U beogradskom Okružnom sudu pre nekoliko dana je počelo dugo očekivano suđenje u predmetu otmice i mučkog ubistva sedamnaest građana SRJ muslimanske nacionalnosti. Za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, počinjeno 22. oktobra 1992. godine u mestu Mioče kada je grupa putnika oteta iz autobusa koji je saobraćao na liniji Sjeverin-Priboj, sudi se Dragutinu Dragićeviću iz Srebrenice, Đorđu Ševiću iz Rume, Milanu Lukiću iz Višegrada i Oliveru Krsmanoviću takođe iz Višegrada. Poslednja dvojica nisu dostupna jugoslovenskim pravosudnim organima jer se navodno nalaze u bekstvu. Mnogi svedoci, međutim, tvrde da to, barem u slučaju zloglasnog Milana Lukića, nije tačno: on mirno živi u Višegradu, a policiji Republike Srpske ne pada na pamet da ga uhapsi.
Čitaoce samo ukratko podsećamo na ovo gnusno zlodelo koje je prethodilo sličnom i mnogo poznatijem u evropskim i svetskim okvirima, onom u mestu Štrpci, i koje se zbilo u februaru naredne, 1993. godine, a u kojem je glavnu rolu igrao upravo Milan Lukić vođa tzv. paravojne formacije pod nazivom "Osvetnik". Dakle, grupa od sedamnaest građana Srbije i SRJ, Muslimani po nacionalnosti, među kojima šesnaest muškaraca i jedna žena, putujući na svoj redovan posao u Priboj, nasilno su bili izvučeni iz autobusa od strane grupe uniformisanih ljudi sa bradama i kokardama, prebačeni kamionom na teritoriju BiH, odnosno u samoproglašenu "Srpsku Bosnu i Hercegovinu" (docnije će je Karadžićevi trabanti nazvati "Republika Srpska", a međunarodna zajednica mirno i galantno priznati!) u višegradski hotel "Vilina vlas" gde su neko vreme brutalno fizički maltretirani, a docnije jedna grupa streljana iz automatskog oružja, a druga zaklana; potom su svi bačeni u reku Drinu. Bio je to jedan u nizu užasnih masovnih ubistava Muslimana, ali prvi nad stanovnicima jedne države koja je sebe proglasila "neutralnom" i koja navodno "nije bila u ratu" kako su tvrdili njeni politički moćnici na čelu sa glavnim inspiratorom krvoprolića na tlu bivše SFRJ Slobodanom Miloševićem. Đorđe Šević, šešeljevac iz Rume, pokušavao je već prvog dana suđenja da svoje učešće u zločinu minimizira izjavama tipa "ne sećam se", "bilo je to davno", "nisam video streljanje", "tek sam iz novina saznao da su ih sve poubijali", odnosno "već sutradan sam se, razočaran, vratio u rodnu Rumu" i sl., dok se drugooptuženi Dragićević branio prkosnim ćutanjem po principu "znam sve, ali neću ništa da vam kažem". Već istog dana suđenja postalo je jasno da je glavni organizator ove kao i otmice u Štrpcima, ali i drugih mnogobrojnih zločina nad Muslimanima, bio zapravo Milan Lukić, o kome smo u Republici u više navrata pisali kao o opasnoj osobi, koji je, iako na poternici Haškog tribunala za ratne zločine, na slobodi, a neretko dolazi i u Srbiju, prelazeći zvaničnu bosansko-jugoslovensku granicu lako, kao kroz švajcarski sir. I upravo ta činjenica, kao i navodna "nedostupnost" Lukića i Krsmanovića, pokazuju svu neozbiljnost naših državnih organa kada je reč o fenomenu zločina uopšte, ali i onih koje su Karadžićevi Srbi počinili nad pripadnicima drugih naroda u Bosni i Hercegovini. Pored Lukića, i Krsmanović danas živi u Višegradu i na dan početka suđenja u Beogradu bio je u svom stanu kako su proverili novinari koji prate suđenje zovući ga telefonom. Neverovatno, ali istinito!
Sve ovo ukazuje na nemaran i indolentan odnos naše državne politike, policije i najšire javnosti prema ratu i nasilju. Činjenica da su ratni zločini koje su počinili naši sunarodnici, pravno i konačno sankcionisani samo u dva slučaja pred domaćim pravosudnim organima (1996. i 2002) za punih sedam godina koliko je prošlo od završetka ratnih operacija, a da je ovo tek četvrto suđenje (ono u Prokuplju je treće po redu ali još u toku i takođe je zbog pritiska ulice i ekstremnih prokupačkih nacionalista moralo biti premešteno u glavni grad) dovoljna je da nas obeshrabri u pogledu naše buduće eventualne moralne i duhovne rekonstrukcije kao pojedinaca i kao kolektiviteta, odnosno građana.
Licitacija sa međunarodnom zajednicom oko saradnje sa Tribunalom u Hagu počev od tvrdog nacionalističkog stava Vojislava Koštunice o nepotrebnosti tog suda i njegovoj navodnoj antisrpskoj misiji, pa do navodno racionalnog i pragmatičnog stava premijera Đinđića o tome da se "nažalost sa ovim sudom mora sarađivati (inače da ne mora, svakako i ne bismo, šta nas briga za zločine!) jer su nam potrebni krediti i strane investicije" (kao da se u Hagu deli ekonomska pomoć, a ne da se sudi za konkretne ratne zločine) je nešto što u zemlji Srbiji nije nikakva novost; naslušali smo se te retorike i suviše tokom proteklih desetak godina od kada je ustanovljen ovaj sud.1 Suđenje optuženima (dvojici prisutnih i dvojici odsutnih) za otmicu Muslimana u Sjeverinu predstavlja još jednu mogućnost da se naša javnost konačno ubedi u to da su zločini stvarno činjeni, da nisu "plod zavere sveta protiv srpskog naroda" i da optuženici nisu nikakvi heroji već zlikovci koji su umnogome kompromitovali upravo sopstveni narod.
Bojim se, međutim, da smo posle ovakve predsednikove izjave, date u najnezgodnijem trenutku, daleko od toga da se zločinu na ovim prostorima konačno i zauvek oduzme svaka nada.

1 Nekako s početkom ovog suđenja poklopio se dolazak američkog ambasadora zaduženog za pitanja ratnih zločina na tlu bivše Jugoslavije Pjera Rišara Prospera. Tom prilikom predsednik SRJ Vojislav Koštunica na pitanje televizijskog novinara kako komentariše američko insistiranje na punoj saradnji SRJ sa Tribunalom, ni manje ni više izjavljuje sledeće: "Koliko još srpskih predsednika treba da ode u Ševeningen pa da Karla del Ponte bude zadovoljna?"