|
Godina XV (2003)
|
1-31. januar 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Ko će koga na Kosovu prevariti* Kad sam nedavno upitao jednog kolegu novinara iz Britanije kako bi najbolje opisao situaciju na Kosovu, on mi je ispričao stari vic u kojem delegacija jednog plemena dolazi u posetu drugom plemenu i vrač, odmah posle pozdrava i ceremonijalnog plesa oko vatre, upita domaćina: Je li, boga ti, ima li kod vas još ljudoždera? A ovaj složi facu i ponosno odgovori: Nema, juče smo pojeli poslednjeg!Isprva sam pomislio da je moj prijatelj uobičajeno zapadnjački prepotentan, ali sam ubrzo shvatio da je nekoliko dana čitao ovdašnju balkansku štampu, prvenstveno beogradsku i prištinsku. Mogao je tako, po svoj prilici, da dođe do zaključka da na Kosovu žive najmanje dva plemena ljudoždera. Pa, ko koga stigne. Obe strane, veća i manja, shvatile su ipak, čini se, da je na Kosovu priča o multietničnosti nešto nalik na multivitaminski preparat. Neophodno je, dakle, stalno glasno ponavljati priču o zalaganju za demokratske standarde, evropske ili zapadne, dakako, ali multietničnost ne treba baš previše primenjivati jer postoji opasnost od hipervitaminoze. Srbi, tako, uz priče o multietničkom Kosovu, pokušavaju na sve načine do dođu do formule za podelu na etničkoj osnovi, iako već dve godine nikako ne uspevaju da se dogovore čak ni oko toga kako da urede samu Srbiju. Albanci bi da već sutra proglase nezavisnost, opet multietničku, nadajući se da će i samim isticanjem Klintonove fotografije u Prištini Kosovo postati mala Amerika. Na takvom Kosovu priča o ulasku u Evropu izgleda kao pokušaj da praćkom ulovite medveda. Koliko će Albanci biti zadovoljni politikom svojih lidera pokazaće se vrlo brzo, kad pogledaju u svoje novčanike, a šta Srbi misle o politici Beograda rekli su jasno na prethodnim izborima. Ta beogradska politika u odnosu na kosovske Srbe već decenijama neodoljivo podseća na ponašanje zvanične Rusije prema "bratskom slovenskom narodu Srbima". Kad god je bilo gusto braća Rusi ostavili su nas na cedilu. Baš po onom receptu koji je autoru ovog teksta 1995. godine u brk skresao ruski ambasador pri UN u Njujorku Sergej Lavrov - pa, ne očekujete valjda da Rusija zarati sa celim svetom zbog Srbije. Zato nimalo ne bi trebalo da čudi rečenica jednog Srbina iz Čaglavice kod Prištine izrečena neposredno posle oktobarskih izbora na koje, naravno, nije izašao: "Kakvi su nam političari, glasao bih i za Tačija, kad bi mi ponudio čvrste garancije da ću sutra bolje da živim!" Ova rečenica je, svakako, izrečena s velikom dozom ironije i cinizma, tako prisutnih u odnosima između Srba i Albanaca, ali možda najbolje ilustruje neozbiljnost srpske politike koja pretenduje da se bavi Kosovom. Beograd i danas, baš kao i decenijama unazad, pokazuje samo želju da zadrži što veću političku kontrolu na Kosovu, u ovom periodu isključivo preko leđa kosovskih Srba, ali niko od političara u prestonici Srbije nema jasnu i dugoročnu političku strategiju prema Kosovu. Sve nekako može da se svede na jednu jedinu reč, koja se sve češće čuje u srpskim enklavama - trgovina. Zato rečenica onog Srbina iz Čaglavice može da začudi samo one koji ne poznaju raspoloženje kosovskih Srba. Malobrojni Srbi na Kosovu, a i oni raseljeni širom Srbije, danas nemaju previše strpljenja i razumevanja za političke smicalice šatl-političara iz Beograda, niti mogu da ih impresioniraju lokalni lideri, nesposobni da makar osmisle obrise ozbiljne politike koja bi ponudila realnu perspektivu stanovništvu na ovim prostorima. Najmanje dvojica srpskih kosovskih lidera, Nenad Radosavljević i Momčilo Trajković, zatražili su odmah posle izbornog srpskog fijaska ostavku i utvrđivanje odgovornosti ključnog beogradskog igrača za Kosovo, šefa Koordinacionog centra Nebojše Čovića. U beogradskoj štampi ti zahtevi prošli su gotovo nezapaženo, a Čoviću nije ni na kraj pameti da se u pauzi između dva leta helikopterom pozabavi takvim pitanjima, jer, kako često voli da istakne, on ima važnija posla i nema vremena da se bavi abrovima. Većina kosovskih Srba, običnih građana, kako se to često kaže, ne bave se politikom, ali polako postaju svesni da se upravo zato politika veoma bavi njima. To počinje da biva bolno. Ako su lokalni oktobarski izbori nešto pokazali onda je to saznanje da kosovski Srbi počinju da shvataju da su godinama bili samo obični pioni u šahovskoj partiji nekih ambicioznih momaka iz Beograda. Čini se, ipak, da će za utvrđivanje te lekcije biti potrebno još dosta vremena,
Možda neki momci iz Beograda danas zaista imaju plan kako da na Kosovu izgrade demokratske odnose među etničkim zajednicama, prvenstveno u odnosu na većinsko albansko stanovništvo, ali je sigurno da je sve manje Srba koji će poverovati, posle toliko bajki koje su do sada slušali, u te njihove priče. Tim pre što taj plan, ako ga zaista imaju, još nisu javno saopštili. Neće biti, valjda, da oni u čije ime, navodno, govore političari, treba o svemu da saznaju poslednji.
* Tekst je objavljen na albanskom jeziku u Koha ditore (novembra 2002). |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
