Kosovski Srbi i država Srbija

Taoci beznađa i besmisla

To, da srpska država, otkad postoje ona i Kosovo, nikada nije imala suvislu državnu politiku prema toj regiji nije nikakva tajna. Iako pričaju da imaju, srpski političari ni danas nemaju jasnu i zaokruženu državnu i nacionalnu politiku prema Kosovu. Nemaju čak ni pogrešnu politiku. Imaju samo, kao ovih dana, čudnu potrebu da, kao njihov prethodnik, koriste kosovske Srbe za očuvanje vlasti ili podizanje rejtinga sopstvene partije. U svakom slučaju, za ciljeve koji su sve samo ne časni.
Počeci nečega što se možda može nazvati politikom prema Kosovu datiraju sa početka dvadesetog veka. Još mi je u virtuelnom sećanju nezapamćena nacionalistička euforija stvorena u Srbiji polovinom 1912. godine. Prvi postulat te euforije i politike je Prvi balkanski rat u kojem su jedinice 3. srpske armije đenerala Bože Jankovića učinile isto ono što i jedinice Slobodana Miloševića devedeset godina kasnije. Ubile su, zapalile i opljačkale sve što je na Kosovu moglo da se ubije, zapali i opljačka. Prema pisanju Lava D. Trockog, potonjeg komandanta Crvene armije, a tada, 1912, novinara i ratnog dopisnika lista Kijevskaja mislj, u tome im je zdušno pomagao i kralj Petar, kod nas poznat kao dobrodušni Čiča-Pera. Tako "mudra" politika nastavljena je tokom celog veka, da bi njegov kraj doneo kulminaciju koja je broj Srba na Kosovu, sa nekadašnjih više od pedeset, smanjila na današnjih jedva pet odsto.
Na ovim stranama sam više puta pisao o nekoliko centara moći koji odlučuju o životu Srba na Kosovu. Prva dva su svakako u vrhu establišmenta Jugoslavije i Srbije. Koštunica je, koristeći logistiku svoje partije i Vojsku, delovao u "desetercu", sa nacionalističkih pozicija, rukovođen tradicionalnim srpskim sevapom i inatom, dok je Đinđić delovao uglavnom preko međunarodne zajednice i svog poznanika Mihaela Štajnera pokušavajući da rešavanje konačnog statusa Kosova odloži dok Srbija ne izraste u dobru, autoritativnu i respektabilnu državu. Svakodnevne poslove oko Kosova prepustio je trećem centru, Nebojši Čoviću, koji je, zanesen uspehom koji je postigao na jugu Srbije, krenuo na UNMIK i neposlušne Srbe onako kako je naučio - sa pozicije vlasti. Naravno, pošto vlast na Kosovu nije imao, izgubio je. I kod UNMIK-a, odnosno međunarodne zajednice, i kod Srba. Četvrti centar moći predstavljaju ostaci Miloševićevog aparata okupljeni oko kosovskomitrovačkih Ivanovića. Oslanjajući se na respektabilne postrojbe srpske tajne policije, vojne službe bezbednosti i nekoliko stotina srpskih policajaca, predstavljaju snagu koja faktički vlada severnim Kosovom. Na kraju, peti centar koji odlučuje, ali se za njega ne može reći da je centar moći, predstavljaju legitimni i svi drugi predstavnici kosovskih Srba koji pre životare nego što žive izvan opština severnog Kosova.
Pri tom, postoje samo dva interesa i dva cilja koja pokušavaju da ostvare svih pet centara. Jedan je želja Srba koji žive na Kosovu da žive kao sav normalan svet a drugi je interes političara iz Beograda i Mitrovice da želje onih prvih iskoriste za svoje političke ciljeve ili privatni "crni" biznis.
Srbi na Kosovu zaista ne žive, već životare, i do besmisla im je teško. Zašto je to tako biće predmet nekog drugog teksta, ali ne mogu da se otmem utisku da je njihov položaj dodatno otežan onda kad su njihovi predstavnici počeli intenzivno da dolaze u Beograd, i kad su u beogradskim kabinetima počeli da ih uče šta je najbolje za njih, tamo u Gračanici, Gnjilanu, Prištini. To neodoljivo podseća na ista takva hodočašća u Beograd Babića, Martića, Hadžića, Karadžića...
Srpske političke igre oko Kosova ušle su, poslednjih dana, u novu fazu. Kažem, "izjave", a ne "politika", jer u nastupima srpskih političara politike i dalje nema. Tako je premijer Đinđić, suprotno stavu međunarodne zajednice, u neuobičajeno oštroj formi dva puta upozorio svet da je "poslednji trenutak da počnu razgovori o državnom statusu Kosova". To ne bi bilo nimalo čudno da nije dve stvari. Prva je da je premijer pre manje od dva meseca iz usta Kofi Anana čuo da će misija OUN na Kosovu trajati najmanje dvadeset godina, da se u tom vremenu neće rešavati konačni status Kosova, i da je rukovodstvo Kosova glatko odbilo Đinđićevu ponudu da razgovaraju. Drugo što pada u oči je naprasna kočoperna neumerenost predsednika Vlade koji je odjednom napustio politiku tihog lobiranja kod "velikih sila" i sopstveni stav da će status Kosova najbolje da odredi - vreme. Jer, koliko je meni poznato, a veoma mi je poznato, u Nemanjinoj 11 se još uvek smatra da kosovsko pitanje ne postoji i da je ono definitivno rešeno Kumanovskim sporazumom, i to na "za Srbiju najpovoljniji način".
Po dobrom srpskom običaju, odmah su usledile izjave podrške "šefu". Iako je pre samo mesec dana istakao "da se o statusu Kosova ne može razgovarati dok se ne postignu određeni standardi", Čović je kao "pozitivnu" ocenio izjavu premijera Đinđića da je sada "pravo vreme" za početak razgovora o statusu Kosova. Naravno, Čović je dodao da ga ta izjava "raduje i ohrabruje" i daje mu "dodatnu energiju". Podršku premijeru dao je i Goran Svilanović, koji je pismom Evropskom komesaru pokušao da uveri Krisa Patena da je srpski premijer u pravu. Prema rečima Eme Advin, portparola Evropske komisije, Svilanović je od Patena već dobio "zaslužen" odgovor.
Premijerova izjava je munjevito stvorila srpsko nacionalističko jedinstvo i pomirila sve činioce srpskokosovskog političkog života koji su odjednom zaboravili na veoma ozbiljne razmirice, zahteve za ostavkom i pretnje hapšenjem. A, vidite, ja se više od svega bojim srpskog nacionalističkog jedinstva. Ono se uvek završavalo krvavo.
Srpski političari nikako da shvate ono što zapadni političari neće da im kažu javno, ali im time "vuku uši" kad god se sretnu, da je ključ čitave igre oko Kosova u odnosu Srbije prema zločinima na Kosovu. Da bi se Srbiji vratilo starateljstvo nad Kosovom, od nje se očekuje da javno kaže: "Jeste, gospodo, pogrešili smo, država Srbija je u vreme starog režima na Kosovu učinila sve ono za šta je u Hagu optužen vođa tog režima. I za masovna ubistva civila, posebno žena i dece, i za pljačkanje i paljenje kuća, i za silovanja, i za brutalno etničko čišćenje i za genocid. Sve to jeste, ali mi smo taj režim srušili, Miloševića uhapsili i predali vam ga, uhapsićemo i predaćemo vam sve za koje dokažete 'osnovanu sumnju' da su učestvovali u zločinima i osramotili Srbiju i ljudski rod uopšte. Uradićemo sve to ne zato što nas vi ucenjujete svojim novcem i prijemom u ovu ili onu vašu organizaciju, već zato što nas je sramota nedela sopstvenih građana, i zato što smo uvereni da tako velikim zločincima optuženim za strašne zločine koji su uzdrmali temelje čovečanstva treba i mora da sudi sud koji sudi u ime čovečanstva".
Dok srpska država in flagranti ne dokaže međunarodnoj zajednici da je odstranjivanjem i odvajanjem zločinaca od zdravog dela populacije i odijumom koji je ona stvorila oko njih dala kakve-takve garancije da zlo počinjeno u ime Srba na Kosovu nikad više neće da se ponovi, Kosovo i prilike na njemu moći ćemo samo da posmatramo sa ove strane granice, ma koliko se kočoperili i "grdili kralja u potoku".
Kada će srpski političari da shvate ono što ceo svet zna: da je Kosovo za Srbiju zauvek izgubljeno? Da li će ono biti pod upravom OUN, ili će biti samostalno ili pak u sastavu neke druge države, to ovakvu Srbiju niko neće da pita. Svako ko je samo jednom bio na Kosovu to nesumnjivo i veoma brzo sazna. Ostaju, na Kosovu, one dve stvari o kojima često pišem, a to su Srbi i srpski istorijski spomenici. O njima država Srbija treba da brine, njihovoj zaštiti da prilagodi svoju politiku, a ne da gubi vreme neodgovornim i neodmerenim izjavama koje neće uplašiti zapadne političare ali će svima nama naneti mnogo štete.