Jedan prećutani događaj

Na srpskoj političkoj sceni u postmiloševićevskom periodu dogodilo se mnogo incidenata, afera i skandala neprimernih za novu demokratsku i reformsku vlast koja pretenduje da Srbiju uvede u Evropu, međunarodne institucije i uopšte u civilizacijske tokove i standarde savremenog sveta.
Međutim, pre desetak dana desilo se nešto neočekivano, neverovatno i prosto nezamislivo. Naime, premijer Zoran Đinđić, sa grupom ministara, pozvao je na razgovor predstavnike nevladinih organizacija iz Beograda. Među pozvanima nije bilo dve najuticajnije, najpoznatije, najznačajnije i u javnom i političkom životu, u poslednjih 10 godina, najprisutnije i najaktivnije nevladine organizacije: Fond za humanitarno pravo, čiji je direktor Nataša Kandić i Helsinški odbor za ljudska prava, čiji je predsednik Sonja Biserko. Gospođe Kandić i Biserko i nevladine organizacije koje vode izrasle su u protekloj deceniji u simbol borbe za ljudska prava i kao takve poznate su širom sveta.
Odluka premijera Đinđića da ignoriše Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor za ljudska prava predstavlja prvorazredan politički skandal sa dalekosežnim i vrlo nepovoljnim posledicama na ukupni politički život Srbije, posebno na uspeh demokratske, reformske i evropske opcije. Pre svega, ova odluka premijera Đinđića predstavlja nepolitički, nedržavnički, nediplomatski i u krajnjem slučaju nekulturan čin.
Drugi, daleko ozbiljniji aspekt ovog poteza predstavlja Đinđićevo objašnjenje zbog čega na sastanak nije pozvao predstavnike Fonda za humanitarno pravo i Helsinškog odbora za ljudska prava. To Đinđićevo objašnjenje, prema sredstvima javnog informisanja, glasi:
"Za Vladu Srbije značajne su nevladine organizacije koje imaju neposredan kontakt sa građanima. Nama su potrebne nevladine organizacije koje mogu da urade ono što mi ne možemo, a ne one koje samo imaju mišljenje o raznim društvenim problemima. Ne trebaju nam politički konsultanti, jer u Srbiji ionako ima previše poglavica, a malo Indijanaca".
Odavno se nije čulo neistinitije, nadmenije i banalnije objašnjenje, tumačenje ili bilo kakva izjava političara o nekom političkom fenomenu.
Nema u Srbiji ni vladine, ni nevladine, ni bilo koje druge organizacije koje mogu da se pohvale tako brojnim, bliskim i uspešnim kontaktima sa građanima kao što mogu Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor za ljudska prava. Primera za njihov neposredan kontakt sa građanima ima toliko da bi za nabrajanje trebao feljton, a ne jedan tekst. Fond za humanitarno pravo se konkretno, za svaki pojedinačan slučaj povrede ljudskih prava angažovao uzimanjem detaljnih podataka od stranke, obraćanjem nadležnim institucijama, izdavanjem saopštenja, pokretanjem sudskih postupaka za zaštitu povređenih prava preko advokata (besplatnih za stranku) kao i odbrane preko advokata u krivičnim - političkim predmetima. U vreme kada je 2000 kosovskih Albanaca bilo u srpskim zatvorima, jedina pomoć, nada i uteha tim ljudima i njihovim porodicama bio je Fond za humanitarno pravo. Fond je imao značajniju ulogu i od međunarodnog Crvenog krsta, jer su porodice o svojim najbližim dobijale tačnija i preciznija obaveštenja od Fonda kada nisu znali da li su im najbliži srodnici uopšte u životu. Fond je tim arestiranim Albancima upućivao pakete, angažovao advokate, obezbeđivao posete advokata i to čak i trojice advokata Albanaca. Fond je organizovao odbranu okrivljenih aktivista Otpora, držao tribine širom Srbije u znak podrške i zaštite ličnih prava pripadnika Otpora, podnosio tužbe za naknadu štete zbog privođenja otporaša u policiju, snimanja, uzimanja otisaka prstiju, nezakonitog pozivanja i zadržavanja u prostorijama policije i drugog maltretiranja. Na kraju, Fond za humanitarno pravo objavio je izuzetno zapaženu, dokumentovanu, informativnu i preglednu studiju o aktivnostima Otpora. Veliku pažnju Fond je posvetio i prisilno i nezakonito mobilisanim izbeglicama, uključujući i pomoć advokata u pisanju tužbi za naknadu štete. Zatim, Fond je razvio veliku aktivnost za zaštitu građana nad kojima je primenjena policijska tortura, potom za pravnu i svaku drugu pomoć porodicama otetih Bošnjaka, građana Srbije, iz autobusa u Sjeverinu i iz voza u Štrpcima, onda za zaštitu svih građana koji su proganjani, maltretirani i hapšeni po verskoj i nacionalnoj osnovi. Dokle idu inicijative Fonda za humanitarno pravo u zaštiti građana kojima se ugrožavaju ljudska prava vidi se na primeru kada se Fond umešao u slučaj zabrane mladim Romima da koriste bazen "Krsmanovača" u Šapcu i kada su Romi dobili sudsku satisfakciju i slobodan pristup bazenu. Kada je reč o Helsinškom odboru za ljudska prava, ističemo da je ta nevladina organizacija najviše uradila na povratku izbeglica u Hrvatsku od svih organizacija koje se tim poslom bave i to u okviru akcije "Hoću kuci".
Dakle, nema te vladine, nevladine, državne niti bilo koje druge organizacije u Srbiji koja ima neposredniji kontakt sa građanima od Fonda za humanitarno pravo i Helsinškog odbora za ljudska prava.
Još impresivniji utisak o radu ove dve organizacije stiče se ako se analiziraju njihove ostale aktivnosti. Obe organizacije imaju izuzetno plodnu izdavački delatnost. Helsinški odbor ima tri biblioteke: "Svedočanstva", "Sveske" i "Ogledi" u kojima su objavljene vrlo značajne knjige. Takođe, izdaje mesečni časopis Helsinška povelja. Bogata je i izdavačka delatnost Fonda za humanitarno pravo, iz koje izdvajamo knjige vezane za rad Haškog tribunala, a redovno izlazi i bilten o radu tog međunarodnog suda.Kada se ima u vidu da su Odbor i Fond organizovali i po stotinak raznih okruglih stolova, simpozijuma, savetovanja povodom niza aktuelnih tema uz učešće književnika, novinara, kulturnih, naučnih i javnih ličnosti iz cele bivše SFRJ i inostranstva, vidi se da ove dve organizacije obavljaju posao instituta, a ne nevladine organizacije. Već sad, nakon 10 godina rada, mogu se braniti magistarski radovi ili doktorske disertacije, pisati sociološke, političke i istorijske rasprave i studije o pojedinim segmentima rada Fonda za humanitarno pravo i Helsinškog odbora za ljudska prava.

Sve izloženo vrlo dobro je poznato Zoranu Đinđiću koji je skoro 30 godina pripadao beogradskoj alternativnoj sceni. Ali Zoran Đinđić, kao pragmatičan političar, uočava ubrzanu i sveobuhvatnu nacifikaciju srpskog društva u kojem se kao moralne vertikale srpskog naroda uspostavljaju i promovišu Nedić, Ljotić i Nikolaj Velimirović, slave, štite i veličaju ratni zločinci, pa mu se učinilo da je distanciranje od Nataše Kandić i Sonje Biserko, prononsiranih neprijatelja memorandumske, nikolajvelimirovićevske i nebeske Srbije, dobar politički potez.
Međutim, nije jasno, nerazumljivo je i duboko uznemiravajuće i onespokojavajuće ćutanje alternativnog Beograda o ovom nesvakidašnjem i vrlo ozbiljnom ispadu jednog od dvojice najviših srpskih političara, pogotovo kada se zna da je drugi već dugo i duboko u nikolajevštini i "nebeskim" sferama.