prisetim pojedinosti, nisu ni važne, mislim da ovo nisu usamljeni incidenti već simptomi jedne ozbiljne bolesti koja već dugo traje i koja, bojim se, ne ide nabolje.
Pink je veselo postao simbol prostote (blago nama kad postane druga nacionalna mreža) u kojem sada gostuju svi, nema više razlike između politike i estrade, između pozicije i opozicije; kič i banalnost suvereno vladaju našim TV ekranima, mada ono novo, vaskrslo, ono što posebno smeta, jeste agresivnost i netolerancija.

Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope