Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Slavlje poraza

Edgar Moren kaže da je evropsku civilizaciju sačuvala samorefleksivnost, samokritičnost i stalno okretanje unazad, ne da bi se vratili, već da bi se preispitali i na osnovu donetih zaključaka išli dalje, ojačani promišljenim iskustvom. Da još nismo Evropa u tom smislu (iako kažemo da to želimo), pokazuje naša slaba sposobnost da se suočimo sa samima sobom

Ovaj mesec je, svakako, obeležilo privođenje kraju poslova oko donošenja Ustavne povelje Srbije i Crne Gore kao i posebnog Zakona o primeni povelje. Iako je posao u samom finišu, sedmomesečno mučno odugovlačenje da se uradi posao za koji su svi involvirani znali da mora biti urađen upozorava da je još daleko vreme kakvog-takvog zajedništva. Najzanimljiviji doprinos ovoj tezi je nedavno obećanje novog crnogorskog premijera Mila Đukanovića koji je u obraćanju parlamentu povodom predstavljanja svog kabineta obećao skoru nezavisnost Crne Gore. "Bezdržavlje", čiji je glavni simptom široko rasprostranjena neodgovornost, već je postalo preskupo za građane.

Toplo-hladno

Kraj prošle godine trijumfalno je označio srpski premijer Zoran Đinđić saopštavajući, na specijalnoj konferenciji za štampu, da je srpska država ponovo vlasnik većinskog paketa u Telekomu. Višemesečni pregovori su, rekao je premijer, urodili plodom, pa smo, za male pare, od Italijana kupili onaj prodati deo Telekoma. Pri svemu tome, premijer je ostao prilično tajanstven (a to je, izgleda, i želeo), nagoveštavajući građanima da su ipak postojale i neke "posebne" okolnosti koje su nam išle naruku i koje je on, naravno, znao da iskoristi. Nije bilo teško razumeti o čemu se radi: već duže vreme Italiju zaokuplja i

afera oko okolnosti pod kojima je otkupljen deo srpskog Telekoma. U sve to, pod pretpostavkom da su mnogi od Miloševića dobili mito, umešan je i bivši šef italijanske diplomatije Lamberto Dini i njegova supruga, kojoj je zapao dobar deo našeg Telekoma. Tako je premijer, kojem već dugo ne uspeva da iskoristi domaće afere, uspeo da iskoristi jednu - italijansku, pa i da nam, posredno, otvori oči u vezi sa haosom u kojem, i pod njegovom vlašću, živimo. Afera "srpski Telekom" u Italiji je završena jeftinom

prodajom da bi se, kako-tako, zaustavila priča o korupciji koja je opasno počela da se para, a kod nas i pored afera u kojima ima i na desetine mrtvih nijedna nikoga nije ozbiljnije uplašila. Bilo pa prošlo, kod nas su afere pokazale potpunu "neisplativost".
Drugi događaj ili promena koja je obeležila novogodišnje praznike je i faktičko ukidanje ZOP-a (kao ostatka zastarelog finansijskog poslovanja) i prelaska svih pravnih lica i njihovih novčanih transakcija u poslovne banke. "Biće grozno", rekao je duhoviti ministar Đelić i zaista je tako. Ovaj novi način plaćanja sporo se uhodava i mnogi preduzetnici su u pravom haosu. Sve liči na prošli novogodišnji doživljaj oko ukidanja nekoliko velikih državnih banaka i prenošenja računa građana u štedionice i druge banke. Izgleda da je sve to bilo nužno, ali je, zaista, teško podnošljivo u kombinaciji sa opuštenom atmosferom novogodišnjih praznika.
I penzionere je snašla jedna ne manja nevolja. Zbog tragičnog događaja ubistva poštara u Zemunu i sve češćih napada na poštare i službenike pošte, odlučeno je da se penzije, za većinu penzionera, ne isplaćuju na kućnoj adresi već jedino na šalterima.

Protokol za Hag

Izraz specifične "tranzicijske pravde" je verovatno i način na koji je bivši predsednik Srbije Milan Milutinović otpraćen u Hag. Ovdašnji visoki funkcioneri su čitavoj proceduri davali izraz nepotrebne tajanstvenosti i brižnosti, pokazujući priličnu nespremnost da se odrede prema svojoj i Milutinovićevoj obavezi prema Tribunalu. To je inspirisalo karikaturistu Koraksa da ih nacrta kako svi zajedno brižno pakuju stvari u Milutinovićev kofer. Sam Milutinović koji se pojavio na novogodišnjem prijemu Srpske vlade otvoreno je izjavio da nije spreman da dobrovoljno ide u Hag jer se "boji". Zato je, izgleda, celokupan jugoslovenski i srpski establišment dao sve od sebe da ga uteši i oslobodi straha, dajući mu sve moguće državne garancije i državni avion.
Da nam normalizacije života neće biti bez potpune saradnje sa Tribunalom ponovo je potvrđeno, kako iz Evrope tako i iz Amerike. Kako što su neki nagoveštavali a neki i predviđali, nesposobnost da se stvori ustavni dokument u prihvatljivom roku, stalne svađe i poigravanje sa evropskim institucijama, pogoršalo je i naše mogućnosti za prijem u najotvoreniju evropsku organizaciju, pored OEBS-a, u Savet Evrope. Sada se javlja i zahtev pune saradnje sa Hagom, čime je jasno pokazano da se ovdašnji lideri i njihova obećanja smatraju u Evropi neozbiljnim. Ovde se, izgleda, više nikom ne veruje na reč, bar kad su u pitanju ispunjavanja međunarodnih obaveza.
U ovoj stvari, Evropa i SAD su pokazale potpunu jedinstvenost, demantujući sve ovdašnje intrige da između atlantskih partnera postoji različit stepen zainteresovanosti za hašku pravdu. Ambasador Prosper, zadužen u Stejt departmentu za pitanja ratnih zločina, ponovo je prošetao balkanskim prestonicama, ponovo podsećajući na međunarodne obaveze verolomnih balkanskih političara. U Beogradu je, po treći put, pomenut 31. mart, dan odluke u vezi sa redovnom američkom pomoći. Velike su šanse da i ovaj mart bude dovoljno dramatičan ukoliko se opet ne pojavi neki zgodno sklopljen posao i nenadana donacija da zakrpe gubitak američkih para. Jer, teško je očekivati da će Ratko Mladić biti i "pronađen", a kamoli uhapšen. Kakva je sudbina optuženih Radića i Šljivančanina manje je izvesno. Opet se ovde, izgleda, računa sa delimičnim ispunjavanjem zahteva i nekim odlaskom do Vašingtona, na noge najmoćnijima na svetu. Trgovina je ono na šta svi računaju.

Novi Kosovski boj

I dok predstavnici Srba i dalje bojkotuju Skupštinu Kosova, usput tražeći pomoć Beograda i posebno jugoslovenskog predsednika Koštunice, premijer Đinđić je zapanjio domaću i međunarodnu javnost po ko zna koji put. U intervjuu nemačkom Špiglu Đinđić je pripretio međunarodnoj zajednici da će, ukoliko Srbija bude u vezi sa nezavisnošću Kosova stavljena pred svršen čin, tražiti "novi Dejton" i redefinisanje granica na Balkanu. Kasnije je, posle reakcije iznenađenja i negodovanja, iz kabineta premijera došlo objašnjenje šta je Đinđić, u stvari, hteo da kaže, ali je šteta već bila učinjena. Svet je, ipak, naučio da reaguje i na najmanji dim koji bi počeo da se vije sa ovih prostora. Đinđić, sve do danas, ne prestaje da objašnjava kako on, u stvari, podržava Dejton, ali da ima međunarodnih i domaćih (albanskih) faktora koji bi da postave nova pravila igre na Balkanu, tj. da stvari zbrzaju mimo svih pravila. Đinđić tvrdi da je Kosovo gotovo faktički samostalno i da je, kako stvari stoje, pitanje dana kada će neko reći "pa, dobro kada je već do toga došlo neka to bude i formalno".
Ono što premijeru daje za pravo (iako nikoga izgleda nije ubedio da je u stvari tako i mislio) jeste to što su mnoga pitanja u vezi sa sudbinom građana na Balkanu doneta ad hoc i bez mnogo razmišljanja o posledicama (priznanje nezavisnosti ex-yu republika, bombardovanje), ali je svako pominjanje "novog

Dejtona" ulje na vatru u krhkim i sa mnogo muka i natezanja uspostavljanim novim balkanskim vezama. Neozbiljno je sticati političke poene za domaću upotrebu ovako neodmerenim i zapaljivim izjavama. Sigurno je bilo i drugih načina da se pitanje budućeg statusa Kosova polako otvara, ovo je, izgleda, ipak jedan od gorih puteva jer svako može sebi dopustiti da Đinđićevu izjavu tumači kako mu to najviše odgovara.

Težak položaj Srba i drugih nealbanaca na Kosovu je prilično loša pretpostavka za šansu da se stvori normalno društvo, pa je i pitanje statusa Kosova zbog toga moguće relativizovati. Apsolutno nametanje bilo čijeg "idealnog" modela koji ne uvažava faktičko stanje dovelo bi nas sve u već viđene situacije iz kojih je proistekla tragedija svih stanovnika Kosova.

Patologija svakidašnjice

U Srbiji se nastavljaju ekscesne situacije daljim prebrojavanjem "nas" i "njih". "Oni" sada nisu Albanci, odnosno Srbi već su to Jevreji, crnci i razni "stranci". Serija ekstremističkih napada je nastavljena... U Čačku je fašističkim parolama išarana kuća i ordinacija poznatih gradskih pedijatara Hercog, iz Velikog Gradišta je, konačno, procurela vest o seksualnom zlostavljanju romskog dečaka, koje je imalo mnogo svedoka i koje se dešavalo gotovo pred očima javnosti.
Pored ove rasističke patologije koja ovde i nije neka novost u poslednjih desetak godina, ali ipak govori da ovo društvo i pored odlaska zločinačkog režima ne prezdravljuje, sve vidljivija biva i akumulacija nasilja u porodici, koje neretko ima ubilačke ili krajnje perverzne forme. U poslednjih mesec dana dogodilo se nekoliko ubistava i samoubistava čitavih porodica, obelodanjivanja dugotrajnog seksualnog zlostavljanja maloletnika od članova najuže porodice. Ovo je, međutim, pre posledica težine i broja nepočinstava nego neke iznenadne transparentnosti u ponašanju građana i policije koji bi trebalo da obelodane i bar privremeno sankcionišu ovakve strašne stvari.

Da je reč o "bujanju patoloških pojava" u jednom repatrijarhalizovanom, ratničkom društvu, punom trauma raznih uzroka i formi ispoljavanja, ali i bez ozbiljnog sistema odgovornosti i sudskog kažnjavanja, a ne nečem drugom, u prilog ide i "afera Pahomije" koja je najbolje pokazala boljke ovog društva. Vranjski vladika Pahomije je optužen od tri maloletnika da se prema njima čudno ponašao, tj. da ih je navodio na ono što se ovde zove protivprirodni blud. Pošto se za te optužbe saznalo iz lokalnih, već stigmatizovanih zbog slobodne reči, novina Vranjskih, protivudarac samog vladike ali i SPC je bio

promptan. Vladika je, slabo se braneći u slučaju dečjih optužbi, stvar zamagljivao protivoptužbama, prilično nebuloznog sadržaja, u najboljoj tradiciji miloševićevskih i šešeljevskih propagandista. SPC, koja je ipak morala da privremeno suspenduje vladiku (jer su optužbe iz ugla vernika apsolutno strašne), sumnjičavo je gledala na čitavu stvar, opet zbog Vranjskih, jer Vranjske, navodno, ne pružaju zadovoljavajuće dokaze. Umesto da se dokazi odmah potraže na sudu gde bi oni i trebalo da budu dati, svi su se okomili na "bestidnost" novina i novinara.

Nemoć moćnih i moć nemoćnih

Onih koji veruju da se "sve vraća i sve plaća", a koji su patili pod vlašću SPS-a, mora da se dojmio Šesti kongres ove partije. Sami "delegati", atmosfera na Kongresu pa i odnos prema, navodno i dalje, neprikosnovenom Miloševiću, pokazali su jasno da se nekadašnja monolitna partija raspada po svim šavovima. Puna sala Centra "Sava" nijednog ozbiljnijeg posmatrača nije mogla uveriti u suprotno. Posebno ako se setimo svih načina na koje su proizvođena "događanja naroda" a i kasniji masovni mitinzi podrške Miloševićevoj vlasti. Jednostavno, SPS nikada nije birao sredstva da bi, kako-tako, pokazao da je "sve u redu".
Najlošije je, međutim, prošao sam Milošević. Njegovo, pismeno, obraćanje Kongresu je prekinuto i izviždano, ali je on još više unižen kasnijim izborom za predsednika. Time su i nekadašnje njegove najlojalnije pristalice kao Dačić i Minić (koje je on pokušao da izbaci iz stranke na ovom kongresu) pokazale da im je on samo zgodan paravan pred onim delom članstva i pristalica koji SPS ne mogu zamisliti bez nekakve Miloševićeve uloge. Naravno, najbolji vođa je u ovom slučaju onaj koji je u zatvoru iz kojeg teško da će se ikada vratiti. Ali, njegove fotografije nikome ne smetaju. Milošević je počasni predsednik svih postojećih SPS partijskih varijanti, kao, na primer, Ivkovićeve Socijalističke narodne partije. Jer, on više nikome ne smeta da bude kakav-takav lider, a svakome od njegovih nekadašnjih partijskih drugova još uvek njegovo ime može biti od koristi.

Nastasja Radović