Rasplitanje klupka zločina

Moramo ostvariti društveni konsenzus oko dve tačke: prvo, da li je ono što su Srbi radili drugima u ratnim sukobima zločin i, drugo, da li se u ovoj državi zločin kažnjava

Kada sam, početkom devedesetih, bila puna gneva na svoje bosanske sunarodnike - poglavice rata - koji su svoje srpstvo koristili kao povod za najsramnije, i najzverskije, ponašanje prema onima koji nisu Srbi, osećala sam gnušanje i potpunu bespomoćnost. Ali, budući da sam - i to bez stida izjavljujem - ubeđeni ženski šovinista, uvek sam se dičila činjenicom da žene u tim, kao ni u drugim sramnim ratovima nisu učestvovale, nisu činile zločine već su isključivo bile njihovi objekti.
Zato sam bila dvostruko gnevnija na Biljanu Plavšić, koja je onaj izuzetak koji, kako kažu, potvrđuje pravilo: ne samo što je Srpkinja, već, u mojim očima, mnogo bitnije - što je žena. Nisam mogla da shvatim kako jedna obrazovana, pametna, lepa, samosvesna žena može da učestvuje, da podržava politiku koja je zverstva, koncentracione logore, progone, ubistva, mučenja, silovanja pravdala bilo kakvim ciljevima, a pogotovo "uzvišenim nacionalnim ciljevima srpskog naroda".
Bila sam zgrožena agresivnom nacionalističkom retorikom "čelične ledi" i "srpske carice" koja je, kao profesor univerziteta, tada govorila da su muslimani "genetski defektni" i da, čak, "ako treba, može da izgine šest miliona Srba, i opet će ih ostati šest miliona".
Bila sam sablažnjena javnim, televizijskim poljupcem kojim je pozdravila Arkana, "pravog Srbina", po njegovom "oslobađanju" Bijeljine od njenih nesrpskih stanovnika. Sećam se Biljane Plavšić, stasite, uspravne, i kako se pred strojem saginje i ljubi srpsku zastavu, a uz nju minijaturni general Talić beše (i on je u Hagu). Sećam je se i u rovovima, i na smotri trupa. I na mitinzima. I za konferencijskim stolovima. Pamtim i kada je, i to su kamere zabeležile, odbila da se rukuje sa Miloševićem; tada je bila ekstremnija i od njega.
I, šta se sada zbiva?

Priznanje

Ipak, Biljana se promenila. Za razliku od svojih saboraca - Karadžića, Krajišnika, Mladića, a pogotovo Miloševića - uvidela je, mada prekasno, kuda vodi takva politika. Nije je degutiralo klanje i proterivanje već nešto prateće, prozaično - pljačka. Ona država, radi koje su sproveli etničko čišćenje postala je država lopova i zlikovaca. Distancirala se Biljana od njih, pokušala da sprovede Dejtonski sporazum. U to vreme, moram biti fer, to je bilo hrabro, za to se mogla izgubiti glava.
I danas je jedina. Jedina koja ima petlju da prizna zločin i da prihvati odgovornost. A njeni pajtaši, "rasne" muškarčine, skrivaju se ko zna gde.
Šta je u sudnici rekla Biljana Plavšić:

Došla sam da se suočim s ovim optužbama i da poštedim moj narod, jer bi bilo jasno da bi oni platili cenu bilo čijeg nedolaska...
Iako sam više puta bila upoznata sa navodima o surovim i neljudskim postupcima protiv nesrba, odbila sam da se s tim suočim ili čak i da proverim. U stvari, ja sam se u potpunosti predala govorenju o nevinim srpskim žrtvama ovoga rata...
U ovoj opsesiji, da više nikada ne postanemo žrtve, dopustili smo sebi da postanemo počinioci.
Ja prihvatam odgovornost za svoj udeo u tome. Ova odgovornost je moja i samo moja. Ona se ne proteže na druge lidere i njihovo pravo da se brane. Ona se zasigurno ne proteže na naš srpski narod, koji je već platio visoku cenu za postupke našeg rukovodstva. Saznanje da sam odgovorna za takve ljudske patnje i za kaljanje ugleda mog naroda, uvijek će ostati deo mene.
Ovo će, ja se nadam, pomoći muslimanskim, hrvatskim i srpskim nevinim žrtvama da ne postanu opsednuti gorčinom koja često postaje mržnja i koja je, na kraju, samouništavajuća. Što se tiče mog naroda, rekla sam danas nešto ovde o njegovom ugledu. Mislim da je stoga bitno da pojasnim o čemu govorim.
Neki su me upozoravali da ovo nije ni vrijeme, ni mjesto da se kaže ova istina, da bi trebalo sačekati dok ostali takođe prihvate odgovornost za njihova djela (istakla V. R.). Ali, ja vjerujem da ne postoji mjesto ni vrijeme na kojem je neprikladno reći istinu. Ja vjerujem da mi moramo da uredimo našu kuću. Ostali će morati da preispitaju sebe i svoje postupke. Mi moramo da živimo u ovom svijetu, a ne u pećini. Ali, dokle god zadržimo naš identitet i naš karakter - nemamo se čega bojati.

Istinita predstava

Haško suđenje Biljani Plavšić bilo je nalik na teatar verite. Potresna, istinita predstava.
Za razliku od svedoka u drugim sudnicama, svedoci ovde su bili sažeti, jasni, dirljivi. Tri svedoka optužbe koji su govorili o zločinima; četiri svedoka odbrane - o njenom političkom delovanju, posebno posle Dejtona. Osmi svedok, Aleks Borejn, govorio je o pomirenju. Deveti svedok, nobelovac, književnik, humanista, logoraš Eli Vizel govorio je u ime žrtava.
Prethodno su se dve žene, Karla i Biljana, dogovorile precizno o tome šta je to što ona priznaje. Sačinjen je i potpisan dokument koji je obelodanjen prvog dana suđenja.
U njemu Plavšić tereti Slobodana Miloševića za plan o "nasilnom etničkom razdvajanju stanovništva u BiH"; ona tvrdi da je "primarni cilj" SDS-a i lidera Srba u Bosni bio da svi Srbi iz bivše Jugoslavije ostanu u jednoj državi, a ostvarenje tog cilja bilo je putem "razdvajanja etničkih zajednica" - milom ili silom. Počev od oktobra 1991. srpski lideri - Plavšić imenuje Miloševića, Krajišnika, Karadžića i Mladića - smislili su plan za trajno pomeranje stanovništva uz upotrebu sile. Biljana Plavšić priznaje da je i ona tako shvatala plan, mada nije u njemu igrala značajniju ulogu, već ga je samo podržavala.
Pripreme za ostvarivanje "etničkog razgraničavanja" podrazumevale su i naoružavanje Srba u Bosni, na čemu su angažovani JNA, srpski MUP i paravojne formacije. Njih Plavšić tereti i za brojne zločine navedene u tački 3 njene optužnice.
Biljana Plavšić je izjavila da su Karadžić i Krajišnik tesno sarađivali sa Miloševićem, često putovali u Beograd na konsultacije, da je Beograd finansijski i logistički pomagao VRS. Ona je u to vreme izjavljivala da Srbima pripada znatan deo teritorije u BiH i da to opravdava upotrebu sile. Saučestvovala je i u prikrivanju zločina.
Karla del Ponte smatra da je Plavšić, priznajući krivicu po tački 3 haške optužnice, faktički priznala i činjenicu "etničkog čišćenja" u Bosni i Hercegovini. Ističući da je ovo priznanje od ogromnog značaja, glavni tužilac Karla del Ponte ipak je rekla da sudsko veće u odlučivanju o visini kazne primaran značaj treba da dâ težini počinjenih zločina.

Odjeci OK, ukapirala je, kao, {ta je njena ekipa krvnika radila. "Samo" je zaboravila da upotrebi nekoliko "sitnih izraza" kao {to su: kajem se, kriva sam, i nikako da navede poimence kasapine, datume i bilo {ta {to bi puku dalo celovitu sliku zlo~ina. Sve je "carica" (Arkanova i srpska) lepo umila u svom iskazu. Kao osvetljava zlo~in a imena zlo~inaca nema. "[to se nije ubila, nego aktivno u~estvovala u svemu tome? ^emu flertovanje sa Arkanom i ostalim 'patriotama'? Ogor~ena sam! Ne `elim da imam ikakve veze sa tim odvratnim ratom u kojem je gospo|a bila jako aktivna i branila MOJE interese? Sa kojim pravom?... nekoliko miliona ljudi s ove strane Drine je oja|eno, da ne pominjem ljude u Bosni... Zaista sramota... Ne sla`em se sa Biljanom. Nije da smo ratovali samo zbog se}anja na Drugi svetski rat nego zato {to ih znamo kakvi su i danas. Pogledajte {ta rade sa Srbima u Sarajevu. Tako bi bilo u cijeloj Bosni da se nismo tome suprotstavili, oni to sad dokazuju, ali polako i tiho, a mi to nismo znali tako. Tu su nas pobedili a mi }emo sami sebe da ponizimo i kaznimo, da im olak{amo posao." "Kona~no smo i to do~ekali, da neko prizna istinu o zlo~inima Srba na teritorijama Bosne i Hrvatske. I ~ak poku{a i da objasni svoje motive, pravdaju}i ih suludom opsesivno{}u. Nema tu, naravno, opravdanja ni oprosta. Da li smo kolektivno krivi, postavlja se pitanje. Mislim da jesmo jer smo sami izabrali lidere koji su nas vodili u zlo~ine i ~inili ih u na{e ime. I na kraju {ta se de{ava - Milo{evi} gubi vlast ne zato {to je bio zlo~inac protiv ~ove~nosti ve} zbog toga {to nije osvojio obe}ane teritorije. Kada se svako individualno suo~i sa tom istinom tada }e do}i do pomaka. Da li je slu~ajno {to je to izrekla osoba `enskog pola? Mislim da nije, to, naprotiv, mnogo govori o balkanskom/dinarskom mentalitetu kome su ratovi i primitivizam deo neophodnog folklora. Ostali (mu{ki) zlo~inci nisu imali ~ak ni ovoliko moralnosti, ako se kod ovih ljudi mo`e uop{te o tome govoriti. @elim im svima ono {to su i zaslu`ili." (Reagovanja na su|enje Biljani Plav{i}, Internet sajt B 92)

Svedoci optužbe, Mirsad Tokača, Adil Draganović, Teofika Ibrahimefendić, svi iz Bosne - pa na neki način i Eli Vizel - i sami žrtve ili direktno u kontaktu sa žrtvama progona za koje je Plavšićeva optužena - govorili su o periodu 1991/1992. kada je sprovedeno najžešće "etničko čišćenje".
Mirsad Tokača, član državne Komisije BiH za prikupljanje dokaza o ratnim zločinima, procenio je da je samo tokom 1992. u Bosni ubijeno najmanje 50 000 ljudi. Govorio je o 810 sela (u 37 opština gde su Srbi vršili "etničko čišćenje") koja su jednostavno zbrisana sa lica zemlje, i o tome kako je bila potrebna organizovana kampanja terora i nasilja da bi se ti ljudi, veoma vezani za svoje kuće, pokrenuli.
Adil Draganović sudija iz Sanskog Mosta i predsednik Udruženja logoraša iz BiH svedočio je da je u Bosni 1992. bilo 408 logora i da je bar 10 000 ljudi tokom rata prošlo torturu koncentracionih logora. I sam je bio zatočen u logoru Manjača gde su, pored svakodnevnog "ispitivanja" i zlostavljanja, logoraši sistematski izgladnjivani: na 2500 ljudi delilo se dnevno samo 90 vekni hleba.
Teofika Ibrahimefendić, psihoterapeut iz Tuzle, rodnog grada Biljane Plavšić, govorila je o ratnim traumama žrtava koje su se sa početkom "dejstava" slile u taj grad. Pričala je o tome šta je to rat i kako čovek reaguje kada je u dužem periodu izložen fizičkom uništenju i potpuno bespomoćan. Traume su trajne i od njih i danas pati veliki deo stanovništva Bosne, a najviše mladi ljudi koji su tada bili deca.

Krivica

Po završetku iskaza svedoka, u završnom govoru, tužilac Alan Tiger dao je iscrpnu pravnu analizu slučaja, opisujući zločine navedene u optužnici, krivičnu odgovornost optužene i otežavajuće i olakšavajuće okolnosti:

Od osnivanja Tribunala 1993. godine Savet bezbednosti odlučio je da masovna kršenja ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji a naročito u Bosni i Hercegovini zahtevaju da se uspostavi međunarodni sud koji bi postigao sledeća dva cilja: da se oni koji su bili najodgovorniji izvedu pred lice pravde i da se doprinese ponovnom uspostavljanju i održavanju mira; ova dva cilja spojila su se u ovom istorijskom postupku.
Jedan visoki rukovodilac priznao je svoju odgovornost za zločin protiv čovečnosti i istovremeno dao izjavu u kojoj izražava kajanje i nadu da će to doneti bar neku utehu žrtvama.
Mi smo ovde čuli svedoke koji razumeju počinjene zločine i njihove posledice; čuli smo ljude koji su sarađivali s optuženom kasnije, čuli smo one koji su svoj život posvetili traženju pravde za žrtve zlodela i čuli smo izjavu same gospođe Plavšić. Sada ostaje da sud proceni sve okolnosti koje imaju otežavajuću i olakšavajuću težinu.
Ja ću se osvrnuti na tri glavna faktora na koja se odnosi ova rasprava: prvi je obim i priroda zločina, drugi je uloga gđe Plavšić i treći je njeno ponašanje posle završetka rata. Glavni cilj presude je ostvarivanje pravde zasnovao na odmazdi kao faktoru odvraćaja.
Časni sude: da bi se osiguralo da presuda odražava razmere i prirodu zločina, neophodno je da sagledamo žrtve kao pojedince a ne kao jednu veliku i neizdiferenciranu grupu; neophodno je da se podsetimo na pojedinačne trenutke bola i straha; žrtve zaslužuju pravdu pojedinačno; svaka od njihovih suza, kao što je rekao profesor Vizel, deo je ove optužnice.
Za sve one koji moraju da znaju i žele da znaju istinu, priznavanje postojanja žrtava svih zločina je važno, naročito za one u Bosni i drugde koji su bili podvrgnuti revizionističkoj verziji istorije ali ipak su se usudili da budu otvoreni za prihvatanje istine - mi svima njima dugujemo objašnjenje zločina koje je priznala gđa Plavšić.
Taj zločin je zločin progona: zločin protiv čovečnosti. Zločin je bio metod jedne sistematske kampanje progona vođene da bi se razdvojili Muslimani i Hrvati od bosanskih Srba na teritorijama koje su potonji smatrali svojim. Ova kampanja vođena je u 37 opština širom Bosne i Hercegovine. Pre progona tu je živelo preko 70 hiljada bosanskih Muslimana i Hrvata.
U Foči je 1991. živelo 15 000 Muslimana i Hrvata; činili su 51% stanovništva. Godine 1997. od tih 15 000 ostalo je samo 434. Ostali su bili proterani ili ubijeni 1992. godine. Pedeset tri hiljade stanovnika nesrpskog porekla živelo je u Prijedoru 1992. godine. Godine 1997. bilo ih je samo 4000. U Zvorniku ih je 1991. bilo 31 000, a 1997. manje od hiljadu. U Bratuncu je 1991. bilo 16 000 nesrba, a 1997. šačica, svega nekoliko stotina. U svim ovim opštinama većina Muslimana i Hrvata je pobijena, proterana ili je pobegla u strahu te, 1992, godine.
Kada ove opštine pogledamo još detaljnije možemo videti efikasnost i svirepost kampanje progona. Prijedor, na primer: u Kozarcu je 1991. živelo 7500 Muslimana; posle 1992. ostalo ih je - devetnaestoro. Preko 4000 Muslimana je živelo u Kamičarima '91. godine; posle kampanje progona ostalo ih je - troje. Na stotine sela u ovih 37 opština bilo je sravnjeno sa zemljom.
Sela gde su Muslimani i Hrvati živeli stolećima, gde su imali duboke korene, poštovali svoje tradicije, običaje, kulturu, imali spomenike i groblja, tih sela više nema. Svaki od stanovnika ovih uništenih naselja žrtva je zločina protiv čovečnosti. Svaka žrtva ima pravo na pravdu.
Ali, kampanja progona učinila je i više od uništenja ovih zajednica: od stotina hiljada ljudi napravila je raseljena lica. Cilj proterivanja Muslimana i Hrvata iz kuća gde su živeli generacijama zahtevao je moćne metode terora. Ove metode, kao što je optužena priznala, uključivale su sledeće: diskriminaciju i gubitak ljudskih prava, vojne napade na gradove i sela, zatočavanje u brutalnim logorima i centrima za zatvaranje, uništenje kulturnih spomenika, mučenje, nehuman tretman, poniženja, silovanja, ubijanja i masovna pogubljenja.

"Da li su to Muslimani ili Hrvati bili civilizovaniji i ~inili manje zlo~ine od Srba? Istorijski gledano, te{ko da bi se to moglo ustvrditi. Tako, stalno se pojavljuje te`nja da se sve zlo ovoga glupog rata pripi{e samo jednoj strani. To je ono sa ~ime se ja ne sla`em i to {to mi smeta, ma ko da sam. Bo`e, pravde i osude za sve!" "Spustite se ljudi malo iz tog 'nebeskog prebivali{ta' i pogledajte {ta je realnost. To {to je priznala krivicu ne zna~i da treba da joj se divimo. Gospo|a Plav{i} je inteligentna `ena koja je znala {ta radi, tj. svesno je podr`avala zlo~ine. Prema tome, ne `alim je nimalo." (Reagovanja na su|enje Biljani Plav{i}, Internet sajt B 92)

Da bi se procenila ozbiljnost ovog zločina treba ga vagati ne samo kvantitativno - po broju žrtava, već i kvalitativno, kroz patnju kojoj su žrtve bile izložene. Izložio bih samo dva brutalna metoda koji su korišćeni radi etničkog razdvajanja: to su logori i ubijanja.
U 37 opština navedenih u optužnici bilo je oko 400 centara za zatvaranje, a najgori, uključujući Omarsku, Keraterm, Luku, KP dom, predstavljali su vizije pakla, gde je jedino što je ograničavalo mučenje kojem su bili izloženi zatvorenici bila mašta njihovih mučitelja. (...)
Razmere ovih ubistava su nepojmljive, čak i kada se usredsredimo na pojedine opštine: u Foči je 1992. ubijeno bar hiljadu stanovnika nesrpskog porekla; u Sanskom Mostu hiljadu i po; u Prijedoru dve hiljade; u Bratuncu bar hiljadu; u Zvorniku takođe. Treba samo nekoliko sekundi da se izrecituju ovi statistički podaci; ali oni govore o ugašenim životima majki i očeva, sinova i kćeri, učitelja, seljaka, doktora, pojedinaca koji su svi imali svoje jedinstvene osobine, ciljeve i snove. Lice Bosne i celog čovečanstva bilo bi drugačije da je tim ljudima dozvoljeno da žive. Donoseći svoju presudu, raspravno veće mora da se seti svakog od njih; ako su ovi događaji bili 1992. godine, njihove destruktivne posledice žive i danas, one se odražavaju ne samo u slomljenim i skraćenim životima preživelih logoraša već i u pomućenim životima udovica i siročadi, obeleženih žrtava silovanja, dece koja su depresivna, preplašena i povučena. Svaka od ovih žrtava, po rečima dr Borejna, upućuje vapaj koji treba da se čuje.
Procenjujući težinu zločina, veće treba da razmotri ne samo prirodu zločina, već i prirodu i obim umešanosti optužene. Stoga prelazim na razmatranje uloge gđe Plavšić u zločinu protiv čovečnosti.
Kao što nas je nažalost naučila istorija, zločine ovog obima i razmere ne može da izvrši samo jedna osoba, pa čak ni manja grupa. Gđa Plavšić je rekla da je počinila ovaj zločin zajedno sa drugima. Svaki od počinilaca imao je svoju ulogu, ali svi su zavisili jedan od drugog da bi pokretali mašinu etničkog čišćenja; da bi bolje razumeli ulogu gospođe Plavšić, moramo da razumemo mehanizme delovanja i ciljeve njihovog zločinačkog poduhvata.
Kao što je gđa Plavšić objasnila u činjeničnoj osnovi koju je podnela sudu, ona je pristupila SDS-u 1990. i bila izabrana za jednog od dva srpska predstavnika u Predsedništvu. Srpska demokratska stranka se zalagala za koncept "Svi Srbi u jednoj državi" - politički koncept koji naravno nije nezakonit - ali jedan od načina da se to postigne bio je razdvajanje naroda Bosne i Hercegovine i formiranje srpskog dela koji bi onda mogao da se poveže sa Srbijom. Ovo je moglo da se ostvari na dva načina: putem mirnog i zakonitog sporazuma i putem sile.
U oktobru 1991. godine, kao što je gđa Plavšić objasnila, ona i drugi ključni rukovodioci odlučili su da, ukoliko ne bude drugog načina, ovo etničko razdvajanje ostvare silom. Ona nam je rekla da su bili spremni da urade sve što bude bilo neophodno.
Kao što je ona takođe priznala, znali su i šta znači takva sila: diskriminatorna kampanja koja je obuhvatala napade na gradove i zajednice sa nesrpskim stanovništvom, ubijanja i nehuman tretman. Tada je Radovan Karadžić upozorio Muslimane da će biti eliminisani ukoliko nastave da traže suverenu i nezavisnu Bosnu i ne pristanu na srpske zahteve.
Članovi ovog zajedničkog zločinačkog poduhvata počeli su oktobra '91. godine ubrzano da pripremaju nasilno razdvajanje Bosne. Tokom narednih meseci naoružali su srpsko stanovništvo, uspostavili srpsku vojsku i policiju, i podelili pismena uputstva funkcionerima SDS-a na nižem nivou da formiraju krizne štabove, da proglase srpske opštine i da mobilišu bosanske Srbe u policiju i teritorijalnu odbranu. Za vreme ovih priprema, politički organi su se formirali na teritorijama na koje su bosanski Srbi polagali pravo. Dvanaestog maja 1992. godine skupština srpskog naroda Bosne i Hercegovine formulisala je strateške ciljeve srpskog naroda, od kojih je prvi i najvažniji cilj bilo etničko razdvajanje.
Dvadeset osmog februara 1992. godine gđa Plavšić je postala kopredsednik Srpske Republike, član kolektivnog predsedništva, a zatim i proširenog predsedništva, ostajući na toj funkciji do decembra te godine. Ova tela predstavljala su vrhovnu izvršnu vlast u odnosu na vojsku bosanskih Srba, policiju i civilne snage izvršne vlasti koje su mogle da sprovedu politiku nasilnog etničkog razdvajanja putem progona.

Rukovodstvo bosanskih Srba znalo je da raspolaže snagama vojno mnogo moćnijim od onih kojima su raspolagali nesrbi. Vojska bosanskih Srba finansirana je i podržavana od strane Beograda, policija i civilne snage sarađivale su sa Jugoslovenskom narodnom armijom, Ministarstvom unutrašnjih poslova Srbije i paravojnim jedinicama iz BiH i van nje. Zajedno su predstavljali nadmoćnu silu koja je sprovodila etničko razdvajanje silom, zločinima, razaranjem i smrću.
Gđa Plavšić nikog nije ni zlostavljala, ni ubila, nije spalila nijednu kuću. Ali ona je jedna od lučonoša onih koji su to činili. Ona ih je inspirisala da se posluže zločinačkim metodama kako bi ostvarili njenu viziju etnički razdvojene Bosne. Bila je jedan od vođa koji je taj cilj usvojila i podržavala. To podržavanje iskazano je njenom ulogom kopredsednika, kao i člana Predsedništva. Postala je poznata kao jedan od najbeskompromisnijih, tvrdolinijskih antimuslimanskih vođa bosanskih Srba. Tvrdila je da oni imaju pravo na zemlju na kojoj su živeli nesrbi i podsticala ih tvrdnjama da su im Muslimani i Hrvati neprijatelji koji im prete genocidom.
U jezgru vođa zajedničkog zločinačkog poduhvata bilo je drugih sa većim uticajem i kontrolom od nje; za razliku od njih, optužena nije učestvovala sa Slobodanom Miloševićem i drugima u stvaranju i razradi plana nasilnog etničkog razdvajanja i imala je manje značajnu ulogu u njegovom sprovođenju.
Osim ozbiljnosti zločina i uloge optužene, raspravno veće pri određivanju kazne mora uzeti u obzir i olakšavajuće kao i otežavajuće činioce. Vršenje zločina sa pozicije vlasti smatra se otežavajućim faktorom. Sudska praksa je utvrdila da onaj ko zloupotrebljava ili na krivi način vrši vlast zaslužuje težu kaznu od onog ko radi na svoju ruku. Ona je bila nadređena onim ljudima kod kojih su utvrđene takve otežavajuće okolnosti. Mi smatramo da je rukovodeća uloga gospođe Plavšić otežavajuća okolnost.
Vršenje nasilja nad ranjivim i nejakim osobama takođe je otežavajuća okolnost. Ko su bile žrtve zločina protiv čovečnosti? Ljudi lišeni svake pravne zaštite, oni koji su ličili na kosture, polumrtvi ljudi u logorima, žene bez ikakve zaštite u selima, koje su stalno silovane, stariji ljudi, preslabi da pobegnu. Deca čiji je jedini zločin bio taj što su bili Muslimani i živeli na zemlji koju je hteo neko drugi. Mi smatramo da je ranjivost žrtava otežavajuća okolnost.
Sudska praksa Međunarodnog suda utvrdila je da su ponižavanje i degradacija žrtava kao i sadistička dela kojima su mogli biti izloženi - otežavajuća okolnost. Ponižavajući i sadistički događaji u svakom logoru svakoga dana kao i silovanja u bilo kom gradu gde su se ljudi služili seksualnim činom da ponize žene i njihove porodice u jednom konzervativnom, tradicionalnom društvu, da bi se u žrtvama ugušilo svako samopoštovanje. Mi smatramo da je ponižavanje i degradacija žrtava otežavajuća okolnost.
Pretresno veće treba takođe da razmotri i obim i prirodu zločina kao otežavajuću okolnost. Takvi otežavajući faktori su raspon i planiranje krivičnih dela, broj žrtava, a zatim vremenski period u kojem su počinjeni zločini, nasilna, rasprostranjena i sistematska priroda zločina. Kao što smo čuli, raspon i priroda ove kampanje progona kao i pokolji bili su takve vrste da podsećaju na Drugi svetski rat i od tada nisu viđeni u Evropi. Tužilaštvo smatra da obim i priroda zločina takođe predstavljaju otežavajuću okolnost.
Što se tiče olakšavajućih faktora o kojima ću sada govoriti, napominjem da oni ne negiraju niti umanjuju težinu zločina. Starost optužene jeste faktor koji veće treba da uzme u obzir, ali tužilaštvo se ne slaže sa principom da starost optužene treba značajno da utiče na odmeravanje kazne, odnosno da kazna treba da bude manja od godina koliko se očekuje da će optužena živeti; štaviše, smatra se da izrečena kazna treba da odražava težinu zločina a da starost osobe tu težinu ne umanjuje.
Na osnovu sudske prakse ovog suda ponašanje nakon činjenja zločina može se uzeti kao olakšavajuća okolnost; shodno tome, ponašanje gđe Plavšić nakon '95. godine jedna je od ključnih tema ove rasprave; tužilaštvo prihvata da je njena uloga u primeni Dejtonskog sporazuma faktor koji treba uvažiti; drugi olakšavajući faktor je to što se optužena, nakon što je čula da je protiv nje podignuta optužnica, sama predala u nadležnost ovog suda; to treba sagledati u svetlu ponašanja ostalih optuženih koji su i dalje begunci od međunarodne pravde; veće takođe treba da uvaži činjenicu da se ona izjasnila krivom i da je prihvatila da su zločini počinjeni. To je takođe suprotno ponašanju drugih optuženih koji pokušavaju da se sakriju iza istorijskih patnji srpskog naroda ili pak pokušavaju da skrenu pažnju sa vlastitih zločina lažno tvrdeći da su navodi protiv njih u stvari optužbe protiv srpskog naroda u celini. Kajanje koja je ona ispoljila i istinsko prihvatanje činjenica vezanih za zločine predstavljaju korak napred u procesu pomirenja.
Časni sude, pored rezimiranja dokaza, na tužilaštvu je, kao što je pretresno veće izričito tražilo, da preporuči kaznu. Mi smo pažljivo razmotrili sve faktore u ovom predmetu i potpuno smo svesni da nema te jedinstvene cifre godina zatvora koja istovremeno može da odrazi i težinu zločina. I prirodu priznanja gospođe Plavšić.
Prema tome, pri odmeravanju kazne najvažniji faktor koji treba uzeti u obzir jeste težina zločina; ona se ne sastoji samo od prirode i obima dela već i od otežavajućih okolnosti prilikom samog činjenja; drugi važan faktor jeste faktor odvraćanja; cilj međunarodne pravde jeste da se osigura da se zločini kao ovaj nikada više ne ponove. Zato ova presuda mora, kao što reče profesor Vizel, da se pamti vekovima i to širom sveta.
Treći faktor je, kao što je to objasnio dr Borejn, da svaki napor da se ostvari pravda, koji ne prihvati ogromne razmene ovog zločina, može ugroziti potencijal promena koje u sebi nose dela gospođe Plavšić.

Olakšavajuće okolnosti

Svedoci odbrane, Milorad Dodik, Medlin Olbrajt, Karl Bilt i Robert Frovik, govorili su o kasnijem periodu, kada je Biljana Plavšić zakoračila putem vlastitog preobražaja, počela da se politički bori protiv družine sa Pala, sarađuje sa svetskom zajednicom i da radi na implementaciji Dejtonskog sporazuma. Mada niko ko je svedočio za odbranu nije poricao navode iz optužnice, smatrali su da na izricanje kazne treba da utiče i njeno kasnije ponašanje, kao i činjenica da je prva, od svih "gospodara" rata, koja je priznala svoju krivicu.
Dodik je rekao da je ona već krajem 1992. počela da se distancira od rukovodstva SDS, da se potom bavila humanitarnim radom, a da je od 1996. bila jedan od glavnih promotera Dejtonskog sporazuma u RS. Rekao je i da je Plavšićeva zaslužna za raspisivanje vanrednih izbora u RS 1997. godine na kojima je SDS izgubila apsolutnu vlast. Na tim izborima na vlast je došla njegova vlada koja je podržavala sprovođenje Dejtona
Drugi svedok odbrane bila je žena koja je, do dolaska Karle del Ponte u Hag, nosila neslavnu titulu "najomraženije žene u Srbiji" - nekadašnji američki šef diplomatije Medlin Olbrajt.
Olbrajt je izrazila snažnu podršku Haškom tribunalu, u čijem je formiranju i sama učestvovala, i iznela uverenje da u bivšoj Jugoslaviji do pomirenja može doći isključivo ako i kada "nezavisni pravosudni sistem" kazni odgovorne za ratne zločine. Konstatovala je da su ratni zločini koje su u BiH počinile srpske snage bili deo plana da se istrebe određene grupe ljudi i da su zločini, proterivanje i ubijanje ljudi samo zato što su druge nacionalnosti, silovanja i postojanje logora "koji se ne mogu nazvati drugačije nego koncentracionim" podsećali na scene iz Drugog svetskog rata.
Posle prvog susreta sa Biljanom Plavšić u Banjaluci, u proleće 1997, kaže ona, bila je "iznenađena" njenom odlučnošću da podrži Dejtonski sporazum, kao put ka "pravdi i normalnosti", budući da ju je pre toga, na osnovu onoga što je Plavšićeva govorila i činila, smatrala "portparolom odvratne politike" vođstva bosanskih Srba.
Karl Bilt, naredni svedok odbrane, rekao je da bi, da nije bilo Plavšićeve, dosadašnji učinak na sprovođenju Dejtonskog sporazuma mogao biti postignut samo uz "značajnu upotrebu sile i krvoproliće".
Inače, Bilt je praktično vezao svoju političku sudbinu za ove prostore, jer je u raznim svojstvima kao predstavnik međunarodne zajednice mnogo vremena tokom 90-ih proveo u Bosni; bio je jedan od učesnika u Dejtonskim mirovnim pregovorima. Veoma je dobar poznavalac ovih prostora i glavnih političkih igrača i evo šta je on smatrao da je važno da kaže:

Razgovarao sam sa mnogim ljudima, ljudima iz svih delova Bosne, koji su mi pričali o svojim sudbinama. Bio sam zapanjen koliko puta sam naišao na istu stvar: gde god se nešto desilo četrdesetih godina, ako je došlo do nekih zverstava, brutalnosti, etničkih ubistava, etničkog čišćenja, sve to se sada ponavljalo na istom tom mestu, iz čega se nameće zaključak da, ako se ne ostvari sveobuhvatan proces pomirenja, uvek postoji rizik da se ti užasi ponove.
Mislim da je veliki propust Titove Jugoslavije što iz političkih razloga njegovog režima ili velikih sila nikada nije došlo do tog procesa; sa nekim izuzecima on je povukao liniju i više se nije smelo govoriti o tome što se desilo četrdesetih godina. Istine, koje su nekad više a nekad manje precizne, prenosile su se sa kolena na koleno a da nikada nije dozvoljeno da se to raspravi u javnosti. A zatim, kada su vrata otvorena, podignut poklopac, onda su sve te stvari grunule napolje, podstakle nacionaliste odnosno ekstremne nacionaliste početkom devedesetih i razbuktale etničke strasti. U godinama koje sam proveo živeći u Bosni shvatio sam koliko je važno da se zna o toj istoriji, a isto tako da se budućnost uči iz te istorije. Značaj procesa pomirenja je baš u tome da se spreči da jedna ili dve generacije od danas ponovo prođu kroz istu stvar.

"Što se Biljane Plavšić tiče", kaže Karl Bilt, "ona je branila ustav u RS i mi smo je štitili. Bez nje bi bilo mnogo drugačije, mnogo opasnije i, gotovo sigurno, mnogo nasilnije". Plavšićeva je i ranije imala drugačiji pristup od ostalih lidera Srpske demokratske stranke i zalagala se za zaustavljanje talasa izbeglica i očuvanje mogućnosti višenacionalnog života u Sarajevu. Bilt je rekao da je Plavšićeva, nakon što je u leto 1996. Radovan Karadžić bio primoran da na nju prenese ovlašćenja predsednika RS, odigrala značajnu ulogu u omogućavanju prvih povrataka izbeglica i reformi policije RS. To je
		Žaba, 1949.

"Dve velike sarajevske multinacionalne porodice kojima smo pripadali supruga, na{a djeca i ja gotovo da su nestale sa lica zemlje. Identitet poginulih, nestalih, raseljenih i nesre}nih ne mo`e se utvrditi jer, ~ini mi se, ne postoji. On je uni{ten nestankom i rasijanjem na{ih familija i nepovratno izgubljen kao na{a izgubljena pro{lost i domovina. Pre`ivjeli se ve} deset godina lome po svijetu da stvore nove profesije, prijatelje i kakav takav du{evni mir. U Australiji vidim i ~ujem izbjeglice sa Balkana; pripadnike svih vjera i nacija. Poznajem njihov `ivot jer sam dio njih i po{tujem njihova (na{a) nastojanja da o~uvaju svoje dostojanstvo; do kraja mi je poznata dubina njihove patnje i neprilago|enosti. Zbog svega ovoga smatram aplaudiranje hrabrosti i veli~ini gospo|e Plav{i} u najmanju ruku neumjesnim. 'Zanesenost' u poslu kojim se bavila je naivan poku{aj opravdanja za po~injene zlo~ine. O kakvoj (njenoj) hrabrosti i spasu naroda se sada govori, poslije nepovratno nanesene boli srpskom i drugim narodima. Ne ~ini li se bilo kome pomalo bolesnim to lamentiranje nad vlastitim mu~iteljima ili je to prikriveno nacionalisti~ko navija~ko raspolo`enje?" (Reagovanja na su|enje Biljani Plav{i}, Internet sajt B 92)

O istoj temi govorio je i Robert Frovik, prvi šef misije OEBS u BiH. "Kada je Plavšićeva postala predsednica RS već je bilo naznaka da želi da prihvati Dejton. To je probudilo nadu za brzi napredak, jer su do tada najveći otpor pružali Pale i Hrvati u Hercegovini", rekao je svedok.
Frovik je rekao da je "bio impresioniran" inauguralnim govorom u kojem je Plavšićeva rekla da je Dejtonski sporazum "kompromis koji nije zadovoljio sve zahteve Srba, ali ga treba prihvatiti zato što je priznao RS i dao šansu za mir i stabilnost".
"Plavšićeva je bila arhitekta višenacionalne vladajuće koalicije i transfera vlasti s Pala u Banjaluku", naglasio je Frovik, precizirajući da je tu koaliciju podržalo 18 poslanika Muslimana i Hrvata. Time su bila otvorena vrata za prvu finansijsku pomoć međunarodne zajednice Republici Srpskoj, koja je upućena krajem te godine.

Mogućnost pomirenja

"Ne može se preceniti važnost priznanja", smatra Aleks Borejn, jedan od arhitekata pomirenja u Južnoj Africi, i nada se da će "postupak Biljane Plavšić podstaći druge funkcionere da priznaju zločine, da priznaju Tribunal i da prihvate kaznu... To je ono što nedostaje na području bivše Jugoslavije gde, čini se, postoji tvrdoglav otpor i poricanje onoga što se dogodilo". Borejn je pozvan da objasni važnost koju priznanje krivice i suočavanja s istinom ima za proces pomirenja. "Prihvatanje odgovornosti ima uticaja na počinioce zločina, na žrtve i na društvo u celini", kaže on. "Plavšićeva je poslala poruku o istinski zločinačkom karakteru događaja u BiH, pozvala je druge vođe da preispitaju svoje ponašanje i pokazala žrtvama da neko priznaje njihove patnje."
Borejn je, ipak, dodao da priznanje krivice, samo za sebe, nije dovoljno - naročito u slučaju rata u bivšoj Jugoslaviji - jer zločinci treba da budu i osuđeni. Svojim priznanjem Biljana Plavšić je, na neki način, "sebi dala novu šansu, ali još je važnije da stanovnici bivše Jugoslavije dobiju novu šansu da krenu prema tolerantnoj budućnosti". A do toga neće doći - buduće generacije će trpeti posledice - "ako se lideri i građani bivše Jugoslavije ne suoče s demonima prošlosti", zaključio je Borejn.
Borejn je upozorio da "pomirenje nije moguće sve dok žrtve osećaju da njihov bol nije priznat, i unutar sudskog sistema i van njega".

Prizivanje pravde

O žrtvama i pravdi najpotresnije je govorio Eli Vizel. Poslednji svedok tužilaštva i ujedno prvi svedok odbrane svedočio je iz Pariza putem video-linka. Eli Vizel je i sam, svojevremeno, osetio užase konc-logora; bio je logoraš u Aušvicu gde je izgubio celu svoju porodicu. Evo njegovih reči u celosti:

Da razumemo patnju žrtava i nateramo druge da je razumeju, to za mene predstavlja ne samo moralnu obavezu već i najefektivniji način da se služi interesima pravde. Ja shvatam da se rat na Balkanu završio ali istorija nije. Bol rata nastavlja da pritiska porodice žrtava, a na izvestan način i našu kolektivnu svest, i tera nas da iz toga izvučemo pouke za budućnost.
Rat na Balkanu bio je posebno težak teret za žrtve i njihove porodice, za siročiće, bez obzira da li su to deca ili odrasli, svet više nikada neće biti isti. Žena koja je silovana obeležena je za čitav život, mi to znamo. Njihovi snovi postali su košmari, za njih prošlost nastavlja da živi i u budućnosti. Oni koji su odgovorni za ove zločine protiv čovečnosti odgovorni su i za ovo.
Koja je prava definicija zločina protiv čovečnosti? Jednostavno govoreći, to je zločin koji je počinjen protiv čovečnosti druge osobe, ali isto tako zločin koji je počinjen protiv sopstvene ličnosti. Osoba koja izgladnjuje i siluje bespomoćne žene oduzima njihovu čovečnost isto kao i svoju. Vršeći ove zločine kriminalac sebe odvaja od društva koje sebe smatra moralnim i civilizovanim. Pravno gledano, zločin protiv čovečnosti je najgora vrsta zloupotrebe vlasti. To je zvanično, pravno tumačenje vlasti ili sistema osnovanih zato da bi ponižavali, deportovali, progonili, zatočavali i ubijali nevine i bespomoćne civile.
Pregledajući optužnicu setio sam se kako sam posetio zemlju optužene, obuzetu ratom, krajem 1992. godine. Tada sam se sreo sa nekoliko srpskih vođa, od kojih su dvojica optuženi pred ovim sudom za zločine protiv čovečnosti, Slobodan Milošević i Radovan Karadžić.
U Sarajevu i Banjaluci proveo sam sve vreme slušajući preživele kako govore o patnji koju su im nanele srpske vođe. Oni često nisu bili u stanju da završe svoje priče. Za one koji su videli kako su ti ljudi patili bilo je jasno da su njihove suze takođe deo optužnice.
Značaj ovog suđenja je priznat svuda. Istina o žrtvama zločina veoma je važan deo kažnjavanja počinilaca. Oni koji su odgovorni za zločine protiv čovečnosti računaju na to da mogu da koriste svoju zlu vlast da maskiraju i izvrću istinu, ako ne i da je zakopaju zanavek. Oni računaju na laži i na zaborav. Ovde, pred ovim sudom, međunarodna pravda mora na sebe da preuzme odgovornost, da održi živim uspomene ovih ljudi. Za žrtve i za preživele ovo je najveći prioritet.

K epilogu

Dakle, iskupila se Biljana. Donekle, nedovoljno, bojim se i ne sasvim iskreno. Pokajala se, delimično, priznala zločin, delimično, ali i suočila se sa novom mržnjom, opet delimično - ovaj put svojih sunarodnika, onih kojima se u svom govoru posredno obraćala, onih koji još uvek nisu ni blizu istog prosvetljenja (ili im, pak, još ne preti sudski proces) - suočila se sa novim životom koji je čeka: trenutno kod kuće pod pečatom izdajnika, možda s nadom da će istorija prema njoj biti milostivija, u nekom zatvoru u belom svetu, gde će, kolika god da joj je kazna, po svoj prilici udobno provesti
		Dve nage žene, 1946.