Kada se pitanje štrajka radnika "Kolubare", koji je prethodio demokratskim promenama u Srbiji, posmatra sa ove vremenske distance može se sa mnogo manje euforije a sa mnogo više realnosti govoriti o tome da je to bio politički štrajk radnika "Kolubare", koji je samo ubrzao nešto što je bilo neminovno: pad nedemokratskog režima, bez mnogo represije i krvi. Bez obzira što mi volimo da preuveličavamo sopstvenu ulogu i da pravimo mitologiju od određenih događaja, ja na čitav događaj gledam kao na unapred isplaniranu akciju, koja ni u kom slučaju nije potekla iz redova radnika niti sindikata. Te tvrdnje ću potkrepiti sa nekoliko činjenica.
Dan uoči početka štrajka, oglasio se u javnosti Odbor sindikata površinskih kopova "Kolubare" i zatražio da se priznaju rezultati izbora. Pošto je rukovodstvo Sindikata radnika EPS-a bilo pod potpunom kontrolom vladajuće koalicije, ovakvo političko "istrčavanje" sindikalista sa kolubarskih kopova nije naišlo na razumevanje većine članova rukovodstva Sindikata radnika EPS-a. Šta je suštinski značilo političko "iskakanje" sindikalaca sa kopova, koji su organizaciono pripadali sindikalnoj organizaciji "Kolubara", koja je takođe bila pod jakom kontrolom SPS-JUL koalicije i čiji su glavni sindikalisti bili poverenici tih partija zaduženi za rad u sindikatu? To iskakanje je, po mojoj analizi, pokazalo prve pukotine u do tada naoko monolitnoj strukturi vlasti, pa su pojedini važni ljudi režima (tu pre svega mislim na direktore u "Kolubari") koristeći usluge sindikata počeli polako da okreću leđa faktički poraženom i grogiranom Miloševiću.
Prestrojavanje važnih ljudi bivšeg režima u "Kolubari" i Lazarevcu počelo je, po mom mišljenju, već u jutarnjim satima 25. septembra, kada su se znali rezultati izbora. Pronicljivi i dovoljno bogati pripadnici oligarhije sa svih nivoa tražili su novog zaštitnika svog stečenog kapitala, a Milošević je za njih odjednom postao gubitnik koga treba odbaciti. A znamo da niko kao naš mentalitet ne odbacuje tako žestoko nekoga ko je do juče bio simbol moći.
Veliko iskustvo koje sam stekao kod organizacije većeg broja štrajkova od 1992. govori u prilog mojoj tezi da je štrajk u "Kolubari" mogao biti organizovan samo od strane poslovodstva, dakle samo onda kada ono pošalje "mig" sindikatu da krene u štrajk. Sindikat, odnosno rukovodstvo sindikata u "Kolubari" ni pre štrajka, a ni sada nije izgradilo autonomnu, nezavisnu organizaciju koja bi bila u stanju da izvede pravi štrajk, već se još, ovde u "Kolubari", od strane kvazisindikalnih lidera, upotrebljava termin "obustava rada".
I pored toga što je štrajk u "Kolubari" neposredno podstaknut u lokalnom DOS-u, mislim da su se svi konci povlačili iza scene, da je čitava operacija vođena daleko izvan Lazarevca i "Kolubare", a uz prećutnu saglasnost pojedinih najviših rukovodilaca u RB "Kolubara", tako da je relativno lako došlo do zaustavljanja kopova od Polja "D", do "Tamnave-zapadno polje". Sindikat je tu igrao potpuno marginalnu ulogu i samo je iskorišćen da bi se obezbedio kakav-takav legalitet u suštini čistog političkog štrajka. Pošto je zaustavljanje bagera i mehanizacije izvršeno u večernjim časovima u petak, 29. 09. 2000, bilo je veoma teško održati štrajk do ponedeljka, 2. 10. 2000, kada je od strane DOS-a bila planirana generalna obustava rada u čitavoj Republici. Bilo je očekivano da "ranjena zver" odgovori represijom, ali, po mom dubokom uverenju, stvar je već bila odrađena i u delovima represivnog aparata, pa je štrajk rudara "Kolubare" samo doprineo da se ta moćna mašinerija potpuno slomi i da se time otvori prostor za pad Miloševićevog režima, uz potrebnu kritičnu masu od 500-700 000 ljudi, koja se okupila 5. oktobra 2000. u Beogradu.
Na pitanje da li su radnici subjekt društvenih promena i da li shvataju da je njihova uloga bila značajna ne samo u pomenutom događaju, već i u postmiloševićevskom periodu, ja sam na osnovu svakodnevnog praktičnog sagledavanja slobodan da kažem da ne samo da nisu, već se kod većine radnika dobro "primila" ona čuvena Miloševićeva misao: "Ja nemam nameru ništa da menjam". Radnici "Kolubare" su, u stvari, samo izabrali novog vođu, mesiju, koji, po njima, neće dozvoliti put ka tranziciji, koji će sprečiti restrukturiranje u rudarskom basenu "Kolubara" i tako spasiti radnike "Kolubare"!!! U prilog ovoj tezi idu i rezultati predsedničkih izbora u Lazarevcu, gde je Koštunica dobio toliko glasova koliko nije ni Milošević u vreme svoje najveće moći.
Što se tiče odnosa radnika prema sindikatu, on se nešto veoma malo promenio, ali samo u toj meri da sada postoje i alternativni sindikati, pa u RB "Kolubara" trenutno postoje tri sindikata, od kojih je i dalje ubedljivo najbrojniji Sindikat EPS (mada to pristupnicama nije pokazao) pa se još uvek manipuliše brojem članova sindikata. Zašto "Nezavisnost" nije našla uporište u "Kolubari"? Razlozi leže u tome što ovde radnici još uvek ne smatraju da im je sindikat uopšte potreban. Oni su više od decenije živeli u ubeđenju da im Milošević daje dobre plate kao naknadu za visoku proizvodnju, a da neki zagovornici nezavisnog sindikata samo smetaju da drug Sloba ne ponudi i veću platu. Malo toga se u shvatanju i danas, dve godine posle promena, promenilo u svesti radnika u "Kolubari" od kojih je, prema nekim procenama, oko 70% polutana, odnosno jednom nogom su u preduzeću a drugom na svom imanju. Njih sindikat i razvoj sindikalnog pokreta veoma malo zanimaju.
Kada razgovarate s radnicima "Kolubare" o neophodnosti stvaranja autonomnog, nezavisnog sindikata, oni često postavljaju pitanja tipa: "A šta mi nudi vaš sindikat, može li vaš sindikat da me spasi od otpuštanja". Neki sindikalisti im bogami tako nešto i nude, šireći im iluziju da nećemo dati "Kolubaru", baš kao što su čelnici bivšeg režima govorili da neće dati Srpsku Krajinu i Kosovo.
Zbog svega navedenog smatram da svako mistifikovanje štrajka radnika "Kolubare" samo nanosi štetu razvoju sindikalnog pokreta koji se ovde još zasniva na populizmu, sa velikim deficitom solidarnosti i razumevanja za druge kategorije zaposlenih. Od radnika "Kolubare" za potrebe politike dugo je stvaran mit, često je proizvodnja od 25-30 miliona tona uglja korišćena u predizbornim kampanjama, ali niko od političara nije hteo da kaže da za takvu proizvodnju ne može ostati 16 000 zaposlenih. Onaj ko to bude saopštio rizikovaće svoj stručni, politički ili sindikalni rejting.
Dve godine posle štrajka radnika "Kolubare" nisu donele neke veće promene u odnosu radnika prema sindikatu, prema društvenim reformama, pa smo mi još uvek više Srbi nego što smo radnici.