Pretposlednji put o Kosovu

Bojan al Pinto-Brkić

Dva su puta za ovladavanje političkim prostorom u Srba. Jedan je pregalaštvo, kritičko promišljanje stvarnosti, odbrana javne slobode, posvećenost interesima zajednice, žrtve za demokratizaciju društva, za normalizaciju zemlje. Drugi je Kosovo. Zaista ne znam koje su razmere nacionalne traume, niti se one mogu precizno izmeriti, ali postavlja se pitanje uloge kulture i medija, postavlja se pitanje čemu to uče decu u školama i šta to majke šapuću pre spavanja, ako je Kosovo test na kojem se dobija ili gubi.
Mitomanija predstavlja bolest mnogih naroda (Sadam je nedavno obećao Iračanima pobedu nad "novim Mongolima" pod kapijama Bagdada, s idejom da se proglasi novim kalifom), a srpski mit o Kosovu nije ni najstariji, ni najiracionalniji. Njegova posebnost je u tome što se naduvava pri svakom pomenu mogućnosti razvitka normalne države, gurajući Srbiju u red zemalja sa nedefinisanim granicama, patetičnih, ali potencijalno opasnih mini-imperija. To se dogodilo tri puta u XX veku: kao priprema za balkanske ratove, sa smenom Rankovića i Ćosićevim "odmetanjem", i posle Memoranduma SANU. Preti da se ponovi na početku XXI veka.
Kosovo je light-motiv srpskog nacionalizma. Kosovo je omiljena baklja demagoga i populista.
Pokazalo se da je međunarodna zajednica, koja sponzoriše stabilizaciju prilika na Balkanu, nedovoljno spremna da uči iz bosansko-hercegovačkog primera. Nesposobnost, nekompetencija i nedostatak dobre volje njenih predstavnika na Kosovu uslovili su nastanak ovih redova. Da se juna 1999. startovalo sa jasnom strategijom zaustavljanja nasilja i ubrzane obnove, da se pokazalo da su zločini kažnjivi, da se manje vremena utrošilo na definisanje osnovnih nadležnosti mirovne misije, znalo bi se koji su rezultati februara 2003. Postavljati pitanje statusa teritorije bilo bi u najmanju ruku deplasirano. Kosovo bi u političkom i diplomatskom smislu postalo drugorazredna tema.
Umesto toga, predstavnici međunarodne zajednice, željni da sa nekim podele odgovornost za sopstvene greške, ponudili su novim vlastima u Beogradu aktivnu ulogu u rešavanju problema, posle preokreta na jugu Srbije - ulogu za koju lideri DOS-a nisu imali potrebne dispozicije, ali su svejedno mislili da je moraju prihvatiti - upecali su se. Sada se spremaju da dovedu u pitanje svoj mandat zarad imidža u guslarskim krugovima.