MESTO PODIVLJALOG BILJA I SPRŽENIH ŽBUNOVA

Trilogija o Šinteraju Dragog Bugarčića, višeslojna, višeznačna, odgovorna, teška i beskompromisna nije samo predano sleđenje sudbine vršačkih Nemaca. To je, pre svega muka pisca u vremenu previranja, muškog ćutanja i zataškavanja, pretnji i podvala.

Kad se odlučio da progovori o Šinteraju, pasjem groblju sa gomilom kolektivnih neobeleženih raka u kojima počivaju ljudi, dojučerašnje komšije, nevini il' vini – posle sedamdeset godina to je bes­pred­metno, Dragi Bugarčić je znao šta ga čeka. Ne otvara se tabu tema bez posledica. Nikada. Pioniri uvek stradaju. Nežno, sasvim prustovski Bugarčić uvlači u priču o doseljavanju Podunavskih Nemaca iskidane komadiće njihovog tristogodišnjeg bivanja u lepoj varoši Vršac. Kao Prustova mala muzička tema usložnjava se priča o njima/nama iz perspektive jednog mačora, jednog dečaka, iz vi­đenja podbulog pijanog egzekutora... Roman Sporedna ulica, Knjižnica Bugarčić, Vršac, 2006, Dreilaufergasse Dragija Bugarčića, Hartmann Verlag, Sersheim, 2010. živi svoje treće izdanje i prevod na nemački jezik. Knjige se odmetnu, zaborave vlastitog tvorca, a autoru ostaje da podnosi gnev „službi”, plaćenika, ustrašenih malo­građana.

Pre neki dan je umro gospodin Semajer, jedan od poslednjih živih svedoka masakra u Sporednoj ulici. Čitav život je strahovao od onoga što je video, sklanjao se od znatiželjnih, izbegavao naročito novinare… a onda je njegov unuk poslao preciznu zabelešku o traumi svog dede. Zastrašivanje svedoka je ostalo bez rezultata. I pak, pre svedoka događanja progovorio je pisac. Literarne činjenice su prethodile onim koje nam duguje država, ako je ozbiljna, i svedoci ako nisu i posle sedamdeset godina prestravljeni? Lepa varoš Vršac je ostala manje-više nema, ušuškana u sparinu i mrtvilo, slepa za sudbinu komšija.

Dragi Bugarčić je drugar Roberta Hamerštila, svetski priznatog slikara čiji toponim je Vršac, a iskustvo deteta logoraša. Na ovom bolnom iskustvu Robert zahvaljuje sudbini jer je razumeo jezik napaćenih, prognanih, mučenih i baš govoreći tim jezikom našao je put do srca mnogih.

Drugi roman „Gatalica“ (Beograd, 2013) jeste omaž Robertu Hamerštilu, slikaru čiji život pisac rekonstruiše sledeći duhovno srodstvo. Dragi je uhvatio Robertovu nit, nauk ili kako bi Dositej Obradović, čije pouke još nismo savladali, rekao naravoučenije. Iz skupa ljudi kojima je umetnik i čovek Hamerštil bitan izvlači njegove identitete. Robert obeležava živote drugih ali i druge nosi kao večno prisutne senke, kao skup vlastitih osećanja, misli, poriva. Bez drugih od njega različitih nema ni njega. Robert je toga svestan koliko i oni što su dopustili da im se aure dotaknu i prepletu. Naslikao je sto sedamdeset velikih platna-omaža slikarima sa kojima saoseća i deli srećne trenutke i tragiku ljudskog bivanja. Svako platno ciklusa „Omaž“ podsećanje je na dug, vlastiti, ali i mnogo veći – dug čovečanstva jednom umetniku. „Omažom“ je Hamerštil podelio svoj identitet sa bratstvom slikara/slikarki, a u „Gatalici“ pisac Bugarčić prepoznaje Roberta u onima koji žele da Robert ostane zauvek deo Aleksine ulice, iako je promenila ime, Vršca iako je oterao svoje Nemce i ne da ni spomenik nevinim nemačkim žrtvama da se podigne, Vojvodine iako su u njoj Nemci nevidljivi.

I najsavesniji među nama požele da zaborave. Dragi Bugarčić ne dozvoljava. Roman o Hamerštilu završava vapajem. Taj vapaj pisca razumeće retki. Hamerštil u Gradskoj kući dobija knjigu i povelju počasnog građanina Vršca. U monologu sam sebi govori odlazeći u hotelsku sobu u kojoj će se osećati kao stranac u rodnom gradu: „Nisam bio na Šinteraju, nisam se usudio da pogledam otrovnu koprivu i prođem između podivljalog bilja i sprženih žbunova. Samo sam na fotografijama gledao travuljinu, korov na pasjem i ljudskom groblju. Naslikaću Šinteraj i njegovo divlje nemo bilje jednog dana, verujem.“ (str.198)

U „Slepom spomeniku“, trećem romanu o Šin­teraju Bugarčić uranja u životne priče široj javnosti nepoznatih nekadašnjih žitelja Vršca Nemca Gerharda Šmita i Nemica Beatriks Fiksman i Terezije Veber, sle­di trag televizijskog novinara Branislava Lazina i novinarke N.R., vajara Zvonimira Santrača... Postaje deo njihovih priča. Iz ovog poetskog slaloma, preplitanja misli, namera, poslova i dana onih o kojima pi­šemo i onih što pišu, vajaju, slikaju izranja život koji pokušavamo da dokučimo i koji nam neprestano iz­miče. Beži i onima koji su ga živeli i onima što bi da ga zalede u vremenu, uhvate nepromenljivi trenutak. Sa jedne strane jesu muke savesnih, brižnih, s druge je napuhana praznina umišljenih moćnika. Sve prekriva provincijska ravnodušnost, površnost, banalnost, bahatost. „Slepi spomenik“ s pravom može nositi podnaslov „Nova filosofija palanke“. Ne samo zato što je reč o pokondirenoj novoj palanci, slepoj varoši V.

Nadežda Radović