Medijska represija u Srbiji prethodne decenije

Nedavno se u izdanju "Spektra" pojavila knjiga Slobodana Đorića o medijima u Srbiji. Ona se zove Bela knjiga o radiodifuziji i tretira težak i neuralgičan period represije prema medijima od 1990. do 2000. godine. To je hronika različitih dokumenata od novinskih članaka i agencijskih izveštaja do zakonskih odredbi i propisa koji govore o odnosu srpske vlasti prema elektronskim medijima. Ovde je reč samo o elektronskim medijima koji su uvek bili značajniji za vlast nego svi drugi, kao svojevrsni "biblia pauperum", jer je poznato da su nepismeni prva ciljna grupa svih totalitarnih režima. Kaže se, često, da se posle pada Berlinskog zida u ostatku raspadnutog komunističkog bloka javio jedan posebni, do tada nepoznat oblik totalitarizma, koji je nazvan sistemom kontrolisanog haosa. Taj sistem, karakterističan za Srbiju, štaviše njen originalni proizvod, možda je najvidljiviji kroz praksu represije prema medijima jer jedino oni mogu da proizvedu željenu sliku sveta u režiji neodgovorne vlasti.
Ova knjiga tretira stvaranje radiodifuzne mreže u Srbiji kroz dva važna procesa: prvi, koji predstavlja permanentnu težnju vlasti da sve elektronske medije podredi svom ideološkom obrascu - klasični totalitarizam i, drugi, kada vidi da se stvarnost žilavo odupire ideološkom kalupu, vlast tada prihvata haos a i sama ga proizvodi, da bi kroz dugi niz godina upravljala njim - novi totalitarizam ili kontrolisani haos.
Priča u knjizi počinje sa 1990. kada je još uvek postojao "jedinstveni radiodifuzni sistem Republike Srbije" koji se sastojao iz glavne, državne televizije - TV Beograd i dopisničke mreže lokalnih studija u unutrašnjosti Srbije. On je dugo godina zadovoljavao potrebe idiličnog društva sveopšteg "sporazumevanja i dogovaranja". Ali tehnološki razvoj radiodifuzije nikako nije išao naruku palanačkom idealizmu i mrtvilu i slika o monolitnosti počela je da se kvari kada se uoči prvih višestranačkih izbora u Srbiji pojavio Studio B a odmah zatim i TV Politika, doduše sa tehnikom TV Beograd i iz potrebe vlasti da neutrališe taj prvi disonantan glas. Osnovan je i "neprijateljski" Yutel, "podzemni kanal Antine televizije", i vrlo brzo se videlo da trend ka manjim nezavisnim stanicama koji odgovara prirodi i razvoju elektronskih medija neće biti nikako moguće uskladiti sa taktom ideološke palice partijske države.
Godine 1991, kada su mnogi procesi u društvu došli do ključanja, usled dramatičnih događaja 9. marta i pod pritiskom opozicije, Skupština Srbije donosi Zakon o informisanju koji je u mnogim stavovima demokratski i liberalan. Da je demokratski karakter zakona ipak samo privid videlo se iz opasnog stava da "Vlada Republike Srbije upravlja radiofrekventnim spektrom kojim raspolaže Republika Srbija" koji ignoriše Savezni zakon o sistemima veza i potpuno razotkriva namere vlasti ka potčinjavanju celokupne medijske sfere. Apetiti antibirokratske revolucije bili su enormni i stvoren je centralizovan, monstr-aparat RTS-a za podsticanje sukoba, rat je krenuo i u naletu besa nije srušen samo jedan zakon, srušena je čitava država.
Ali trend u radiodifuziji je već nepovratno krenuo i samo u 1991. godini stvoreno je desetak novih radio-stanica i svake naredne godine taj razvoj je bivao sve veći tako da je danas više od 1200 stanica koje emituju program u Srbiji.
Da su ljudi kod nas vrlo opterećeni medijima, a naročito televizijom, opšte je poznato i svako ko je imao novac a hteo promociju mogao je relativno lako da počne da emituje program. A vlast, koja je donosila sve zakone, propise i uredbe o radiodifuziji, trudila se da im dâ karakter privremenosti, da ne kažemo neobaveznosti. Prava obaveznost dolazila je od državnih represivnih organa koji su imali neograničenu moć da ućutkaju koga god su hteli i kad god su hteli. Vlast je davala jasan signal da nikakva "politika" nije poželjna na novoosnovanim medijima, posebno u predizborno vreme. Muzika i zabava je, naprotiv, i te kako poželjna i Pink TV obrazac smeha i zaborava bio je vladajuća paradigma za sluđivanje naroda kroz čitav period ratnih godina.
Stvari počinju bitno da se menjaju u vreme velikih protesta, a naročito 1997. kada je opozicija osvojila lokalnu vlast i kada je režim bio prinuđen da je ustupi. Tada se pokazalo koliko je važno delovanje brojnih lokalnih medija koji su se sada našli na strani novih patrona u opozicionim partijama ali još uvek pod snažnim udarom vlasti jer je kompletan represivni aparat ostao na republičkom nivou. Tu je vlast igrala na žici pomoću "režimskih klovnova", ljudi koji su dovođeni za jednokratne potrebe, kao što je Radmila Milentijević, ministarka informisanja, koja je pred svetom hvalila neviđene medijske slobode navodeći kao dokaz za to impozantan broj elektronskih medija. A na unutrašnjem planu ona je pretila, zabranjivala, davala lažna obećanja i svašta lupetala da bi se dobilo na vremenu ne bi li spas načetoj vlasti došao s neba (Istoka) kroz planetarni sukob koji je postojao samo u njihovim bolesnim glavama.
Ništa se od toga nije desilo i za promene koje su došle u oktobru 2000. veliku zaslugu imali su i elektronski mediji, naročito ANEM i njegova mreža koji su kroz čitav ratni period ipak uspeli da otklone kolosalnu laž o pravednom ratu i narodu žrtvi koju je širila državna televizija.
Sve ovo prisutno je u hronologiji zbivanja oko radiodifuzije u prošloj deceniji koja je pregledno izložena u knjizi. Ona može da posluži kao veoma koristan vodič svima koji se bave društvenim previranjima u Srbiji tog perioda.