Država u likvidaciji

Nestaje federacija a nastaje državna zajednica Srbije i Crne Gore

Savezna Republika Jugoslavija je, takoreći, u postupku likvidacije, a Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje treba da se izbegne diskontinuitet i, kako kažu stručnjaci, pravni vakuum u nastajanju nove državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Da li posle osmomesečnog mučnog traganja za novom zajednicom možemo, najzad, da budemo spokojniji u pogledu sudbine nove države? Pravni formalisti će odmah, čak i sa izvesnim optimizmom, reći da su sa Poveljom odnosi dve republike dobro formulisani, zna se šta su čije obaveze i odgovornosti u novoj zajedničkoj državi i kakva je pozicija njihovih organa. Ako baš ne teramo mak na konac, možemo da kažemo da to za početak i jeste nešto. Mi, međutim, živimo u stalnim i neočekivanim političkim kontroverzama, pa nas upravo te okolnosti i gone na izvesnu skepsu. Taman nam na jednoj strani krene nabolje, na drugoj preotmu maha lošiji tonovi, i tako naizmenično. Recimo, uslovno bi moglo da se kaže da smo do sada imali slabu federaciju, a jake republike - Crna Gora se toliko već osamostalila da već pet godina faktički i nije u federaciji. Sada smo izloženi sasvim suprotnoj opasnosti, da imamo koliko-toliko sređenu zajedničku državu, a institucionalno nesređene republike, što se vidi po neuspelim predsedničkim izborima i u Srbiji i u Crnoj Gori. I tu se već susrećemo sa prvim sumnjama - možemo li sa tako nestabilnim članicama da imamo stabilnu zajedničku državu?
Sem ovog stvarnog stanja stvari, ni naša tradicija, sklonosti i mentaliteti nisu nam dobar saveznik u vaspostavljanju nove države. Većinska Crna Gora, na primer, sva je u nestrpljivom iščekivanju da prođe ovaj trogodišnji rok do referenduma o samostalnosti; kada su vam planovi i ambicije na jednoj strani pitanje je koliko se može sarađivati predano i lojalno, pogotovo ako smatrate da su novi državni okviri nametnuti. S druge strane, i u Srbiji su mnogi progutali svoje nezadovoljstvo ovakvom državom - i DSS, i SPS, i SRS, a bogme i dobar deo DOS-a, zdušno su se sve ovo vreme borili za jači savezni centar. Šta vredi što smo ukinuli postojeće institucije iz preživele federacije kada u prikrajku čuče stara shvatanja koja jedva čekaju da vaskrsnu nekadašnje sisteme vlasti. Dokle to ide pokazuje i jasna izjava potpredsednika nove stranke G 17 plus Mlađana Dinkića koji je nezadovoljan aranžmanom Srbije i Crne Gore jer "savezni nivo nema nikakva ustavna ovlašćenja za sprovođenje politike u državama članicama. Ta državna zajednica može funkcionisati jedino ako postoje jake ličnosti koje je vode". Opet, dakle, nostalgija za jakom saveznom državom i jakim ličnostima, koje bi, kako kaže Dinkić, "eventualno mogle svojim delovanjem u hodu da promene neke aranžmane i da to onda postane kako-tako funkcionalno". Sa ovako neiskrenim pregovaračima, i sa jedne i sa druge strane, posle države u likvidaciji, možemo samo dobiti državu na veresiju koja će, verovatno, biti u stalnom sklapanju i rasklapanju.
Ruku na srce, sadašnja situacija, ipak, pruža izazove i za drugačije promišljanje naših iskustava. Pre svega, zašto mi drugačije politički reagujemo i tražimo puteve mimo ostalog sveta? Drugi su prilikom pravljenja zajedničke države imali mučno rađanje, a relativno lako razdvajanje (bivša Čehoslovačka, na primer). Vođeni varljivim romantizmom, mi smo se lako spajali već u tri Jugoslavije, a traumatično se i krvavo rastajali baš zato što smo bili tvrdoglavi kada se od nas očekivalo da budemo tolerantni. Druga Jugoslavija, pre nego što je u njoj planuo rat, raspadala se godinu i po dana, ova treća višestruko duže, još od 1997. Čini se da je pravi trenutak da dobro preispitamo sopstvene istorijske zablude, da ne bismo i sa novom državom uskoro upali u stare državne agonije.