|
Godina XV (2003)
|
1-31. januar 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Svakidašnjica
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Šta bi Hercen danas rekao O odlasku i povratku, definicija pojma Sedim u Italiji već devet godina i za sve ovo vreme tema odlaska i povratka bila je moja stalna pratilja. Odnosno, kada malo bolje razmislim, najlakši od svega je bio odlazak. Tu nije bilo dileme ni spora. Znao sam bez dvoumljenja da moram otići ali tada još nisam znao kako: rođaka u inostranstvu nisam imao, nisam se mogao nadati ničijoj potpori ili pomoći, valjalo mi je zažmuriti i skočiti u maticu, pa gde se ispliva. I sad se zapanjim spoznajom koliko mi je za tu odluku bilo potrebno malo vremena - meni koji nikada do tada nisam ni pomišljao da živim izvan sopstvene zemlje, meni koji osim nekoliko turističkih putovanja po istočnoj Evropi nisam imao nikakvog direktnog kontakta sa svetom izvan granica moje zemlje. Odluku sam doneo čuvenog već marta 1990, dana osmog kada sam u kuhinji tek useljene kuće bušio zid zarad kačenja kuhinjskih elemenata. Stajao sam na stolici, bušilica je prijatno vibrirala u rukama prskajući po snežno belom zidu crveni prah probušene cigle, dok se na TV ekranu, u dnevnoj sobi, odmotavala najavna špica istorijskog televizijskog dnevnika. Ne, zaista se ne sećam šta je čovek prosede kose i okruglog lica tačno rekao. Znam samo da je bilo tako šokantno gadno da sam u trenu zamahnuo bušilicom spreman da je bacim ka televizoru. Bio je to divlji, snažan pokret koji mi i danas kao kakav stroboskopski efekat promiče sećanjem. Uspeo sam da se zaustavim, da se povratim od prvog napada jarosti i dok mi je nema ali teška psovka lebdela na usnama, kroz glavu mi je kao pucanj odjeknula misao: odavde treba otići. I ma kako se moj racio kasnije tome suprotstavljao postavljajući mi gomile pitanja na koja nisam znao odgovor, ta misao je bezglasno tinjala svih narednih godina. Na gadosti sam već bio oguglao, sačekao sam i prve vesti sa fronta, muvao se pred kasarnama među usplahirenim ljudima koji su ispraćali svoje sinove u rat, otrpeo prvo izbacivanje sa posla, preturio 1993. sa inflacijom, na ivici gladi, uređujući novine koje su u to vreme bile okupljalište slobodne misli u mom gradu, vodio taj unapred izgubljeni rat sa ludilom i prostaklukom, veoma svestan pri tom da je pobeda veoma daleko, ali je ta inicijalna misao, taj pucanj koji se prolomio glavomdok sam bušio rupu na zidu moje kuhinje, i dalje tinjala kao žmirava svetiljka na peronu neke izgubljene železničke stanice. Napajala se beznađem i sve dubljim moralnim i materijalnim glibom u koje je zapadalo naše destrukcijom zahvaćeno društvo. Javnom scenom su gospodarili poremećeni umovi, besprizornici i pokvarenjaci, licemerje je proglašeno za vrlinu, a provincijska manguparija - za moralne uzore i nacionalne uzdanice. Čak i jednostavna računica koja je polazila od spoznaje dubine do koje se društvo zagadilo različitim patogenim materijalom, stepena pogubljenosti u istorijskom vremenu i, na kraju, razmerama materijalne bede, pokazivala je da će preporod čak i kada bi otpočeo istog tog dana 1993. trajati veoma dugo. Osnovni refleks, nagon za opstanak nalagao je - bežati.
Postoji još jedna veoma važna stvar koju treba reći. Neposredno pre tog skoka u reku čije obale ni naslućivao još nisam, sveo sam sve svoje račune. Rezultat je bio pozitivan: u godinama srama, nijedan poklek, nijedan kompromis, nijedan pristanak na beščašće. Znao sam i tada da u nekoj daljoj budućnosti taj moj mali kapital neće biti od neke posebne upotrebne vrednosti, ali za mene lično ovaj saldo je bio izvor neslućene snage. Hirovita voda rečne matice mogla je mirno da mi se zaklopi nad glavom. Bio sam siguran - isplivaću. Prvi put sam o povratku počeo da razmišljam nakon Velike Šetnje u zimu 1996/97. Bio sam tada nekoliko dana u Srbiji i zajedno sa porodicom učestvovao u šetnjama i zviždanjima, bio na Trgu dok je trajala makljaža u Kolarčevoj... To je bio preporod, osećaj da se nešto zaljuljalo, da ima nade, da nije baš sve izgubljeno. U proleće '97, baš na katolički Uskrs, pozvali su me iz pančevačke opštine i rekli da bi im bilo veoma drago ako bih mogao da se, već koliko za par dana, vratim i preuzmem mesto urednika lokalnog lista. Odgovorio sam - razmisliću. Ali, to što je usledilo - nije bilo puko prerazmišljanje. Bila je to groznica. Te večeri sam sedeo na uskršnjoj misi u lokalnoj crkvi. Nisam vernik, ali za velike praznike smo sve troje odlazili na bogosluženja smatrajući to nekakvim dugom prema ljudima iz mesta, koji su nas prihvatili i pomogli. I dok se oko mene slavila nastupajuća pobeda Života nad Smrću, ja sam grozničavo računao i preračunavao se. Kasnije sam utvrdio da sam tokom te mise ravno jedanaest puta doneo čvrstu odluku da se vratim kući i isto toliko puta neopozivo odlučio da ostanem. To je bila borba argumenata i kontraargumenata, kalkulacija na temu šta se gubi a šta se dobija. Ovoga puta sam poslušao razum, ostao sam.
Posle su se dogodile mnoge strašne stvari. Kolaps režima manifestovao se tim užasnim besmislenim ratom koji me je uverio, po stoti put već, da je odluka o ostanku bila ispravna. Međutim, kada je nastupilo vreme borbe i Otpora, crv nedoumice mi se ponovo uvukao u glavu. Borba me je neodoljivo privlačila. Hteo sam da se bacim u sve to, da založim celog sebe da zadovoljim nekako tu žeđ za slobodom koja me je iznurivala tolike godine. Nisam otišao. Da bih to učinio, trebalo je da napustim posao. To bi značilo da bi moj sin morao da napusti školovanje, to je takođe značilo da bismo se u garavoj, izranjavljenoj Srbiji našli bez igde ičega. Moja radnička plata koju sam ovde zarađivao nije otvarala mogućnost nekih većih ušteda. A vratiti se u Srbiju bez novca i uticaja bio bi rizik na koji bi teško pristao iole razuman čovek. S druge strane, životno iskustvo me je upozoravalo na staru, već dobrano izlizanu frazu o tome da sve revolucije obično na kraju pojedu svoju decu i to pre svega onu najzaneseniju, onu koja od sveg kapitala raspolažu jedino idealima. Iako je Srbija oktobra 2000. gorela plamenom optimizma i vere u brzi preokret, mene ta vatra nije zakačila. Odlično sam znao da je gradnja i teža i mukotrpnija od rušenja čak i kada je kuća u pitanju, a kamoli nešto tako suptilno kao što je kolektivni duh, kultura življenja i ophođenja. Ludake sam uvek mogao da podnesem, prostake - nikada. Ova, poslednja moja preispitivanja dovela su me do jednog novog otkrića: povratka u stvari ni nema. Ne mogu se vratiti u Srbiju, nego jedino otići tamo. Jer, moja je kuća ovde, posao mi je ovde, neki dragi ljudi su ovde, ljudi koji su me nečim zadužili i koje sam i sam nečim zadužio. Dakle, tokom proteklih devet godina ja ovde gde sam nisam samo boravio nego sam i živeo, uspostavile su se nekakve veze, navike, nekakav način postojanja i to na nivou koji je u Srbiji još uvek nezamisliv. Stoga bi, siguran sam, odlazak odavde za mene bio isto tako traumatičan kao nekada odlazak iz Srbije. I još nešto, za odlazak je potreban motiv. Isto tako jak, isto tako moćan kao onaj koji me je gurnuo među zasrane koloseke temišvarske stanice. A gde naći taj motiv? I kako uz to nastaviti život ovde kada živeti u inostranstvu znači biti i ostati stranac? Ovim pitanjima pozabavićemo se u narednim brojevima.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
