Pretvaranje

Napredovanje institucionalne krize i zaoštravanje političkih sukoba sve više slabe ionako nestabilne i nesamostalne ali kako-tako funkcionišuće institucije, a život običnog čoveka prepušten je nekontrolisanoj samovolji kriminalaca, zaverenika raznih fela i ideologija, nasilnika iz patoloških ili tek grabežljivih pobuda

Nada da će se postizborna groznica stabilizovati i kanalisati u pravcu redefinisanja pitanja oko kojih se vode najoštrije političke rasprave izjalovila se veoma brzo. Upali smo u još veći haos suprotstavljenih a sve manje prepoznatljivih interesa, sem očuvanja gole vlasti ma koliko se ona ubrzano krnjila i imala sve manje legitimiteta. Kao da nikad od oktobarskih promena nismo bili dalje od tada postavljenih ciljeva.

»Naši mentaliteti«

Neuspeh predsedničkih izbora u Crnoj Gori simptom je moguće političke a, možda, i šire društvene krize u toj republici (kojoj je sigurno znantno doprinela i afera oko trgovine ljudima), i uprkos ubedljivoj pobedi jedne političke opcije na parlamentarnim izborima odjednom je postalo jasno da je za vršenje potpuno legitimne vlasti potrebna i saradnja opozicije, potrebno je biračko telo. Samouverenost Đukanovićeve partije i njega lično, pored neuspeha njegovog kandidata i najpouzdanijeg čoveka, Filipa Vujanovića, uzdrmalo je i "cenjkanje" oko ministarskih resora sa koalicionom SDP, ali mnogo više, po prvi put, otvaranje prikrivanih a najopasnijih pitanja za svaku vlast koja želi evropski legitimitet, a to je kriminal i stepen umešanosti države u prljave poslove. "Ljudi za sve" koje je sam Đukanović godinama gajio, a sada ih "rotira" u vrhu vlasti koju i dalje drži čvrsto, možda mu više ne mogu pomoći. Jer, izgleda da nije nemoguće da i u Crnoj Gori ima i ambicioznijih od njega ili pak onih koji su spremni da "stvari isteraju do kraja", zarad nekih savremenih ili tradicionalnih vrednosti? Još uvek nije jasno.

Iako smo pred konačnom formalizacijom novih odnosa između Srbije i Crne Gore (što bi za naše prilike bio, uprkos rezervama na svim stranama, svojevrstan uspeh), u poslednjih nekoliko dana najviše razloga za zabrinutost daju rasistički incidenti u samom Beogradu. Šta znači, onda, izjava premijera Đinđića povodom ovih događaja, da nas ponovo neće razumeti jer smo "suviše tolerantni"? A radi se o nesuzbijanom rasizmu u prilog čega najbolje ide Đinđićeva cinična izjava o "suviše tolerantnosti", "frustriranosti" i izlečenju kupanjem u hladnom Dunavu. Izgleda da zaista postoji crnogorski i srpski način reagovanja na priče o nasilju. Bar se danas tako čini. Ovi prvi to gledaju da ako je moguće prikriju (a izgleda da se neki i stide), a drugi kao da se ponose. Da li smo, ipak, svi u opasnosti?

»Legalan haos«

Zvanično proglašenje neuspelim ponovljenih predsedničkih izbora pratile su reakcije sasvim neprimerene problemima koji su nastali. Umesto da se neuspešni kandidati, njihovi promoteri, ali i oni koji su imali razloga da se, možda, osećaju kao pobednici izbora na kojima nije bilo pobednika, priberu i pred javnost izađu sa nekakvim objašnjenjem nastale situacije, svi su se, u jednom, nedvosmisleno složili: u ignorisanju volje birača. A birači su pokazali da ih stranke i političari nisu uverili da imaju predsedničkog kandidata po njihovoj meri. To što takvo mišljenje većine punoletnih građana Srbije u ovom trenutku nekima uopšte nije, a drugima jeste odgovaralo, ne omogućava izlazak iz predsedničke, ali i jedne dugotrajnije i ozbiljnije krize.
Prilično je začuđujuća reakcija "DOS-reforme Srbije" i predsednice Skupštine Srbije Nataše Mićić, koja bi uskoro trebalo da postane vršilac dužnosti predsednika Srbije. Mićić je odmah pošto je postalo jasno da su ponovljeni izbori neuspeli "umirila" javnost izjavom da će ona u januaru sesti u fotelju predsednika i da nema, stoga, razloga za brigu. Nekoliko dana kasnije predsednica Skupštine je brzopleto i politički prilično kratkovido izjavila da ona, prema nepreciznim odredbama aktuelnog Ustava, nije obavezna da u određenom roku raspiše nove predsedničke izbore. Mnogi su iza ove njene izjave videli oholost poslaničke grupe kojoj Mićićka pripada u Skupštini i čiji je izbor, pa su je optužili da joj je najvažnije da izvršava naređenja Zorana Đinđića.
Kada je na ovo neoprezno "tumačenje" zakona reagovao Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, promenilo se i tumačenje Ustava od strane buduće v. d. predsednice. Ovo "izletanje" Mićićeve prekrila je debata o seksizmu i nepoverenju prema ženama-političarima, koju su izazvale provokativne fotografije političarke koja će, uskoro, imati najveći broj najviših javnih funkcija i v. d. dužnosti. Niko, međutim, nije primetio da se na naslovnim stranama Politike i NIN-a ne pamte tako atraktivne i zanimljive fotografije, pa da je to, u neku ruku, dobar znak za uređivačku politiku i neku vrstu samoemancipacije pomenutih listova. Poruke su, možda, dvosmislene, ali bi Nataša Mićić mogla sebi da kaže i to: "Tačno je, imam lepe noge i ja sam, sada, zaista 'najbolje za Srbiju', ali su to dve odvojene stvari, a i Politika i NIN su napredovali".

Nadgornjavanje oko ustava

Potpunom haosu oko razrešenja predsedničke krize najviše je doprineo Zoran Đinđić formalno se zalažući za donošenje novog ustava ali uz takve proceduralne pretpostavke uz koje dugo ne bismo postigli navodni Đinđićev cilj. Đinđić je najavio i skoru rekonstrukciju svoje vlade gde bi konačno MUP Srbije preuzeo neko ko bi bar davao veštija i manje burleskna objašnjenja o velikim istragama, a ministar pravde Batić bi trebalo da se, po Đinđićevoj i svojoj volji, prihvati ispunjavanja viših i "istorijskih"

Biljana, junakinja naših dana

Pojava Biljane Plavšić, nekadašnje predsednice Republike Srpske, pred Haškim tribunalom ponovo je uzburkala duhove na raznim stranama. Nije bilo malo onih koji su verbalno priznanje i naglašeno pokajanje najveće srpske nacionalističke junakinje s kraja prošlog veka videli kao njen veliki moralni podvig i kao nesumnjiv plus za čitav srpski narod. Retko ko je (kao Miloševićev advokat Tomanović) primetio da postupak gospođe Plavšić u velikoj meri pati upravo od etičke nekonzistentnosti. Ako je reč o potezu iz pokajničkih pobuda i nekakvom samoosvešćivanju o odgovornosti za počinjene zločine, zašto ona krivicu za određenu tačku optužnice nije priznala već prvi put? Rekla je, sada, da joj je trebalo vremena da to shvati! Zašto je to baš bio onaj period u kojem se, obično, sklapaju nagodbe sa sudom: između čitanja optužnice, konsultovanja vrhunskih advokata, kontaktiranja sa Tužilaštvom i promene iskaza o krivici?
Naravno, svako ko je i na ovakav način spreman da javno izgovori reči priznanja i pokore, da pred čitavim svetom kaže da je kriv on a ne oni u čije je ime donosio odluke, zavređuje pravo da mu javnost poveruje da se pokajao. Da nije znao šta radi i kakve su posledice njegovih poteza u to je poverovati mnogo teže. Šta se dogodilo sa i oko Biljane Plavšić sada je, u najvećoj meri, stvar odmeravanja i suda istorije.

Hag, odneo ga vrag

I dok sama Biljana Plavšić, Tužilaštvo, domaća i svetska javnost očekuju presudu, pa se bave i raznoraznim nagađanjima (odbrana traži maksimalnih osam, a Tužilaštvo između 15 i 25 godina), SRJ se ponovo, ovoga puta zaista ozbiljno, zavadila sa Haškim tribunalom. Na iznenađenje mnogih koji su ministra Svilanovića smatrali za nekog ko je uspešno ovladao diplomatskim rečnikom i manirima, ministar je prilično nediplomatično reagovao na zahteve Tribunala za pristup arhivama koje se nalaze u SRJ, preteći i potpunim prekidom saradnje. Teško je, zaista, razumeti razloge zbog kojih je ministar odbio dogovoreni razgovor sa Karlom del Ponte, sem ako tajna nije u pometnji koja je zahvatila politički vrh DOS-a pred konstituisanje državne zajednice Srbije i Crne Gore i njenih institucija, čemu bi trebalo da prethodi "deljenje resora" između dve republike. Ko je, onda, ovde zaista zainteresovan za utvrđivanje krivice za zločine i primereno kažnjavanje počinilaca?
Dan-dva nakon ovog velikog iznenađenja koje nam je ministar spoljnih poslova priredio pojavila se njegova već mnogo puta ponavljana maksima o nužnosti saradnje sa Tribunalom! Šta je ministar zaista hteo da kaže ili postigne? Sigurno je da, ovog puta, nije postigao mnogo. Posebno ne ono što je obećavao, bar kada je reč o saradnji oko pitanja zločina i počinilaca. A to je, rekao je to i sam ministar, pitanje svih pitanja i zelena karta za pristup Evropi, kao civilizaciji.

Gde se skriva narodna volja?

Veliku prašinu na političkoj sceni ali i u široj javnosti podiglo je usvajanje budžeta za sledeću godinu u Skupštini Srbije. Jasno se videlo da Đinđićev DOS ima sve tanju većinu i da teško sastavlja čak i kvorum, koji su obezbedila četiri poslanika NS i jedan DSS, kao i poslanička kolegijalnost otcepljenog dela SPS Branislava Ivkovića; oni su spasli budžetski program ministra Đelića.
Potom se podigla velika bura. Nelojalni poslanici su izbacivani iz svojih stranaka, optuživani da su primili mito, da su potkupljivani po hodnicima Skupštine... Da li su? Ko zna?
Ovde se ponovo javlja kako problem starih navika među političarima koji neće da menjaju svoje uverenje da su neprikosnoveni vlasnici glasova svih građana koji su glasali za "njihove", tako i mnogo jednostavniji i rešiviji problem neadekvatnosti i anahronosti Zakona o izboru poslanika. To pitanje je pre nekoliko meseci bilo veoma aktuelno kada se vodila kampanja da se DSS oduzme 45 mandata u Skupštini Srbije, da bi se mandati ponovo vratili, iako je čitava procedura oduzimanja mandata bila nesumnjivo po postojećim zakonima, ali je, u stvari, bila nelegitimna, a pokazala se i politički nekorisnom. Mišljenje OEBS-a i drugih evropskih i međunarodnih organizacija da su ove odluke donete po jednom sasvim anahronom zakonu nisu mnogo uzimane u obzir. Sada će se, verovatno, postavljati neka slična pitanja i reagovati, verovatno, u skladu sa lošom praksom i lošim zakonom. U zakonodavstvima većine demokratskih zemalja, kada se radi o raspolaganju poslaničkim mandatima mandat je, pre svega, na raspolaganju kandidatu koji ga je osvojio, tj. koji je, kao pojedinac, dobio poverenje birača. Tako da je uticaj partije ili koalicije stranaka čiji je kandidat mandat osvojio, ograničen. Mandat, po pravilu, ne može biti oduzet onome kome su građani ukazali poverenje, tako da je i odgovornost izabranog poslanika prvenstveno ona prema biračima. Time je potvrđen suverenitet i vrednost samih birača, njihovih glasova. Kod nas još uvek nije tako i sasvim se olako pribegava ovakvoj vrsti legalizma.

Život ima cenu - jeftin je

Zemun polju obuhvatala firma za asfaltiranje Difens (vlasnici iz surčinske porodice Buha), ubistvo poštara u Zemunu dok je penzionerima nosio penzoije, dan kasnije - prepad i pljačka pošte u Pančevu kada je teško povređena službenica pošte, brutalno onemogućavanje Božićne mise vernika Anglikanske crkve u Beogradu, izbacivanje iz supermarketa Kubanke za koju su izbacivači mislili da je Romkinja, premlaćivanje Beograđanina koji je centrom grada išao sa suprugom Kanađankom crne puti... Mnogo, i previše... Ali, ono što je, čini se, bilo nekako najstrašnije je komentar premijera Đinđića da su neki od ovih događaja samo pokazali kako smo "previše tolerantni" i da će nas opet neki teško ili loše razumeti. Premijer je ovaj ciničan komentar dao povodom incidenta sa anglikancima ispred Patrijaršije kojem je prisustvovao i britanski ambasador Kroford, ali kakav bi njegov komentar tek trebalo da bude na čitav ovaj grozan bilans.
		Žena koja sedi