Talasi ogorčenosti*

Najraniji talasi ogorčenosti

Da li je oduvek bilo ovako? Odgovor je - i da i ne. Na samom početku, dvadesetih godina, ubrzo nakon što je prva radio-stanica s redovnim programom počela s radom, radio-programi su bili puni filozofske i političke ogorčenosti.
Jedna od prvih nacionalno uspešnih, a po mišljenju mnogih i jedna od najuticajnijih upotreba radio-talasa za širenje političke filozofije bio je program katoličkog sveštenika Čarlsa E. Kohlina, tokom tridesetih i četrdesetih godina. Kohlin je bio zajedljiviji od Šulera i imao je većeg uticaja kao propagator mržnje, ali Komisija nije ograničila njegovu slobodu govora na radio-talasima. Pošto Kohlin i drugi desničarski propovednici i zakupci radio-programa nisu posedovali sopstvene stanice već su kupovali vreme za svoje emisije, komisija nije mogla da im ukine profesionalne dozvole kao u Šulerovom slučaju.
Godine 1926. Kohlin je započeo svoju radio-karijeru sa regionalnim emitovanjem iz svog Hrama malog cveta u predgrađu Detroita. Godine 1930. započeo je sa redovnom serijom emisija na CBS-u. U početku je tobože zastupao radnički orijentisanu politiku, posebno onu Frenklina D. Ruzvelta. Za nekoliko godina Kohlin je postao vodeća radijska zvezda u zemlji. Primao je u proseku oko 80 000 pisama nedeljno, više i od predsednika SAD, a prema nacionalnom ispitivanju javnog mnenja iz 1933. godine Kohlin je bio "najkorisniji građanin u SAD".1
Još 1930. godine Kohlin je ustanovio određen pristup i model kojem su desničarske medijske ličnosti težile tokom sedamdesetih. On je "srušio barijeru između poznatih ličnosti i kreiranja političkog mišljenja. Objedinjavanjem svog talenta i obrazovanja iz oblasti dramske umetnosti u jednom potpuno novom mediju komunikacije (Kohlin) je transformisao radio-program, a tako i javni diskurs u američkom društvu".2
Posle izbora Frenklina Ruzvelta za predsednika 1932. godine i njegovog primenjivanja politike sa kojom se Kohlin nije slagao, Kohlin se okreće protiv Ruzvelta, pa čak počinje i da ga etiketira kao komunistu. Uspon fašizma u Italiji i nacizma u Nemačkoj raspiruje Kohlinovu vatru. Poput televizijskih propovednika današnjice, njegov pristup je bio da napadne određene grupacije kako bi dobio podršku drugih, i da putem svojih radio-nastupa prikupi donacije vredne milione dolara. Napadao je Jevreje, radničke sindikate, emigrante, rasne manjine, podižući i jačajući srdžbu i mržnju prema ovim konkurentima za radna mesta i društveni status u predratnoj Americi zahvaćenoj depresijom. U isto vreme, širio je svoju publiku okrećući se i ka drugim ciljevima kao što su Vol Strit i veliki poslovi. Kako se Drugi svetski rat primicao, sve više je podržavao Musolinija i Hitlera i krivio Jevreje za sva svetska zla. Zahtevao je "Ameriku u kojoj će narod kontrolisati ekonomiju i očuvati svoje hrišćanske vrednosti"3 - retorika istovetna onoj kojom se danas služe desničarske radijske ličnosti. Kohlin je bio preteča današnjeg neonacizma i grupacija koje negiraju holokaust. Po ulasku Amerike u rat postao je sramota za svoje prijatelje republikance i za svoje pristalice i postepeno je nestao sa radio-talasa. CBS ga se odrekao, pa je zato osnovao sopstvenu mrežu stanica za svoje emisije, ali i te stanice su ga, jedna po jedna, napustile.
Pre nego što je njegova retorika postala toliko ekstremistička i potpuno neprihvatljiva za sve Amerikance koji su podržavali rat protiv Hitlera i nacizma, Kohlin je u svojim emisijama razradio takav pristup i stil koji je bio veoma uspešan u privlačenju publike i koji su brojni komentatori pokušali da imitiraju nakon što je njegova popularnost opala, a može se primetiti čak i danas u emisijama Raša Limboa. Kohlin je zavodio svoje slušaoce poluistinama i napetošću, a ponekad i potpunim neistinama. Bio je poput novinara trač rubrike, koji se poigrava sa uzbudljivim pa čak i uvredljivim temama. Međutim, on je to činio uz jetke političke komentare, prizivajući tako strahove i nezadovoljstva svojih slušalaca. Imao je još jednu dodatnu tehniku: pošto je bio sveštenik, često je u svojim programima koristio umirujuću muziku orgulja i duhovne propovedi.4 U svojoj knjizi o Kohlinu - Radio-sveštenik - Donald Voren citira obožavaoca Kohlinove tehnike: "On je (koristio) štap da pokaže kako se stajanjem daleko od mikrofona i vikanjem, a potom približavanjem, čime se izražava intimnost, mogu postići željeni dramski efekti".5
Mnogi Voltera Vinčela, verovatno najpoznatijeg komentatora u periodu od tridesetih do pedesetih godina, smatraju za rodoljubivog novinara. Nije etiketiran kao ludak ili radikal i mnogi su ga smatrali za objektivnog arbitra. Vinčel je bio preteča voditelja poput našeg savremenika Raša Limboa. On je od antikomunizma načinio kamen temeljac za svoj patriotizam, a navodno je bio i blizak prijatelj i pouzdanica jednog od svojih velikih pristalica Dž. Edgara Huvera. Njegova radio-emisija, koja je počela s emitovanjem 1932. godine, tobože je bila trač emisija, a on ju je krajem 40-ih i početkom 50-ih, u vreme Makartija, proširio na desničarski politički komentar, u kojem je nazivao "komunjarama" sve one sa kojima se nije slagao. Njegove emisije su imale brojnu i lojalnu publiku, a on sam je mogao da utiče na nacionalnu politiku i da stvori ili uništi nečiju karijeru u samo nekoliko sekundi svog komentara na radiju. Širio je glasine; uspostavljao stilove; krivotvorio nacionalno mišljenje; neke karijere izgradio a neke uništio; popularisao je knjige, predstave i filmove; menjao jezik; zadevao kavgu; neke političare oštro kritikovao, a promovisao programe drugih; artikulisao je raspoloženje javnosti.6
Upotreba radija - i drugih medija - u svrhe političke propagande u SAD bila je rađena po uzoru na fašističke vladavine u Evropi dvadesetih i tridesetih godina. Čim je 1922. osvojio vlast u Italiji, Benito Musolini je shvatio moć novog medija - radija - i počeo je da ga koristi kada je to u Italiji postalo tehnički moguće. Nekoliko godina kasnije neko ga je citirao: "Da nije bilo radija ne bih imao moć nad narodom Italije kakvu sada imam". U nacističkoj Nemačkoj Jozef Gebels je postao majstor korišćenja svih dostupnih medija kako bi ojačao posvećenost nemačkog naroda principima za koje se zalagao Adolf Hitler. Nije ni ironično ni začuđujuće to što danas u SAD lokalni neonacisti na isti način koriste radio za promovisanje iste ideologije koju su zastupali i nacisti u Nemačkoj tridesetih i četrdesetih godina. Nacistička Nemačka je postavila presedan. "Radio-propaganda bila je u velikoj meri nacistički izum; oni su potencijal tog medija prepoznali bolje od svojih neprijatelja i snažno ga iskoristili."7
Još 1932. godine Britanci su koristili kratkotalasni radio za emitovanje svoje ideologije u raznim kolonijama i partnerskim zemljama širom sveta, da bi omogućili svojim službenicima u inostranstvu da budu u kontaktu sa matičnom zemljom i da bi osnažili britansku kulturu u tim udaljenim krajevima.8 Italija je bila pionir u emitovanju propagandnog programa na jeziku naroda kojem je propaganda namenjena. Godine 1934. Radio Bari iz Rima počeo je sa emitovanjem programa na arapskom jeziku za područje severne Afrike, u nameri da dovede u pitanje britansku dominaciju na tom prostoru. Nekoliko godina kasnije, 1937, britanska vlada je odobrila BBC-ju da započne sličan program na arapskom jeziku.9 Ubrzo su mnoge zemlje uvidele dvostruku korist od upotrebe radija u svrhe međunarodne propagande: prvo, za jačanje njihovog uticaja u zemljama u kojima već imaju uporište, i drugo, zbog razbuktavanja sukoba u Drugom svetskom ratu, za napad na neprijatelja u istom času kad ovaj na sva zvona oglašava sopstvenu filozofiju.
BBC i Glas Amerike bili su ključni akteri propagande u vreme Drugog svetskog rata. Nemački kratkotalasni programi usmereni na savezničke zemlje bili su jednako efikasni, igrajući na kartu psihološkog zastrašivanja neprijatelja. Nemačka je znala kako da koristi program tako da privuče slušaoce, da ih uz pomoć prijatne zabave namami da ga prihvate, a onda da ih zarazi totalitarističkim idejama. U jednom od najefikasnijih programa nastupala je Mildred Gilars, Amerikanka baršunastog glasa koja se iselila u Nemačku. Saveznici su je zvali "Osovinska Seli". "Puštala je popularnu muziku, protkanu rečima saosećanja prema vojnicima koji je slušaju, a čije žene i devojke koje su ostavili kod kuće bez sumnje imaju burne afere sa muškarcima koji su bili dovoljno pametni da izbegnu vojnu službu. Njeni komentari između muzičkih numera naišli su na plodno tlo u predrasudama nesrećnih i preplašenih slušalaca, koji rizikuju svoje živote tako daleko od svojih domova. 'Proklet bio Ruzvelt! Proklet bio Čerčil! Prokleti bili svi Jevreji koji su doveli do ovog rata! Volim Ameriku, ali ne volim Ruzvelta i sve njegove ljubavnike Ješe!'"10
Japanci su koristili kratkotalasni radio na sličan način. U jednom trenutku Japan je imao čak 27 žena disk-džokeja na programima koji dopiru do savezničkih trupa na Pacifiku.11 Iva Ikuko Toguri d'Akino, prva generacija Amerikanaca japanskog porekla, bila je u poseti rođacima u Japanu kada je bila primorana da stupi u japansku službu i emituje antiameričku propagandu. Postala je poznata kao "Tokijska ruža". Posle rata je otkriveno da je na sve moguće načine pokušavala da umanji uticaj materijala koji je morala da prezentuje a da je u nekim slučajevima čak uspevala i da mu izmeni sadržinu.12
Za vreme Drugog svetskog rata zapažen je porast broja komentatora zajedno sa porastom broja emisija koje su prenosile vesti. Glavni izvor vesti bio je radio. Iako je Federalna komisija za komunikacije (FCC) 1941. odobrila rad komercijalnim TV stanicama, početak rata doveo je do blokiranja novih stanica, blokiranja ekspanzije starih stanica i zaustavljanja proizvodnje radio i TV aparata kako bi se delovi i materijali koji se inače koriste za transmisiju i prijem koristili u ratne svrhe. Relativno malo ljudi je u to vreme imalo televizore, ali skoro svako domaćinstvo je imalo makar jedan radio-aparat. Zbog toga što je skoro svako u SAD imao nekog rođaka ili prijatelja u vojsci, ljudi su revnosno slušali radio-izveštaje i komentare o toku rata.
Iako je rat u svemu ujedinio Ameriku, na radiju je i dalje postojala velika razlika u mišljenjima. Kada su SAD ušle u rat bilo je oko 20 radio-komentatora; tokom rata taj broj se povećao i 1947. je na lokalnim radio-stanicama i u mrežama radio-stanica širom zemlje radilo oko 600 komentatora.13 Njihova mišljenja su se razlikovala, ali i pored toga što su SAD za vreme rata važile za politički liberalnu državu i što su podržavale Ruzvelta i "Novi dogovor", konzervativni komentatori su bili dominantni. Istraživanje koje je 1945. godine sproveo časopis Variety nad grupom od 30 komentatora zaposlenih u mrežama radio-stanica, pokazuje da je bilo četiri umerena liberala, deset na poziciji centra, pet konzervativaca, šest reakcionara i deset neopredeljenih.14 Oni su mogli da utiču i uticali su na javnost pre, za vreme i posle rata. Irvin Feng piše: "Radio-komentatori su stalno prebirali po dnevnim događajima kako bi potkrepili svoja verovanja o kojima su neprekidno govorili".15
Nakon rata, na međunarodnom frontu, kratkotalasni radio je nastavio sa onim što je započeo pre Drugog svetskog rata - samo što je ovoga puta ogorčenost postojala prvenstveno između nekadašnjih saveznika, SAD i SSSR. Hladni rat je bio period intenziviranja "antikapitalističke" propagande, s jedne strane, i "antisocijalističke" propagande, s druge strane. BBC, Glas Amerike i Radio Moskva spojeni su u Radio Slobodna Evropa, pod pokroviteljstvom SAD, koji je emitovao antisovjetsku propagandu širom istočne Evrope. Njegova misija opisana je na sledeći način:
"U početnoj fazi njegov cilj je da spreči ili makar da omete kulturnu, političku i ekonomsku integraciju ciljnog područja u Sovjetski Savez. U kasnijoj fazi može se pokazati korisnim kao sredstvo za stimulisanje i pozivanje na pozitivne i efikasne akcije. Za sad programi Radija Slobodna Evropa kreirani su tako da održavaju nadu među našim prijateljima i da zbune, podele i podriju naše neprijatelje u satelitskim državama".16
Drugi američki radio koji se prenosio u Sovjetskom Savezu bio je Radio Sloboda, koji je težio pre svega da promeni uverenja građana Rusije. Oba ova sistema, Radio Slobodna Evropa i Radio Sloboda, sprovodila su nepopustljivu antikomunističku propagandu smišljenu da izazove neslogu među sovjetskim zemljama, često čak i direktnim napadima na pojedine vođe u tim zemljama. Jedan od njihovih projekata bio je da podstakne revoluciju u Mađarskoj; to im je pošlo za rukom, ali su Mađari, koji su očekivali pomoć od strane NATO-a, ostavljeni na cedilu i revolucija je ugušena. Radio Slobodna Evropa je kasnije odigrao ključnu ulogu u podsticanju rasta pokreta Solidarnosti u Poljskoj. Iako su obe stanice - Radio Slobodna Evropa i Radio Sloboda - smeštene u Minhenu, u Nemačkoj, s vremena na vreme tvrde da se nezavisno finansiraju, sredstva dolaze iz SAD i za njih se generalno smatra da su pod kontrolom Centralne obaveštajne agencije - CIA.
Razlika između tzv. levičarskih i desničarskih radio-komentatora postala je još izraženija kasnih 40-ih godina kada je senator Džozef R. Makarti, republikanac iz Viskonsina, počeo da eksploatiše hladni rat i izvršio snažan uticaj na američku misao i delo, unoseći strah i poštovanje ne samo u medijsku industriju - pre svega film, radio i televiziju - nego i među vođe i tvorce mišljenja u zemlji, uključujući i predsednike, Trumana i Ajzenhauera, koji nisu bili u stanju da mu se odupru. Skoro svi komentatori su podržavali Makartija ili su, zastrašeni da ne dospeju na crnu listu, izbegavali da kritikuju i njega i njegove metode. Tek retki su se na to odvažili. Edvard R. Marou je bio u tome najefikasniji, rizikujući karijeru da bi sa svojim prijateljem, producentom i piscem Fredom W. Frendlijem snimio televizijsku emisiju iz dva dela o Makartiju, u kojoj su reči koje je Makarti lično izgovorio igrale važnu ulogu u njegovom razotkrivanju pred američkom javnošću i na kraju dovele i do njegovog sloma. Još jedan ugledni komentator Elmer Dejvis, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio na čelu američkog Ministarstva za ratne informacije, nije se plašio da javno kaže kako je Makarti veća opasnost za zemlju od komunizma. Dejvis je rekao: "Neću spekulisati o njegovim (Makartijevim) motivima, pošto nisam ni psihijatar ni kanalizacioni inspektor".17 Tokom godina bilo je i drugih liberalnih komentatora, poput Rejmonda Grejema Svinga, koji je podržavao posleratni koncept Jednog sveta (prvobitno popularisan 1944. od strane republikanskog predsedničkog kandidata Vendela Vilkija); Makarti je Svinga optužio da je komunista. Doroti Tompson je smatrana za liberala zbog dugogodišnjeg zalaganja za prava žena u njenom radio-programu i, donekle, zbog zalaganja za prava Arapa po završetku rata.
Međutim, većina komentatora u periodu pre i posle rata bili su više nalik na Fultona Luisa mlađeg, koga mnogi smatraju dominantnim desničarskim komentatorom tog vremena i sa kojim često upoređuju Raša Limboa. Luis je podržavao Makartijevu tvrdnju da su se komunisti infiltrirali u vladu SAD i da komunistički tajni agenti kuju zavere širom Amerike.18 Luisov uticaj je bio ogroman; on ne samo što je odražavao opšte mišljenje američke javnosti, nego ga je i stimulisao i doprineo njegovom oblikovanju. Većina vrhunskih komentatora, međutim, nije iznosila mišljenje o događajima i pitanjima tog vremena. Najpopularniji izveštači i voditelji, poput Dejvida Brinklija, Četa Hantlija, Voltera Kronkajta i Čarlsa Karalta, koliko god informativni bili, veoma retko su zauzimali kritički stav. (Kada je Kronkajt ipak 1968. zauzeo stav o ratu u Vijetnamu, njegov uticaj je bio toliko snažan da su njegovi negativni komentari o ulozi SAD navodno ubedili predsednika Lindona Džonsona, koji se uporno zalagao za rat, da se ne kandiduje za novi mandat.)
Pedesete godine su bile doba zabrana, i tek nakon što je Senat osudio Makartija i nakon njegove smrti ubrzo zatim, pojedini komentatori su se ponovo pojavili u javnosti i usudili da iznesu i poneki stav. Većina komentatora nastavila je po starom - bili su odraz konzervativizma i nepromenjenog stanja. Sve što nije bilo promakartijevsko, a nakon njegovog pada proameričko, smatralo se komunističkim. Rasprava o bilo kojoj ozbiljnoj temi ili političkom pitanju bila je podložna pogrešnom tumačenju. "Svaka politička asocijacija činila je sponzore nervoznima... bilo šta u vezi s politikom prizivalo je utvare optužbi za podržavanje komunizma... svaki ozbiljan i realističan program išao je silaznom putanjom, što je dovelo do toga da stanice nemaju interesovanja za kreiranje drugih ozbiljnih programa, uključujući tu i mnogo ozbiljniju govornu TV."19
Nakon što makartijevsko proganjanje i kažnjavaje prestaju da budu tema u medijima, i s pojavom kontrakulture 60-ih, mediji su ponovo uveli pojedine elemente slobode govora, uključujući vesti, programe o javnim pitanjima koji su se bavili kontroverznim temama i tzv. tok-šou programe. "Producenti vesti jatili su se da stvore novi vid govorne televizije u novom dobu koje je bilo socijalno svesnije od prethodnog."20 Zapravo, "govorna televizija, postajala je sve više izvor informacija".21 Tek pošto su radio-mreže s kompletnim programom prestale da postoje i umesto njih se pojavile specijalizovane mreže koje su uglavnom emitovale muziku - zajedno sa programima na lokalnim stanicama striktno namenjenim određenim zajednicama, koji su takođe uglavnom emitovali muziku - pojavili su se u punoj snazi voditelji tok-šou emisija koji iznose svoje stavove. Kontakt programi su postajali sve brojniji dok su disk-džokeji provocirali seksualne komentare i ispovesti frustriranih domaćica. Iznošenjem kategoričkih mišljenja, čak i bez adekvatnog obrazovanja ili predznanja, mnogi od ovih disk-džokeja pretvorili su se u tok-šou ličnosti, a u njihovim programima priča je sve više zamenjivala muziku. Slušanost je rasla i ovakav vid emisija se sve više širio. Ličnosti poput Džerija Vilijamsa, Alana Burka, Long Džon Nebela i Lerija Glika postale su opštepoznate. Glik je bio jedan od malobrojnih voditelja koji je naginjao levici. Bio je preteča Hauarda Sterna, skandaloznog zagovornika slobodne volje.
Krajnja desnica je mnogo bolje od levice ili centra shvatala pravu moć radija i velikom brzinom je preplavila stanice pozivima i mišljenjima, stimulišući tako potražnju za, kako to neki nazivaju, glasnim desničarskim tok-šou voditeljem.22 Takav voditelj bio je Džo Pajn koji je postao jedna od najpopularnijih ličnosti u zemlji uz pomoć svojih rečitih, zajedljivih i bestidnih komentara kao što su npr. "idi progutaj žilet" ili "izvadi zube, stavi ih naopako pa se ujedi za grlo".23 Jedan od koautora ove knjige seća se svog nastupa u emisiji Džoa Pajna 1953. godine. Pre nego što je uspeo da sedne pred mikrofon, Džo Pajn je počeo da zabavlja i njega i publiku svojom izuzetnom veselošću i smehom. Bio je oduševljen pošto "smo najzad spalili Džulijusa i Etel Rozenberg". Nastavio je da blati Rozenbergove, nazivajući ih "komunjarskim svinjama", govoreći da je električna stolica previše blaga za njih. Svog gosta je stalno prekidao tokom intervjua veselim usklicima o tome kako se Rozenbergovi prže. Pojedini voditelji, poput Boba Granta, kasnije su postali poznati uz pomoć Pajnovog pristupa. Grant je često nazivao Amerikance afričkog porekla "divljacima" i slobodno je koristio psovke u priči o svojim drugim metama. Grant je svoju reputaciju pripisivao tehnici šou-biznisa a ne zatucanosti. "Moji stavovi su iskreni. Uvek sam bio desničar", rekao je. "(Svoje mišljenje) iznosim na živopisan način. Ovo je ipak estrada."24 Ajra Blu, voditelj tok-šou programa u Los Anđelesu 60-ih, kaže da je "glavni sastojak svakog dobrog kontakt programa voditeljska ličnost, što samouverenija to bolja".25
Napredak u 50-im i 60-im doveo je do toga da desničarski tok-šou voditelji postanu suptilniji i da pri osvajanju svoje publike više koriste uvrnutu logiku od otvorene grdnje.
Konzervativni i desničarski vlasnici medija pokušali su da ponove makartijevsku eru gušenja slobodnog mišljenja, osim sopstvenog, krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, kada su milioni Amerikanaca marširali ka Kapitol hilu u Vašingtonu, kao i na drugim mestima širom SAD, u znak protesta protiv američkog učešća u Vijetnamskom ratu. Još jednom je svako ko je protestovao protiv vladinog stava po pitanju rata u Vijetnamu bio označen kao komunista. Mediji su skoro bez pitanja podržavali učešće SAD u Vijetnamskom ratu i zastupali koncept po kojem su disidenti i kritičari vlade obeležavani kao podrivači sistema. Komentatori širom zemlje oduševljeno su sledili desničarski diktat. Za drugačije mišljenje nije bilo puno mesta na radiju ili televiziji. Mreže, međutim, iako voljne da uguše kritičko mišljenje i da ga cenzurišu, nisu želele da ih neko optuži za oživljavanje makartizma. Iako je "siva lista" tajno postojala još od pedesetih godina - svako ko je javno optužen da je levičar bio je smatran kontroverznim i nije dobijao posao ili je njegova emisija ukidana zbog nekih izmišljenih razloga (što je, na primer, CBS uradio sa Ed Asnerovim "Lu Grantom") - crna lista se nije pominjala javno. Disidenti su uspeli da se probiju na televiziju kroz programe koji nisu emitovali vesti: zabavne programe, drame i komedije. Najbolji primer je "Sat komedije braće Smoters". Braća Smoters su se često bavila političkim pitanjima, uključujući i Vijetnam, i to nepoštovanje ih je dovelo u sukob sa cenzorima sa CBS-a. NBC je imao sličan problem sa "Subotom uveče uživo". Velike firme povlačile su svoje reklame iz ovih programa. Emisija braće Smoters pozivala je u goste protivnike rata u Vijetnamu, kao što je bio Pit Siger, pa je CBS u maju 1973. naglo prekinuo s njenim emitovanjem.26
Pisac i producent Norman Lir bio je verovatno najefikasniji u iznošenju alternativnog - tačnije, levičarskog - gledišta na televiziji. Kroz likove u brojnim serijama, kao što su "Sve u porodici", "Džefersonovi" i "Mod", uspeo je da dopre do ljudi sa svojim liberalnim pogledima na rasizam, abortus, imigraciju i imigrante, siromaštvo, obrazovanje i rat, pored drugih vitalnih dnevnopolitičkih pitanja. U tom pogledu, on je verovatno imao veći uticaj na stvaranje javnog mnenja od desničarskih komentatora koji su bili dominantni na televiziji i radiju.
Desničarsko ogorčenje na tok-šou emisijama krenulo je u dva odvojena pravca. Sa porastom sredstava distribucije, u šta spada i sve veći broj radio i televizijskih stanica, rast kablovskih mreža i Interneta koji je i dalje u usponu, rasle su i mogućnosti fanatičnih zagovornika. Galamdžije i deklamatori, neki čak i članovi organizacija odanih nasilju, imali su pristup radio-talasima. Etar je bio dostupan i blagim intelektualcima koji su zastupali isti cilj. Dva primera za to su "Linija vatre" Vilijama Baklija i "Argonski i gosti" Martina Argonskog. Prvi se pojavio kao konzervativac, iako je često prihvatao desničarske stavove. Oni su znali da nema svrhe propovedati vernicima i da su im šanse za pridobijanje tvrdolinijaša iz suprotnog tabora male. Zato su se obraćali onima u sredini, koji su se klonili politike. U tome su bili veoma uspešni zato što su u svojim nastupima delovali nenapadno, logično i kao da delaju s pozicije "centra". Bakli je svoj imidž objektivnog komentatora pojačavao debatama sa dobro znanim protivnicima njegove filozofije, od Džordža Mekgoverna do Germejna Grira.
Tokom 80-ih godina, sa porastom broja harizmatičnih voditelja, došlo je do ogromnog porasta popularnosti tok-šou emisija na nacionalnim televizijskim mrežama. Fil Donahju je svojom orijentacijom ka liberalnoj političkoj opciji diktirao tempo tok-šou programima zasnovanim na specifičnom sadržaju. "Uveren sam da se problemi ne mogu rešavati gušenjem vatrenih ideja", rekao je Donahju.27 Opra Vinfri je postala i dok ovo pišemo još uvek je najuticajnija tok-šou ličnost na televiziji. Ona je, poput Donahjua, počela tako što se bavila kontroverznim temama, takođe u okviru liberalne orijentacije. Na početku svoje tok-šou karijere Heraldo Rivera se takođe bavio važnim pitanjima i idejama, uključujući i političke stavove. I on je bio liberal. Bilo ih je još nekolicina koji su se suprotstavljali uobičajenoj praksi i koji su postali uspešni u programima koji su pokazivali razumevanje za probleme ljudi. Donahju je sada u penziji, a drugi voditelji koji su počeli da se bave problemima ljudi postajali su sve gori, upuštajući se u skandale, intrige i eksploataciju jer ih je konkurencija primoravala da se udalje od ozbiljnih tema i pređu na čistu zabavu, laku i bizarnu.
Zanimljivo je da mnogi konzervativni i desničarski TV voditelji nisu podlegli na sličan način. Dva najuspešnija i najistaknutija voditelja su Raš Limbo i Morton Dauni Junior. Kao i njihovi radio i Internet pandani, oni uzimaju različite pristupe da bi postigli iste filozofske ciljeve. Dauni se odlučio za skandalozan pristup, tako što razdražuje svoje goste i orkestrira fizičke obračune u svojim emisijama. Njegov nastup je glasan, opasan i odbojan. Nasuprot njemu, Limbo i na radiju i na televiziji igra ulogu ozbiljnog, diskretnog stručnjaka, koji za postizanje cilja više koristi svoj um i lukavost, a ne šuplje fraze i haos. Predsedavajući Američke konzervativne unije Dejvid Kin "revitalizaciju i regenerizaciju konzervativaca i republikanaca" pripisuje tok-šou emisijama.28
Vlada SAD je retko kada ograničavala iznošenje nekog mišljenja putem medija, sa par izuzetaka u vremenima nacionalnog zanosa kada je superaptriotizam doveo do gušenja nepopularnih mišljenja, pa čak i zatvaranja pojedinaca koji su ih zastupali (kao, na primer, kada su po Smitovom zakonu iz 1949. članovi Komunističke partije SAD bili osuđivani na zatvor zbog govora koji je navodno podsticao na nasilno rušenje vlade. Kasnije je sud odlučio da se zbog nedostatka dokaza o nasilju, ovakav govor ne može osuditi). Ironično je to što su desničarski voditelji tok-šou emisija, koji zagovaraju silu i nasilje, hapšenje ili pogubljenje svih onih koji po njihovom mišljenju prihvataju komunističke ideje, sada pod zaštitom koja je nastala kao direktan proizvod teških muka kroz koje su prošli članovi komunističke partije.
Početkom 90-ih godina u Americi druga vrsta ograničenja Prvog amandmana bacila je senku na slobodu govora i štampe. Kao uslov za izveštavanje o Zalivskom ratu Ministarstvo odbrane je od svih dopisnika - radio, televizijskih i novinskih, zahtevalo da potpišu sporazum o prihvatanju vojne cenzure nad svim kretanjima i izveštajima namenjenim američkoj javnosti. Pentagon je dao ovaj poklon američkom narodu za Dan zaljubljenih, 14. februara 1991, navodno zbog toga što "informacije ne bi trebalo da ugrožavaju operacije i ljudske živote". Mogućnost da se nešto tako dogodi je zapravo bila veoma mala. Izveštači u prethodnim ratovima savesno su izbegavali izveštavanje o temama koje bi mogle da koriste neprijatelju. U pozadini ovog postupka bila je lekcija koju je Pentagon naučio tokom rata u Vijetnamu. Kada su mediji počeli da obaveštavaju američki narod o onome šta se zaista događa u Vijetnamu, uključujući tu i nedela američkih vojnika i razotkrivanje laži koje je Pentagon plasirao javnosti u pokušaju da održi javno mnenje u uverenju da je nastavak rata neophodan, javnost je reagovala snažno i bučno. Političko mišljenje o vođenju rata okrenulo se protiv vlade i Pentagona i na kraju dovelo do toga da Amerika obustavi svoja dejstva u severoistočnoj Aziji. U vojnim akcijama koje su došle nakon toga, Pentagon je ograničio slobodu štampe. Nije dozvolio izveštavanje o prvom danu invazije na Grenadu, čiji cilj nije bio, kako se tvrdilo, da zaštiti Amerikance, nego da zbaci vladu za koju se smatralo da je levičarska, a takođe novinarima nije bio omogućen uvid u sva dešavanja na početku invazije na Panamu. Mnoga pitanja o dešavanjima u Panami ostala su nerazjašnjena do današnjih dana. Pentagon se tokom zalivskog rata pribojavao reakcije slične onoj u slučaju Vijetnama - političkih stavova koji su u suprotnosti sa javnom podrškom koju je tražio za svoje vojne poduhvate. Na početku Zalivskog rata veoma mali broj komentatora je dovodio u pitanje američke ciljeve i način vođenja rata, isto kao i u Vijetnamu. Međutim, što je vlada više sprečavala dopisnike da objektivno izveštavaju američku javnost, kako bi držala pod kontrolom političko mišljenje o ratu, izveštači su se sve više bunili, a neki su čak podneli i tužbu protiv kršenja njihovog prava na Prvi amandman. Međutim, rat se završio pre nego što je taj slučaj dospeo na sud, pa je na kraju proglašen spornim. Radijski i televizijski razgovori, kao i pisani izveštaji, bili su ugušeni da vesti ne bi doprle u javnost.
Koliko god da su tok-šou programi na radiju i televiziji postali moćni, novi fenomen je tokom 90-ih godina obezbedio još veći forum, forum svetskih razmera, za sve one koji žele da koriste medije za emitovanje svoje ogorčenosti i izazivanje ogorčenosti drugih ljudi. Reč je o svetu kompjuterske komunikacije. Bukvalno na hiljade veb-sajtova širom sveta korišćeni su u svrhe političke propagande, pojedini od strane levičarskih, ali najčešće od strane desničarskih grupa.
Procenjeno je da je početkom 1999. godine u SAD postojalo skoro 200 aktivnih veb-sajtova grupa koje šire mržnju, što je za jednu trećinu više od prethodne godine. Don Blek, nekadašnji vođa Kju kluks klana iz Alabame, za koga se veruje da je prvi upotrebio Internet kao medij za desničarke ekstremističke organizacije, kaže: "U stanju smo da dopremo do miliona ljudi do kojih u prošlosti nismo mogli. Internet je postao alternativni informativni medij za sve one koji imaju alternativna gledišta".29
Mnoge zemlje pokušale su da uguše "govor mržnje", najčešće kao logičan produžetak nacionalnih zakona koji zabranjuju takvu vrstu govora zbog toga što izazivaju nasilje i ugrožavaju bezbednost vlade. SAD su jedna od malobrojnih zemalja u kojima vlada nije cenzurisala takav politički govor, iako su se neki članovi Kongresa za to zalagali.
SAD su se najviše približile cenzuri na Internetu donošenjem Zakona o pristojnosti u kompjuterskoj komunikaciji 1996. godine, uvedenim zajedno sa Zakonom o telekomunikacijama iz iste godine. Zakon o pristojnosti u kompjuterskoj komunikaciji zabranjuje, na nejasan način, materijal koji se može smatrati "nepristojnim". Vrhovni sud SAD proglasio je ovaj Zakon neustavnim jer je u suprotnosti sa Prvim amandmanom. "Govor mržnje" su na Internetu u SAD koristile privatne grupacije, uključujući i organizacije koje su se bavile specifičnim sadržajima i ciljevima, i kompanije koje su pružale usluge povezivanja na Internet. Liga za suzbijanje klevete B'nai B'ritha protestovala je putem Internet servisa "Amerika on-lajn" (AOL) protiv postojanja veb-stranice Kju kluks klana na tom servisu. AOL je odgovorio: "Stupili smo u kontakt sa Ligom i, naravno, složili smo se da je KKK za svaku osudu", ali je odbio da zatvori njihov veb-sajt ukoliko njegov sadržaj direktno ne podstiče na nasilje.30
Veb-stranice koje šire mržnju ne prolaze tako dobro u drugim delovima sveta. Smatra se da najozloglašeniji veb-sajt koji podstiče mržnju pripada Ernestu Zundelu, ekstremisti koji je više puta bio hapšen zbog sumnje da je podmetao bombe i čije žučne tirade obrađuju antisemitske, antiliberalne i anticionističke teme. Njegova veb-stranica jedna je od vodećih na Internetu po pitanju negiranja holokausta. I dok je njegova Internet stranica zabranjena u mnogim zemljama, njegova matična stranica koja potiče iz Kalifornije funkcioniše bez mešanja ili ograničavanja od strane vlade. Zundel za sebe tvrdi da ima "38-godišnju karijeru nenasilnog, miroljubivog i demokratskog propagiranja".31

Nemačka je, u pokušaju da spreči uništavanje demokratije zajedno sa narodom, kao što se dogodilo za vreme Trećeg rajha, najrevnosnija u sprečavanju govora mržnje. Godine 1996. zabranila je pristup levičarskom sajtu XS4ALL, koji je poreklom iz Holandije.32 Velika Britanija je 1996. osnovala Fondaciju za nadzor Interneta, koja filtrira postavljanje veb-stranica, i koja je nastala kao posledica prethodnog zahteva vlade da kompanije koje pružaju Internet usluge moraju cenzurisati "ilegalan" materijal koji prenose takozvani "informativni" izvori.33 Singapur, u skladu sa svojom tiranskom represijom nad slobodom govora, osnovao je Internet servis pod kontrolom vlade, SigNet, kao jedini pristup Internetu za svoje građane. Zabranjivani su sajtovi koji, po mišljenju vlade, mogu da dovedu do smanjenja morala, da negativno utiču na rasu ili religiju, ili ugrožavaju bezbednost.34 Širom sveta sve više zemalja reaguje na ono za šta smatraju da predstavlja opasnost po njihove političke, moralne, verske i ekonomske stavove i verovanja, tako što smišljaju nove načine da zabrane ili podvrgnu cenzuri prenos i prijem takvih informacija putem Interneta.
Mnogi veruju da krajnje desničarske i ekstremističke radio-stanice, Internet sajtovi i televizijski programi direktno doprinose mržnji, nasilju pa čak i ubistvima. Međutim, u SAD, mnogi ili većina onih koji smatraju da je desničarska retorika odvratna, generalno brane pravo svojih neistomišljenika na slobodno izražavanje. Na primer, G. Gordon Lidi, osuđeni provalnik u Votergejt, otvoreno je savetovao slušaoce kako najefikasnije ubiti pripadnika javnog reda. Neki nagoveštavaju, a neki su i sigurni u to, da emisije poput Lidijevih doprinose paranoji koja je dovela do bombaškog napada u Oklahoma Sitiju. Međutim, novinar Sidni Šanberg, govoreći o tome kako je donekle tačno da je govor "besa" bio hrana za "nihilistički gnev bombaša", tvrdi da "ućutkivanje radijskih pljuvača neće rešiti ništa, a od njih će samo napraviti mučenike".35 Elen Ratner, izveštač Informativnog radio-servisa iz Bele kuće, je napisala: "Govorne emisije na radiju su konačno poprište za slobodu govora. Okriviti tok-šou emisije za bombaški napad na Oklahoma Siti znači osuditi Ustav zato što nam garantuje pravo na slobodno izražavanje".36

Prave ideje

Desničarski političari u Americi, kao i pripadnici drugih političkih partija, su ideolozi. Oni veruju da jedino oni imaju prave odgovore. Nema kompromisa. Svi ostali greše. Kao i svi drugi požrtvovani ideolozi, žele da drugima nametnu svoja uverenja i način života, verujući, poput fundamentalističkih verskih grupacija, da će ostali, verovali oni u to ili ne, od toga imati koristi. Neslaganje je jednostavno pogrešno i nedopustivo.
Baš ti glasovi koje desničari pokušavaju da ućutkaju, poput Američke unije za građanska prava (ACLU) i drugih organizacija za zaštitu građanskih sloboda, u velikoj meri omogućavaju da se čuje i glas desničarskih disidenata i radikala. Oni ne pokušavaju da na svoja uverenja primene logiku po kojoj su samo njihove reči istinite zbog čega treba da im se omogući puna sloboda da propagiraju svoje ideje bez ičije intervencije, ali da oni koji se sa njima ne slažu treba da budu cenzurisani. Nije slučajnost, zato, da mnogi desničarski ideolozi koriste crkvu i religiju kao bazu za svoje tvrdnje, zaobilazeći zdrav razum time što se oslanjaju na maksime kao što su "verujem zato što verujem" i "slepa vera je tvoj vodič".
Čak i one desničarske grupe koje nisu otvoreno i svesno neonacističke često prihvataju isti pristup koji imaju i nacisti. "Gott mit uns" je argument kojim super-rasa opravdava ocrnjivanje i, ako je to potrebno, eliminisanje svih drugih koji nemaju tu bogomdanu superiornost, pa su stoga inferiorni i bukvalno nevažni i odbacivi. Dok se mnoge crkve i verske grupacije protive takvoj, po njihovom mišljenju, zloupotrebi religije, istorija je više puta pokazala da čak i matične crkve u bilo kom vremenskom razdoblju - ponekad veoma zdušno - podržavaju, tolerišu, ili se u najmanju ruku ne protive upotrebi religije za opravdavanje podjarmljivanja pa čak i genocida nad određenim grupama ljudi. Evropski krstaši, koji su ubijali i pljačkali po Bliskom istoku, i odbijanje katoličke crkve da osudi Nemačku zbog smišljenog genocida nad Jevrejima, Ciganima, homoseksualcima i drugima za vreme Drugog svetskog rata - pa čak i njeno saučesništvo u tim zločinima time što o tome odbija da govori - osnova su za ubeđenja i pozive na delovanje mnogih savremenih desničarskih verskih organizacija. Dokumentarac PBS-a iz 1996. godine pod naslovom "Bog je na našoj strani" dao je sažet prikaz uspona verske desnice.
Mnogi desničarski verski programi na radiju, televiziji i Internetu, umereni su po svom tonu, i pre svega traže pravo da propagiraju uverenja svoje sekte ili verske organizacije, ali ima i onih koji versku osnovu koriste za izazivanje određene vrste mržnje kod slušalaca. Jedan od likova sa "Hrišćanske televizije" je, na primer, Bob Enjart. On kaže: "Ja sam Bob Enjart, najpopularniji, samoproklamovani, desničarski, religiozno fanatičan, homofobičan, i protiv abortusa tok-šou voditelj u Americi". Njega reklamiraju kao "jednu od najvećih TV ličnosti današnjice... hrišćanin koji je ponovo rođen i koji zna da razlikuje dobro od zla". Da ne bi bilo sumnje u to da je njegova publika svesna religiozne osnove u njegovim nastupima, za njega se govori još i to da je "kao Raš Limbo, samo sa dozom hrišćanstva".37
Desničarske verske grupe se ne mogu lako svrstati u kategorije. U nekim grupama belci izražavaju mržnju prema crncima, a neke su, pak, grupe u kojima crnci napadaju belce. U suštini, međutim, desničarski pokreti mržnje drže se nekoliko opštih ključnih ubeđenja: rasistička superiornost belaca, antisemitizam, mržnja prema vladi i strah od Novog svetskog poretka. Godine 1997. Obaveštajni projekat Južnjačkog pravnog centra za siromaštvo zabeležio je 911 ogranaka grupa koje šire mržnju, uključujući tu i "rasističke svešteničke službe Hrišćanskog identiteta i crnačke separatiste sa rasističkim platformama, uključujući i Naciju islama".38
Pojam "verska desnica" je očigledno univerzalan za mnoge desničarske grupacije, od kojih su većina pristalice fundamentalne ili veoma uske (ekskluzivne) religiozne osnove. Neke od grupa verske desnice zapravo svoje ciljeve orijentišu ka specifičnim religijskim principima, dok druge jednostavno prihvataju ili uključuju religiju kao dopunski faktor.
Liga Horasa Mana, koja sebe opisuje kao "patriotsku i obrazovnu",39 i koja je po desničarskim standardima "liberalna", izdala je vodič za administratore državnih škola pod nazivom "Verska desnica: Uverenja, ciljevi, strategije".40 Vodič obuhvata neka od sledećih uverenja, koje je Liga sakupila iz literature koju štampaju organizacije koje pripadaju verskoj desnici.
o Bez Biblije ne može postojati moral (dobro i zlo).
o Hrišćani mogu efikasnije primeniti biblijske principe u vladavini zato što čitaju Bibliju i veruju u njeno učenje.
o Osnivači nacije su za društvo stvorili zakone i standarde po biblijskim principima.
o Postoji samo jedan zakon - božji zakon - i samo jedan izvor iz kojeg se do njega može doći, a to je Biblija.
o Knjige u učionicama i bibliotekama, koje sadrže "antibiblijski" jezik ili govore o okultizmu moraju se zabraniti.
o Biblija daje božjim hrišćanima pravo da nadgledaju podučavanje dece.
o Za spas Amerike, ljudi se moraju vratiti patriotskim i konzervativnim domaćim politikama (to jest, zabraniti abortus, ponovo uvesti molitve u škole, održavati vojnu snagu, staviti pornografiju van zakona).
o "Sekularni humanizam" i druge "antibožje" filozofije moraju se zameniti moralom koji u svom središtu ima Boga.
o Plan Svevišnjeg je da obrazovanje vrati pod kontrolu hrišćanske zajednice.
o Verska desnica mora pobediti na izborima da bi dobila većinu u svim gradskim savetima i školskim odborima.
o Jednoga dana, služeći Bogu, hrišćanska desnica će zavladati zajedno sa svojim kraljem Isusom Hristom.
o Pentekostalna vizija predviđa drugu žetvu koja će osloboditi božji gnev; u skoroj budućnosti doći će do suše, gladi, zemljotresa, epidemija, ratova i nuklearnog užasa, kao i rasprostranjenih demonskih aktivnosti.
o Svet je podeljen između spašenih i nespašenih, i između dobra i zla (samo su hrišćani spašeni i dobri, ključno načelo grupa Hrišćanskog identiteta).
Verska desnica ne deluje u vakuumu, već aktivno primenjuje svoja uverenja u političkoj areni, što objašnjava dominaciju Republikanske partije tokom 90-ih godina. Jedan izveštaj iz 1993. godine koji se odnosi na obrazovanje, ali koji obuhvata i opštu oblast politike, je primer za to:
"Ova godina, 1993, najkritičnija je od narednih 4 godina liberalnog Kongresa i liberalnog predsednika. Oni mogu da donesu kakav god žele liberalni zakon. Vi i vaša deca moraćete da živite pod tim jarmom ropstva koji može da uništi ne samo ono u šta verujete, već može i potpuno da otuđi vašu decu od vas, uz pomoć liberalne školske socijalističke indoktrinacije".41
Dok mnogi misle da hrišćanska desnica otvoreno raspiruje mržnju ili da se, kao što je slučaj sa grupama Hrišćanskog identiteta, pored rasizma i antisemitizma, bavi i teorijama zavere, veliki broj desničarskih hrišćanskih grupa, izbegavanjem zapaljive retorike, uspeva da deluje umereno i bezopasno. Jedna takva grupa je i organizacija u povoju Ispunitelja obećanja, muška hrišćanska organizacija koja je 90-ih godina započela sa organizovanjem mitinga širom zemlje, i koja je oktobra 1997. održala veliki protestni marš u Vašingtonu da bi pokazala svoju moć. Pošto su u svoje redove uspeli da privuku veliki broj inače apolitičnih Amerikanaca muškog roda, ova organizacija naoko izgleda politički bezazlena - ako se izuzmu njeni seksistički principi i metodi - i, zapravo, snažno insistira na tome da je potpuno apolitična. Međutim, cilj za koji se zalaže je "preuzimanje Amerike u ime Isusa", a to je ista ekskluzivistička retorika koju koriste hrišćanske verske grupe krajnje desnice koje šire mržnju. Za neke od vođa ove organizacije se zna da su povezani sa krajnje desničarskim i ekstremističkim grupama. Dok ovo pišemo, mediji još uvek nisu prodrli u suštinu operacija i detaljnog plana organizacije Ispunitelja obećanja i njenih vođa.42 Nije sasvim jasno da li će Ispunitelji obećanja postati multirasni pandani Nacije islama Luisa Farkana i njegovog Marša miliona ljudi, čiji su rasistički, seksistički i antisemitski pogledi bukvalno identični sa gledištima pojedinih desničarskih grupa belaca koji šire mržnju (osim što je mržnja belaca zamenjena mržnjom crnaca). Jedna organizacija za nadgledanje desnice, Savez političkog istraživanja, dala je sledeći komentar o Ispuniteljima obećanja:
"Godine 1990. Ispunitelji obećanja privukli su samo sedamdeset muškaraca na svoj prvi miting, a danas (1997) drže mitinge na stadionima širom zemlje, na koje u proseku dolazi oko 40 000 ljudi. Ova stadionska dešavanja sada omogućavaju Ispuniteljima obećanja da tvrde da imaju preko milion sledbenika. Prihodi ove organizacije porasli su sa 1,5 miliona dolara 1991. na 96,4 miliona dolara 1996. godine. Veliki miting pod nazivom 'Stani u odbranu', koji je održan prošlog oktobra u Vašingtonu (1997), bio je očigledan uspeh kako za Ispunitelje obećanja, tako i za njihovog desničarskog osnivača Bila Makartnija. Ispunitelji obećanja su nežnija, prijatnija strana desnice - strana koja na vrlo efikasan način može da regrutuje pristalice iz hrišćanskih zajednica organizovanih po boji kože, što je i eksplicitni cilj Ispunitelja obećanja. Uz pomoć samocenzurisanja retorike koja bi ih više razotkrila, kao što su na primer pozivi ženama da se 'potčine' svojim muževima, i izjave u kojima se priznaje da je njihov cilj rasno pomirenje a ne rasna jednakost, Ispunitelji obećanja su postali verovatno jedan od najefikasnijih ogranaka za regrutovanje u hrišćansku desnicu. Ako je to zaista tako, to može da dovede do daljeg ojačavanja moći hrišćanske desnice u okviru Republikanske partije... Potraga Ispunitelja obećanja za novim pastorima na velikim mitinzima za obučavanje i osveštenje (poput onog održanog u Atlanti kojem je prisustvovalo 39 000 pastora) potvrđuje njihov stalni uticaj u mnogobrojnim crkvama, uključujući tu i crkve organizovane po rasnom principu".43
Praktično učešće pristalica hrišćanske desnice i njihova požrtvovanost u političkoj areni, doveli su, 1996. godine, do izbora konzervativnog Kongresa pod kontrolom republikanaca. Hrišćanska desnica, od umerene do radikalne, pretvarala je svoje strahove u dela.
Izveštaj Obaveštajnog projekta navodi 474 organizacije za širenje mržnje koje su učestvovale u zabeleženim akcijama, kao što su zločini, marševi, mitinzi i deljenje letaka. Pravu meru postojanja ovakvih grupa ističe činjenica da Izveštaj Obaveštajnog projekta nije uvrstio takozvane patriotske grupe kao što su milicije ili organizacije koje postoje samo na Internetu, a koje u većini slučajeva čini ili samo jedna osoba ili relativno mala grupa ljudi koja je uspela da osnuje svoju personalnu veb-stranicu.44
Grupe su u Izveštaju podeljene prema njihovim sopstvenim definicijama delovanja i kriterijumima udruživanja: Kju kluks klan, Neonacisti, Skinhedsi, Hrišćanski identitet, Crni separatisti. One grupe koje se ne mogu svrstati u ove kategorije - političke grupe kao što je Američka prva partija, nacionalističke grupe poput Konfederativnog društva Amerike, izdavači kao što je Keltski krst, i rasističke grupe kao što je Nacionalna asocijacija za napredak belaca (sa mnoštvom ogranaka širom SAD), spadaju u kategoriju Ostali.45
Izveštaj je potvrdio nalaze koje je FBI objavio samo nekoliko meseci pre toga, u kojima se pominje "dalji trend opadanja tradicionalnog levičarskog lokalnog ekstremizma i povećanje aktivnosti među ekstremistima povezanim sa desničarskim grupama i organizacijama sa posebnim interesovanjima". Izveštaj navodi da desničarski ekstremisti "osećaju da su ugroženi zbog ubrzanih promena u kulturi i ekonomiji SAD ili da su u potrazi za nekim vidom lične afirmacije".46
Nije čudno to što je Novi poredak, jedna od desničarskih grupacija koja zagovara prevlast belaca, planirala postavljanje bombe u štab Južnjačkog pravnog centra za siromaštvo i likvidaciju njegovog vođe Morisa Disa. Lideri Novog poretka, uključujući i nekadašnjeg člana Kju kluks klana, uhapšeni su pre nego što su uspeli da sprovedu svoju nameru u delo.47
Čak i akcije demokrata za prikupljanje sredstava koriste desničarske verske grupacije kao "bęte noire". Godine 1998, poštom su distribuirane molbe za novčane priloge Komitetu demokratske senatorske kampanje sa sledećim tekstom: "Neću mirno posmatrati kako dobro organizovane i izdašno finansirane desničarske grupe (poput Hrišćanske koalicije) pokušavaju da preuzmu kontrolu nad američkim Senatom".48 Uz molbu je štampana i mapa u kojoj stoji: "Hrišćanska koalicija je dominantna u Republikanskoj stranci u 18 država, a veoma je snažna u još 13".

Prevela Milica Ćirović

* Iz: Robert L. Hilliard and Michael C. Keith, Waves of Rancor: Tuning in the Radical Right, M. E. Sharp, 1999, str. 18-29 i 38-42.
1 J. P. Dolan, "Hate Radio", kritika Radio Priest: Charles Coughlin, the Father of Hate Radio Donalda Vorena (Warren), New York Times, 25. avgust 1996, odeljak 7, str. 20.
2 Donald Warren, Radio Priest: Charles Coughlin, the Father of Hate Radio (New York: Free Press, 1996), str. 37.
3 Michael Kazin, "The First Radio Populist: A Lesson from the 1930s", Tikkun (januar-februar 1995): 37.
4 Warren, Radio Priest, str. 29.
5 Ibid., broj strane nepoznat.
6 Nea Gabler, "Walter Winchell", American Heritage, novembar 1994, str. 96.
7 Hale, Radio Power, str. XV.
8 W. J. West, Truth Betrayed (London: Gerald Duckworth), 1987, str. 60.
9 James Wood, History of International Broadcasting (London: Peter Pereguinds, 1992), str. 50.
10 Masayo Duus, Tokyo Rose, Orphan of the Pacific (New York: Kodansha International, 1979), str. 98.
11 Warren Russel Howe, The Hunt for Tokyo Rose (New York: Madison Books, 1990), str. 5.
12 www.earthstation1.simplenet.com.Tokyo_Rose.html.
13 Irving E. Fang, Those Radio Commentators! (Ames: Iowa State University Press, 1997), str. 6.
14 Ibid., str. 12.
15 Ibid., str. 6.
16 Michael Nelson, War of the Black Heavens: The Battles of Western Broadcasting in the Cold War (Syracuse, NY: Syracuse University Press, 1997), str. 44.
17 Harper's Magazine, novembar 1949, str. 579.
18 Fang, Those Radio Commentators!, str. 207.
19 Gini Graham Stott, Can We Talk? (New York: Insight Publishers, 1996), str. 197.
20 Ibid., str. 208.
21 Ibid., str. 206.
22 "Radio", Time, 18. jun 1956, str. 26.
23 Ibid.
24 "Who's in Grant's Tomb?" People Weekly, 19. avgust 1996.
25 "Radio: The Hot-Hot Line", Time, 12. jun 1995, str. 4.
26 Norman Goldstein, The History of Television (Surrey, England: Colour Library Books, 1991), str. 212.
27 Tom Shales, Washington Post, 15. jul 1978.
28 Kenneth Jost, The CQ Researcher, Washington DC, 1994, str. 363.
29 Patti Hartigan, "A war of words in cyberspace", Boston Globe, 22. novembar 1998, str. E2.
30 Maria Seminerio, "AOL Refuses to Remove KKK Site", ZD Net, 8. april 1997, str. 1.
31 Web Communications, "Censoring the Net - Disguiesd as Fighting Terrorism", str. 1, www.webcom/ezundel/english/alert.G-7.html.
32 "Global Action Brief", 15. oktobar 1997, http://www.xs4all.nl/felipe/germany.html.
33 "International Censorship Issues", www.efa.org.au/issues/censor/censs.html, 16. oktobar 1997.
34 Ibid.
35 Sidney H. Schanberg, "How Dangerous Are Our Waves" (uvodnik), Atlanta Constitution, 5. maj 1995, str. a3A.
36 Ellen Ratner, "After Oklahoma City: Talk Radio Responds, Our 'Back Fence'", Los Angeles Times, 27. april 1995, str. 7.
37 Promotivni materijal Boba Enjarta, bez datuma.
38 "Intelligence Project Documents Big Growth in Hate Groups", SPLC Report 28, br. 1 (mart 1998): 3.
39 Odštampano sa Interneta, 1998; izvor bez datuma.
40 Ibid. Priručnik je verovatno objavljen 1993. Veb-adresa nije poznata. The Horace Mann League, KH 414 Uno, Omaha, NE 68182-0162.
41 R. Simonds, "President's Report, National Association of Christian Educators/Citizens for Excellence in Education" (Costa Mesa, CA, 1993), str. 3.
42 Posetnica koju su delili članovi Asocijacije za političko istraživanje sa natpisom "Izazovite Ispunitelje obećanja", avgust 1997.
43 "Dear Friends", pismo Džin Hardisti (Jean Hardisty), izvršnog direktora Asocijacije za političko istraživanje, 28. novembar 1997.
44 Southern Powerty Law Center, Intelligence Report (zima 1998): 6.
45 Ibid., str. 29-33.
46 "Terrorist Acts Drop But May Be More Deadly", ABI/INFORM 16, br. 8 (avgust 1997): 9.
47 "3 Charged in Alleged Hate Conspiracy", Los Angeles Times, 8. mart 1998, str. A17.
48 Tekst sa letka koji je Džejms Karvil (James Carville) slao na određene adrese