Vreme malih političara

Ako ćemo i novi ustav Srbije donositi isto onako traljavo kao i povelju zajedničke nam države onda nam se loše piše. Naša je nevolja ne samo u tome što još ne znamo kakav nam ustav treba, po sadržini i konceptu, već i u tome što nemamo ni minimalni politički konsenzus kako da priđemo ovom poslu od krupnog nacionalnog značaja. Sada se tek vidi koliko su tragične posledice ovih dve i po godine kada je nova vlast propustila da koliko-toliko učvrsti nove institucije i položi temelje normalnoj državi, što i jeste neizbežna polazna tačka za svaku ustavnu reformu.

Građanski bunt oktobra 2000. jeste bio dalekosežan po svojim istorijskim rezultatima - svrgavanje Slobodana Miloševića - ali je, u isto vreme, mnoge današnje političare zaveo u pogrešno uverenje da sada imaju otvoren mandat da mogu da rade šta hoće i da više ne budu podvrgnuti kontroli. Retko bi se danas mogao naći primer zemlje u Evropi u kojoj, kao među našim državnim funkcionerima i šefovima stranaka, ima toliko mnogo zagrižljivosti, nekompetentnosti i samovolje, a tako malo državničke mudrosti, odgovornosti i tolerancije. Nije reč o tome što je zavladala opšta nesaglasnost stranaka - u višestranačju to čak i može da bude prirodno - već što se u ovim sukobljavanjima izgubila svaka načelnost i što politički život zapada u opasnu iracionalnost.
Umesto pravih parlamentarnih debata, u Skupštini Srbije gotovo nijedan zakon nije prošao bez neprincipijelnih i uskostranačkih gloženja, budžet za ovu godinu je iz istih razloga usvojen na jedvite jade u poslednjem trenutku, zakon o porezima takođe. Ono što se drugde relativno lako rešava kod nas je trajni izvor trzavica - saradnja sa svetom i Hagom, status Kosova, otimanje oko poslaničkih mandata, prihvatanje odgovornosti za ratne zločine, da li izručiti optužene, oboriti vladu ili ne, kako sprovoditi privatizaciju, da ne pominjemo poslednji drastičan slučaj sa Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore. Čak i ono što je čisto ekspertski problem, zagađenost pijaće vode u Kraljevu, pretvorilo se u prizemno politikantsko nadmetanje koje traje već mesec dana. Čega se god dotaknete sve je otvoreno pitanje, a malo se šta uspešno rešava.
Naši političari i državni funkcioneri u stanju su da svašta kažu, da izjave menjaju iz dana u dan i da za to ne trpe nikakvu odgovornost. Kao da je svaki njihov javni korak inspirisan uskostranačkim probitkom, a ne obavezom prema građanima i zajedničkom državnom interesu. Mi imamo političare korumpirane politikom, a ne odgovorne ljude koji treba da ovo društvo izleče od materijalne korupcije. Takvo ponašanje odbija građane od prihvatanja javne odgovornosti pa nam, valjda, i zato od 6,5 miliona upisanih birača manje od polovine, samo oko 3 miliona, izlazi na izbore. Ozbiljno je uzdrman, kao i u vreme Miloševića, i ovaj poslednji oslonac demokratskog odlučivanja.

Kada poneki javni spor, kao što je slučaj razilaženja DSS i DOS-a oko reformi, dobije načelni oblik, ne znate kakva vas klopka može čekati u ovoj prividnoj načelnosti. Đinđić, na primer, kaže da kada među političkim akterima nema saglasnosti o strategiji reforme vlada mora da bude odlučnija u sprovođenju reformskog kursa. U principu, oko toga ne bi trebalo da bude spora, jer u svim zemljama, u stvarima takve prirode, vlade imaju istaknutu, čak i predvodničku ulogu. Kod nas, međutim, postoji vrlo tanka linija između principijelne reformske orijentacije i pragmatične improvizacije. Pošto nema minimalne političke sloge, pitanje je da li vlada može da osigura bar minimalni socijalni konsenzus za ovakvu vrstu poduhvata, kada ne zarezuje ni sopstvene institucije, kao što je ekonomski socijalni savet. Ako tome dodamo i činjenicu da je vlada, po svojoj tankoj i nesigurnoj većini u Skupštini, na samoj granici opstojanja, onda tek dobijamo kompletniju sliku o prilično zapuštenom stanju naših institucionalnih sposobnosti.
Slika naših političkih i društvenih moći jeste sumorna, ali s njom se upravo sada treba otvoreno suočiti da bismo dobili odgovor na pitanje koliko smo uopšte sposobni da valjano donesemo novi ustav. U dosadašnjim, pretežno ekspertskim raspravama, već su podvučene neke dileme oko kojih se koncentrišu glavne nesaglasnosti - kako demokratski urediti načelo podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, zatim socijalna, ekonomska i nacionalna prava, odnos države i crkve, teritorijalna organizacija vlasti, odnosno regionalizam, a kako neki sugeriraju, u prethodnom postupku, rešavanje o monarhiji ili republici. Pod hipotetičkom pretpostavkom da i ta veoma važna pojedinačna pitanja nekako ipak rešimo ostaje i dalje otvoreno ono što je najbitnije - hoćemo li se novim ustavom osloboditi strašnog tereta prošlosti, da najzad iz bezvlašća i besudnog stanja ili, kako ga neki nazivaju, prirodnog stanja, dospemo do bar minimalno normalne države. Garancije i izgledi za ovakav jedan kopernikanski obrt za sada su u Srbiji prilično mršavi. Ton koji glavne političke stranke nameću na samom početku ustavne rasprave više ide u tom pravcu ko će vladati Srbijom a ne kako Srbija treba da bude uređena i na kojim vrednostima treba da se zasniva njen poredak.

Ako bismo sada prihvatili sugestije, koje uglavnom dolaze iz DSS i ostale nacionalističke opozicije, da je izlaz u novim parlamentarnim izborima, tu se tek susrećemo sa mnogim nerazjašnjenim odnosima i mutnim ambicijama. Delovi raspadajućeg DOS-a, naročito DC i DA, odlučili su se za podršku Koštunici, ali u tom novom savezu ima više pukotina nego prave sloge. DC, na primer, koji je i najgorljivije podržavao Koštunicu, u tri bitne stvari se za samo mesec dana razišao sa DSS - osudio je napuštanje Ustavne komisije početkom januara, izjasnio se protiv obaranja srpske vlade i glasao je, nasuprot DSS, za zakon o sprovođenju ustavne povelje. Možemo li, sa novim izborima, a u uslovima ovakvih burnih i verolomnih obrta, uopšte sada dobiti stabilan parlament? Ili, uzmimo G 17 plus koji se pretvorio u stranku bez jasnog programa, samo sa nagoveštajima sklonosti prema liberalizmu i umerenom nacionalizmu. Što vreme više odmiče sve je očiglednije da se G 17 okreće od DOS-a sa kojim se bar slagao u reformskom kursu, a približavaju se Koštunici koji im je, u predsedničkim izborima, bio glavni rival i oponent u tom istom reformskom kursu. Mogu li se uopšte stabilizovati institucije kada se ovako svesno ruši svaka politička doslednost?
Konfuzija u institucijama i opadanje državničkih sposobnosti ogledaju se i u borbi protiv kriminala, što je jedno od glavnih pitanja Srbije danas. Nije problem samo u tome što imamo veoma raširen organizovani kriminal, nego što zvanična logika borbe za suzbijanje kriminala prosto dubi na glavi. S jedne strane, najviši zvaničnici MUP-a Srbije stalno nas uveravaju da smo, posle Češke, po kriminalu najbezbednija zemlja u Evropi. Maltene više nas ugrožavaju saobraćajne nesreće nego mafijaši. Dok nam vlast tako šalje umirujuće poruke, s druge strane vidimo da organizovani kriminalci prete ne samo sve većem broju pojedinaca, nego već i čitavim delovima stanovništva. Nedavna eksplozija u "Difens roudu" dovela je u opasnost čitavo jedno naselje u Beogradu. Posle napada na poštare država je ustuknula pred kriminalcima i čitav jedan sloj ljudi, nemoćnih i bolesnih penzionera, primorala da po svoje penzije, po snegu i ledu, idu sami u banke. Sve su više ugroženi i ljudi drugačijeg porekla ili uverenja - obojeni, Jevreji, Romi, pripadnici druge veroispovesti. Ako su, uprkos svemu tome, državni organi i dalje spokojni, onda se postavlja pitanje zna li naša vlast uopšte šta je kriminal i koji su prioriteti u njegovom suzbijanju. A šta tek reći za naše najistaknutije državne čelnike, i federacije i republike, koji ponovnim odbijanjem ovih dana da izruče Haškom tribunalu optužene za ratne zločine stvaraju opasne presedane i direktno podrivaju pravnu državu.

Naš je problem u tome - a to se naročito dramatizuje pred donošenje novog ustava - što imamo političare malog formata u vremenu kada se odlučuje o krupnim stvarima od nacionalnog značaja. Puno je nabeđenih pragmatičara i lažnih legalista, ali nema vizionara. Njihovu aktivnost više inspiriše predubeđenje nego načelna opredeljenost. Prosto je neverovatno koliko jedna stara i žilava matrica, u mnogim stvarima, približava prethodni i sadašnji režim. SPS se raspao u tri stranke, ali im je svima ostao zajednički neprikosnoveni Slobodan Milošević jer smatraju da će tako sačuvati biračko telo. Naše glavne stranke na vlasti (DSS i DS) zavađene su na krv i nož, ali su udružene u odbijanju izručenja optuženih za ratne zločine, uverene da se tako najbolje podilazi najprimitivnijem shvatanju nacionalnog dostojanstva.
Naša opterećenja, i istorijska i sadašnja, tolika su da nas obavezuju na najozbiljnija prethodna preispitivanja - da li su naše pojedinačne i kolektivne mogućnosti na nivou odgovornosti za donošenje jednog modernog demokratskog ustava.