Izbeglička kriza: Kroz zemlju nemanjića

Seobe i priključenije

Konačno smo se uverili da ima i većih nemanjića od nas te da nismo najveći nemanjići na svetu. Živeći u žalosnom uverenju vekovima kako nam je načinjena nepravda nad nepravdama samo zato što smo najveći pravednici koje je istorija ispipila doživeli smo napokon izvesnu satisfakciju, reka nemanjića teče našom nemanjićkom zemljom ne osvrćući se na naše probleme jer su njihovi nemanjićki problemi veći. I to traje mesecima, eksperti za to iznenadno teško svetsko pitanje smatraju da seobe naroda mogu potrajati desetlećima isto kao i sastanci najodgovornijih svetskih glava o tom veoma teškom pitanju. I tako je svet u pat poziciji, ali kao što svi znamo pat pozicija je moguća samo u šahu, u životu toga nema.  Ima seoba, smrti nema, pisao je, slovenački pesnik Srećko Kosovel, a opetovao Crnjanski u nekoj posebno patetičnoj egzaltaciji, želeći da bar za trenutak razluči ili poveže ta dva ekstremna fenomena ovidijevskih metamorfoza. I ako se za časak malo predamo patetici tragedije odista su bili u pravu. Kosovel koji je promenio svetom u cvetu mladosti u 22. godini i Crnjanski koji se selio i selio i u životu i kroz svoju literaturu od sumatraizma do Stare Srbije.

Istorija seoba naroda, kao istorija prolećnih voda u razdobljima velikih povodnja neuhvatljiva je, nedokumentovana istorijskim spisima i pripada nečemu iracionalnom što ljudski um ne može prevladati. Seobe kao prirodne stihije, kao i njihove amplitude, i danas, bez obzira na sve uzroke i posledice iz nekih prethodnih vremena, u sebi sadrže neku patetiku nepredvidljivosti, neku fatalnost kojoj se predajemo kao istorijskom imperativu, kao neminovnosti pobede same smrti. Oni duhovi prošlosti Mongola, Huna, Tatara i Avara, oni Goti i Vizigoti, Gagauzi i Pečenjezi, Sloveni, Romani i Germani, oni Rusi i Prusi, Sasi, Vlasi i Karavlasi, Iliri i Kelti,  onaj silni svet sa belosvetskih prostora što se tako stihijski kao prolećne bujične vode valjao na Zapad, delovao je kao proizvod nekih prirodnih zakonitosti opstanka, stoje opet pred vratima Evrope. I kao što su Heleni sa svom svojom superiornom kulturom dočekali nespremno Varvare tako danas bogata Evropa u beskrajnim većanjima traži spas u bodljikavoj žici. Istina, postoji mala razlika između ove putujuće sirotinje i bede i onih Varvara organizovanih, naoružanih i nemilosrdnih koji su kao što znamo rušili carstva kao kule od karata.

I šta je sad ovo, ove nove seobe naroda, ovaj Istok na Zapadu, kakva je ovo istorija bez ikakvog epskog zamaha, i širine, bez vojskovođa i patrijarha na čelu kolone, ako tu ne mislimo na stare mitske jahače, dobro znane, uvek prisutne, besmrtne  jahače smrti? Kud ovi ljudi i deca idu i od čega beže? Čini se da su neminovno i samu svoju smrt upakovali u svoju seobu, natovarili je skupa sa svojom iznemoglošću i beznađem na svoja leđa u ono malo zamotuljaka što ih nose iz svoje postojbine, iz starog kraja u novi početak. Danas su zvaničnicima političkim puna usta empatije, kad izgovore tu, inače teško izgovorljivu reč u koju je smeštena sva njihova samilost i briga, kao da su izgovorili mantru za sva vremena. U stvari, odagnali su za kratko svoje strahove, zamaskirali svoju sebičnost, svoju, ne životinjsku, nego još goru, svoju ljudski sebičnost, i svoj unapred isplanirani egoizam kao u atomsko sklonište sele u svoje prazne priče o ljudskoj samilosti i solidarnosti za sva vremena, obezbeđeni barijerama od bodljikave žice, psima, video nadzorom, bazama podataka. Sve vide, a ne vide ništa, niti žele da vide, jer kad bi videli, nečega bi se, zaista, morali odreći. Hrišćani: papisti, anglikanci i luteranci, ortodoksni i ostali samarićani, oni koji su vodili istrebljujuće ratove u ume Hrista i vere Hristove, neće Muhamedove sledbenike u Evropi, neće istok na zapadu, jer je naš Bog pre dve hiljade leta sa Istoka digao svoj sveti prst rekavši: ljubi bližnjega svoga, ali i nemoj imati drugih bogova osim mene.

Potomci Mongola, Tatara i Huna danas prednjače u odbrani hrišćanstva, ispleli su toliko bodljikave žice duž svojih granica; takav se podvig može uporediti s obzirom na brzinu gradnje, samo sa berlinskim zidom, bežeći od istočnog lagera pokazali su skupa sa svojim vođama da bez lagera ne mogu, nije isključeno da će na granicama tog hrišćanskog carstva slobode i blagostanja uskoro posejati i vazda plodna minska polja.

***

Novine javljaju radosnu vest da je iz novoimenovane ulice petparačkog pisca rodoljupca izmeštena benziska pumpa. To je stvarno vest, jer se na to mora gledati kao pozitivan uticaj posmrtne slave petparačkog pisca na unapeđenje životne sredine. Još ako na tom mestru smeste neki kafić, neki šank za tank, onda će u aleji velikana znati zašto  su se borili.

Uskoro će i major Gavrilović upotpuniti spisak ulica beogradskih, našli su novi revizonisti kako je njegov govor vrhunac patriotizma, samo, tu postoji jedan problem, jedno malo pitanje. Kako je major Gavrilović preživeo svoj govor? Varaju se oni koji hoće da ga promovišu u srpskog Leonidasa. Govor i potonja subina majora Gavrlilovića čisto je licemerje podobno za ova vremena više nego ikad.