Tranzicija u lokalu

»Crne rupe« demokratskog prevrata

U prilozima za autobiografiju tranzicije, koju rezimiramo svakodnevno, do sitnih detalja razmimoilaženja dojučerašnjih stranačkih istomišljenika, ni u fusnotama trenutno ne nalaze mesto postrevolucionarna događanja na nivou lokalnih samouprava gde je dojučerašnja vlast ponovo na vlasti. Od šume pred nama gubimo iz vida drveće koje se suši i propada, gradeći mrtvu mrlju na karti srpskog demokratskog buđenja. Ako se u potpunosti odustane od ovih delova tranzicijske potke kojom bi da se priključimo za rukav Evrope, taj džemper pun rupa neće nas skoro ogrejati pred licem evropske zajednice.
Ko je digao ruke od Timočke krajine (Negotin - SPS na vlasti, Kladovo - koalicija DSS/SPS, Majdanpek - klimava koalicija DSS sa DOS-om, doskora sa SPS-om) i još najmanje dvadesetak sličnih "lokaliteta" ove, sve manje, Srbije? I, zašto?
Zbog čega bi lokalnim samoupravama bio potreban patronat centrale? Prosto zato što je u mnoge od njih revolucija stigla "dekretom". I kako je "zakonodavac" više nije nadgledao, zaokupljen šumom, tako se ona lako i ugasila. Kako došlo - tako prošlo. Ako je broj tih "tačkica" na karti Srbije u procentu "statističke greške" (veoma popularan pojam koji označava gubitnike u novo-političkom žargonu), onda pojava nije zabrinjavajuća; na budućim parlamentarnim izborima biće to sporadični pojedinci retrogradne prošlosti. Ali ako se potpuno izgubi iz vida taj statistički podatak - gde bivši režim ima decenijsko uporište kontinuirane moći - po principu nerazjašnjenog slučaja progresije, i odnos snaga u centralnom parlamentu može se bolesno zaljuljati. Imamo li u vidu i tihu težnju da se u parlamentu bira predsednik, zatvorićemo mala vrata za izlaz iz lonca tranzicije.
Teško će revolucija pronaći nove ljude da zamene istrošenu decu revolucije iz lokala, kojima je rok upotrebe istekao već posle godinu dana. Nezainteresovanost "naciona" da izađe na poslednje izbore indikativna je na mnogo širem planu, a obuhvata i ove, sve kraće "rokove trajanja". Potpuno razočarenje u sposobnost demokratskih opcija u ovim lokalnim samoupravama (pa i beogradskim centralama) da se slože same sa sobom, a još manje međusobno, ohladila je i stranački jasno opredeljene, ali i simpatizere, koji su značajan teg na izbornim terazijama.
Ko je revoluciju doneo, taj treba i da je čuva ("...a ko to nije sposoban čuvati i braniti, nije ga vredan ni imati..." - Hajduk Veljko u odbrani Negotina 1813), pa ako već nakon dve godine pokazujemo da je nismo u stanju sačuvati, postavlja se logično pitanje da li je naša ili smo zaista samo letargičan narod kojem je uvek potreban podsticaj sa strane.
Male, lokalne sredine, gubitnici revolucije, "statističke greške" u tranziciji, smorene su već od raznoraznih potplitanja. U svojim toplim zimskim domovima polako se prilagođavaju (po ko zna koji put u istoriji) tome da imaju upravo onakvu vlast kakvu su zaslužile, da je nivo našeg demokratskog bića na visini do koje se mogao popeti i da se ne treba siliti više, kao što ne možeš stalno tući dete zbog dvojke iz matematike kad se utvrdi da je to njegov domet.
Takav talas prepuštanja držao nas je deset godina u izolaciji. Proglasiti se nesposobnim i pustiti druge da vuku tranziciju (ili vode revoluciju) stav je u kojem smo već izverzirani. Talas rezignacije, istrošenosti zajedničke vizije i prepuštanja, ako krene iz procenta "statističke greške", može poplaviti i prestonicu. To je dovoljan razlog da se ne zaboravi na "crne rupe" na okukama tranzicije, što već čine i vlada i nevladine organizacije (kada su u pitanju veći projekti i donacije), vadeći ih kao "keca iz rukava" samo u partijama dokazivanja demokratičnosti pred svetom.