Poslednji film Živojina Pavlovića

U delima Živojina Pavlovića ono neljudsko nikada ne prelazi u nešto izvanljudsko, u negiranje ljudskog

I

Smrću autora definitivno zaključen, filmski opus Živojina Pavlovića predstavlja najautentičniji estetski izraz jugoslovenskog socijalizma i najviši domet umetničke slobode u okviru tog sistema.
Društveni sistem u kojem je uspeo da se ostvari Živojin Pavlović je permanentno dovodio u pitanje, ali nikada nije težio da ga ruši. Težio je restauraciji mladalačkog zanosa jedne ljubavi prema slobodi, koju društveni sistem, što ga je taj zanos inicirao, počinje da guši. Pavlovićev filmski opus ostaje, tako, evropski uzor za to kako se mogu stvarati filmovi od konkretnog društvenog materijala i kako umetnik uspostavlja kritički dijalog sa političkom stvarnošću. Niko u bivšoj SFRJ nije od Živojina Pavlovića primereniji predstavnik misli Žana Divinjoa - on je doduše izriče govoreći o pozorištu - da se estetika na pozornici - dakle, na filmskom platnu, u bioskopskoj sali ili pred televizijskim ekranima - preobražava u društveni čin.
U zamašnom i iscrpnom filmskom opusu Pavlovićeva dva poslednja filma ("Dezerter" i "Država mrtvih") predstavljaju izuzetke koji potvrđuju pravilo. Naime, ova dva neuspeha predstavljaju važan segment za razumevanje opusa, potvrđujući smisao Pavlovićevog stvaralaštva i njegovu neraskidivu isprepletenost sa društvenim sistemom koji više ne postoji.

II

Poslednji film Živojina Pavlovića, iako pre izgleda kao skica nego kao celina jednog završenog filma, predstavlja pokušaj za ozbiljno delo, pokušaj (re)konstrukcije tragedije: bazira se na odluci junaka i okolnostima koje je nadalje sprovode u patnju i pogibelj.
"Država mrtvih" svedoči nam o veličini postavljenog zadatka i pomanjkanju sredstava da se on realizuje. Živojin Pavlović je ovim filmom na sebe preuzeo breme da, kroz sudbinu porodice podoficira JNA, odgovori na pitanje: "Zašto je došlo do raspada SFRJ?" (Pavlović u središte filma postavlja ličnost vojnika, jer je JNA predstavljala i simboličan i realan kohezioni faktor države. Glavni junak je podoficir, time Pavlović neguje svoju staru sklonost ka "običnim ljudima", koji više podnose društvene situacije, nego što na njih mogu da utiču.)
Sklop događaja u filmu je izrazito simplifikovan. Jednu obimnu i još nerazjašnjenu istorijsku temu Pavlović je pokušao da realizuje skučenim (uskraćenim) sredstvima. Pre svega, nedostajalo je vreme. Prvo, nedostajala je vremenska distanca od događaja koji nisu bili završeni kada se Pavlović latio filma. Drugo, nedostajalo je vreme za ostvarivanje ovog gotovo nemogućeg zadatka. Treće, nedostajala su materijalna sredstva. Bez sumnje, Živojin Pavlović je ovoga bio svestan, ali se žurio da ipak saopšti nešto o rušenju jednog sveta, svog sveta; da sebi, onako kako je to jedino bilo moguće, ispriča priču o raspadanju društva, makar i u skici, i da nam tako za sobom ostavi svedočanstvo o pokušaju ili promašaju, koji nas obavezuje da ga tumačimo.

III

U okviru savremenog srpskog filma, "Država mrtvih", danas, postavlja dva zahteva koja, iako nisu dovoljan, svakako su neophodan uslov za film sa umetničkom pretenzijom. Jedan uslov izražen je ozbiljnim zadatkom koji pred sebe postavlja stvaralac: da ima šta da kaže o vremenu u kojem živi. Dakle, tu stvaraoca na stvaranje nagoni ozbiljna zapitanost, a ne puka potreba za upražnjavanjem zanata. Drugi uslov je taj da su likovi i u ovom Pavlovićevom filmu obeleženi autentičnim izrazom; jednostavnije rečeno, glumci glume nepatvoreno a gledaoci mogu da se identifikuju sa junacima. Ovo je presudna fusnota Pavlovićevog zaveštanja. Ujedno, ovo je najbolja odlika "Države mrtvih", ta autentičnost prikazanog čoveka koja, nasuprot ilustrativnosti priče, predstavlja jedini kamen-temeljac na kojem, u stvari, počiva latentna estetika ovog filma i njegov latentni značaj.
I kada su izopačeni, pokvareni, obezljuđeni, likovi u filmovima Živojina Pavlovića, ipak, u svojim neljudskim postupcima, deluju kao ljudi; i kada postanu gadni i surovi, odvratni i gnusni, u sebi zadržavaju nešto od ljudskosti. U delima Živojina Pavlovića ono neljudsko nikada ne prelazi u nešto izvanljudsko, u negiranje ljudskog. Ovaj opus svedoči da je ljudskost, a ne neljudskost, ono prvobitno, te da je zlo društveno uslovljeno. Zlo nije u prirodi čoveka - zaveštava nam ovaj reditelj. To danas stoji u strogoj opoziciji sa idejom savremenog filma o zlu kao bazičnom svojstvu čoveka.

IV

Ključni momenti fabule u "Državi mrtvih":
1. svadba/separacija
Sarajevo 1991. godine. Film počinje prizorom svadbe. Ćerka glavnog junaka, Slovenca Janeza, majka joj je Makedonka, udaje se za bosanskog Srbina. S obzirom da se radi o mladiću Srbinu i devojci makedonsko-slovenačkog porekla, zbunjujuće je da se svadba organizuje u dvorištu džamije. (Semantičku konfuziju ovde je diktirao tehnički uslov. Zbog pomanjkanja sredstava, prizor je, naime, snimljen ispred beogradske džamije.) Svatovi su u kolu i pevaju "Od Vardara pa do Triglava". Krupni plan Janezovog lica, grč, nekakvo neprijatno predosećanje. Stiže vojni džip. Slovenija je proglasila samostalnost. Janez sa vojskom mora u Sloveniju.

2. odluka
Zastavniku JNA Janezu slovenačke kolege nude da se kao kapetan priključi vojsci Slovenije. Janez to odbija, jer je to za njega nemoralno. On se zakleo pod zastavom SFRJ i ne želi da se ogluši o tu zakletvu. Povlačeći se sa vojskom iz Slovenije, Janez sa porodicom dolazi u Beograd.

3. penzionisanje
Sa suprugom, dve mlađe kćeri, bliznakinje, i sinom - uskoro dolazi i starija kći, trudnica, njen muž je ostao u Bosni kao oficir srpske vojske - Janez je najpre smešten u jedan beogradski hotel namenjen izbeglicama. Kao Slovenac, u vojsci je šikaniran i ubrzo biva prevremeno penzionisan. Ionako rđavo, materijalno stanje sada se drastično pogoršava. Porodica je premeštena u baraku na obali Dunava. Žena je psihički obolela. Zet je poginuo. Ćerka se porodila. Bliznakinje su se utopile u Dunavu. Sin se povezao sa kriminalcima i postao bogat. Janez se svađa sa sinom. U jednoj od scena sin drži u oca uperen pištolj (Janezov pištolj, vojni, kojim je mladiću i omogućen kriminalni angažman).

4. burdelj
Burdelj je središte poslednje trećine filma. Balerina, izbeglica iz Zagreba, u koju je Janezov sin zaljubljen, kao prostitutka zapošljava se u ovom burdelju. Tu, kao frizerka, radi i Janezova ćerka, a ubrzo kao livrejisani portir i sam Janez. Tu će se na ulaznim vratima Janez susresti sa sinom koji pored njega prolazi kao stranac. Poslednji kadar filma predstavlja krupni plan Janezovog lica, stop-kadar, dok je on zagledan u vrata kroz koja je prošao, u pratnji dva bodigarda, njegov sin.

V

Ovakvom fabulom Živojin Pavlović je ovaj film lišio njegove istorijske premise i sveo ga na sasvim privatnu dramu. Da bi ostvario istorijski film, Pavlović je morao da izrazi "kompleks" o kojem je u povesti razaranja SFRJ reč, a ne da ga drastično svede na priču jedne dimenzije. U istorijskom filmu trebalo bi videti mnoštvo ličnosti, svakako nekoliko glavnih, mnoštvo događaja, svakako i onih izvan Janezovog vidokruga i Janezove sudbine i, pre svega, mnoštvo protivrečnosti. Protivrečnosti, to je ono što je u biti raspadanja/razbijanja jugoslovenskog društva, što je u suštini te istorije koja još nije postala istorijom, a nad
		Dva naga modela, 1954.

VI

Po drugi put Živojin Pavlović je pokušao da stvori film o razaranju SFRJ i po drugi put u tome nije uspeo. Razlog je očigledan. Njegova poetika nadahnjivala se protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma; njegova umetnost ostvarivala se na bazi tog društvenog sistema; njegova estetika pretvarala se u društvenu akciju unutar SFRJ. Njegovi filmovi bili su problematični samo za taj oblik društveno-političkog uređenja; samo to društveno-političko uređenje moglo je njegove filmove upisivati na crnu listu. Kada je taj sistem uništen, Živojin Pavlović je ostao bez materijala, bez materijalnog i finalnog uzroka, bez ikonografije... najzad, bez povesti i bez nade! Stoga njegova dva poslednja filma i jesu filmovi beznađa.