Kriza stigla i do banaka

TERET NENAPLATIVIH POTRAŽIVANJA

Banke su same odlučivale da se upuštaju u rizično poslovanje, pa nema osnova očekivanju da država preuzme milijarde njihovih gubitaka, već moraju same snositi posledice svog poslovanja

Banke u Srbiji ne šire poslovanje, bezmalo su prestale odobravati nove kredite, kako građa­nima, jos više privredi; aktivnost svode na obnovu postojećih kreditnih linija, naplatu kamate, i pokušaje da smanje aktivu. Profit je  prepolovljen u odnosu na zlatni period od 2005- 2011. godine; slobodnog novca ima previše. Ipak, ni to nije podsticaj intenziviranju kreditiranje, već se posao manje-više odnosi na kupovinu bankarskih zapisa Narodne banke Srbije i obveznica Ministarstva za finansije. Drže se pravila da je država najpouzdaniji dužnik; vezu banaka i države, proširenu do blu­da, podržavaju visoka referentna kamatna stopa i politika jakog dinara koje i evro i dinarske po­zajmi­ce državi čini super profitabilnim, a bez rizika prisutnog u kreditiranju preduzetnika. Tako je sredinom godine privreda bankama dugovala 17,8 milijardi evra kredita, 2,15 milijarde manje nego pre tri i po godine, dok je obim kredita građanima održan na nivou od 5,95 milijardi. Naročito je opalo kreditiranje platnim karticama, izdato je 902.000 u dozvoljenom obimu od 81 milijarde di­na­ra, ali su građani iskoristili tek 37 milijiradi ovih kratkoročnih kredita.

Skromna privredna aktivnost

Privreda koja nikada nije poslovala sopstvenim obrtnim kapitalom, oseća krupne posledice ban­karske suzdanosti: nelikvidnost je sve izraženija, svako svakom sve više duguje. Investicije su prepolovljene i stalno se odlažu. Građani je kupovna moć iz dana u dan sve  manja pa se odavno i sta­tistički registruje pad potrošnje. Ukratko, izostanak kreditiranja vodi sve nižoj privrednoj aktivnosti.

Razlog ponašanja banaka nije teško odgnetnuti: čak 29 odsto kredita privredi je nenaplativo, odnosno dužnici su zapali u docnju dužu od 90 dana. Pod velikim je upitom naplata zbirne vrednosti 3,75 milijardi evra,  od čega je 2,65 milijardi u docnji dužoj od godinu dana. Kod građana pre četiri godine jedva da je i bilo kašnjenja, sada je 9,3 odsto građana u nemogućnosti otplate. Ukupno je 23,5 odsto nenaplativih kredita, spram 11,2 odsto pre pet sezona; mnogi direktori procenjuju da je nenaplativih kredita u privredi  čak 40 odsto, u vrednosti od oko 4,8 milijardi evra! Konačnu sumu bi trebalo da saznamo krajem novembra, kada se očekuju rezultati testiranja banaka na krizne stresove, u okviru koga će se precizirati iznos i struktura problematičnih kredita.

U ovakvim situacijama banke obično čiste bilanse, deo potraživanja preprodaju uz diskont, deo reprogramiraju produžujući rok i smanjujući kamatu, deo naplate prodajom hipotekarnih garancija, nešto i otpišu. Kod nas su, međutim, banke pasivne i samo ziheraški kreditiraju državu.  Jedan od razloga je nerazvijeno finansijsko tržište. Osim banaka gotovo i da nema drugih učesnika, pa je diskont izuzetno visok, praktično ustupanje za džabe. Preprodato je dugova zbirne vrednosti tek 42 miliona evra, i to drugim bankama. Danas se teško prodaje i stan na atraktivnoj lokaciji, o kupo­vini fabričke nekretnine niko i ne razmišlja, pa je naplata prodajom hipoteke na nivou pojedi­načnih slučajeva. Reprogramiranje pomaže samo kod firmi čija je docnja privremena, bilo usled sezonskog karaktera prodaje robe dužnika, bilo usled drugih prepreka. Takvih je malo, započeto je 37 reprogramiranja, okončano tek jedanaest.

Za pasivan pristup banke imaju i poseban motiv; očekuju da država pomogne budžetskim novcem, a nadu zasnivaju na slučaju bankrota četiri banke u kojima je država bila većinski vlasnik. Umesto da menadžeri i ostali akcionari plate punu cenu ogromne svote nenaplativih kredita, država je zavukla ruke u džep poreskih obveznika i sa milijardu evra isplatila obaveze propalih banaka. Time su građani žestoko ojađeni, a objašnjenje da je država bila većinski vlasnik ne važi u slučaju privatnih 32 banke koje sada potražuju.

Decentralizovano rešenje

Država jeste zainteresovana da se ovaj problem reši kako bi se dinamiziralo finansijsko tržište i privredna aktivnost. Stoga je tim na čelu sa profe­sorom Boškom Živkovićem, sačinio Strategiju za rešavanje nenaplativih kredita, u kome je u startu naznačeno da država ne želi svojim parama dokapitalizovati banke, niti će prihvatiti takvo rešenje da isplati štedišama garantovanu štednju, do 50.00 evra. Takva obaveza je samo u slučaju likvidacije banke, a do takve dubioze banke u Srbiji još nisu stigle. Očekuje se da banke agilno započnu uklanjanje ovog tereta i ministar za finansije Dušan Vujović ističe da bankari moraju prihvatiti gubitak znatne svote novca. Sami su odobravali kredite, odlučivali o načinima obez­beđivanja kredita i moraju snositi posledice svojih odluka.

Država i kada bi htela da uđe u priču ne može, jer trenutno nema ni 350 miliona evra u obaveznoj budžetskoj rezervi, a ne vidi se ni rezon zašto bi poreski obveznici plaćali račun tuđih pogrešnih odluka i tajkunsko-političkih-bankarskih paktova. Tim pre što su već platili milijardu evra za pogreš­ne procene menadžmenta četiri likvidirane državne banke.

Živković smatra dobrom odlukom da se problem reši decentralizovano, dakle svake banke za sebe, odnosno da ne bude budžetske finansijske intervencije, jer se osnivanje takozvane  „kontejner” banke koja bi državnim novcem otkupila loše plasmane svih banaka svuda u okruženju pokazalo lošim, a komercijalne banke su kasnije nastavile sa problematičnim kreditiranjem.

Rizikovati sopstvenim kapitalom

Država smera da pomogne na druge načine. Pre svega da okonča privatizaciju firmi u restruktu­riranju, čime će ubrzati i rešavanje nenaplativih kredita, da izmenom propisa podstakne tržište problematičnih kredita, da uredi i olakša sudsku proceduru  prodaje hipoteke. Može i da primora vlasnike i direktore zaduženih firmi da precizno i tačno sačine bilanse firme, finansijske, tehničke i imovinske, kako bi potencijalni kupci imali tačnu predstavu šta i u kakvom stanju kupuju. Neop­hodno je i da potpunije i čvršće zaštiti poverioce. Ipak, gubitak novca potiče iz lošeg rada krediti­ranih preduzeća. Uočava se da su neefikasna, sa zastarelom tehnologijom i bez tržišta, a zaposleni očekuju barem socijalni program. Dok se stanje u proizvodnji ne izvede na čistac, potom i poboljša, banke će imati veoma suženo tržište. Posebno će biti teško rešiti pitanje nenaplativosti najvećih dužnika, privatnih kompanija sa po desetak poje­dinačnih preduzeća, kakvi i daleko najviše duguju, tipa „Farmakopa”, „Interkomerca”, „Beohe­mi­je”… Ne vidi se razlog zašto bi država oduzimala od gladnih građana i davala tajkunima , koji su, inače, do firme došli „za tepsiju ribe”, potom ulaskom u monstruozne dubioze pokazali se neu­spešnim rukovodiocima i neodgovornim vlas­nicima. Logično bi bilo da Bogićevići, Perčevići, Žunići..,  ubuduće budu zadovoljni ako sačavaju i tristoti deo sadašnje imovine, dok bi glavninom upravljali novi vlasnici i od njih postavljeni menadžeri.

Ugledni profesor Đorđe Đukić ne vidi ni svrhu usvajanja Strategije; u pitanju su privatne banke čiji akcionari, menadžeri i deponentni sami snose posledice odluka. Ekonomski je opravdano da rešenje  kažnjava donosioce pogrešnih odluka i da ne dozvoli prebacivanje gubitaka na teret ovdašnjhi poreskih obveznika. Odgovornost se locira na upravne i izvršne odbore banaka, na akcionare koji su tolerisali lošu poslovnu politiku i na kreditore koji su lošim bankama pozajmljivali novac, obično na kratak rok uz visoku kamatu. Ujedno bi se destimulisao moralni hazard pri odobravanju novih kredita, jer bi menadžeri znali da se loši plasmani neće izdvojiti u „kontejner” banku i prevaliti državi na trošak. Minimizra se rizik korupcije prilikom diskontne prodaje kredita drugoj instituciji. Najveća kvalitet rešenja je u činjenici da se ovakvim pristupom stvara ambijent u kome u velike poslovne rizike radi velikih profita mogu da uđu najbolje banke i to na osnovu visokog iznosa sopstvenog kapitala, a ne na osnovu tuđih para, poput štednje građana. Đukić predlaže i da banke sa najvećim kapitalom u odnosu na rizičnu aktivu plaćaju manju premiju osiguranja, te se tako nagrade za dobro upravljanje rizicima.

Živan Lazić