Između Evrope i Rusije

PRSTI U MEDU

Vlast se bolje snalazi na džadi nego na autoputu, to joj je u prirodi. Mislili su da će vozanje ka Evropi trajati dugo verujući u uvreženo mišljenje o neefikasnosti Evrope. U nekim naumima su ipak uspeli. Nastala su neslućena bogatstva, novac se bukvalno prelio na jednu stranu, u njihove džepove. Sve to ne ide bez upotrebe nasilja. Prvo je na red došao obračun sa opozicijom, sve dok nije skoro potpuno uništena.

Kada su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić prevrnuli ćurak i odlučili se za proevropsku politiku, očekivalo se da će krenuti direktnim smerom da brže stignu tamo kuda su se zaputili. Ali vlast je odabrala krivudave puteve, ona se bolje snalazi na džadi nego na autoputu, to joj je u prirodi. Trebalo je usput obaviti neke važne poslove i ostati što duže na vlasti, a vlast ovde znači neslu­ćene mogućnosti za bogaćenje i obračun sa svima koji smetaju u tom poslu. Mislili su da će vozanje ka Evropi trajati dugo verujući u uvreženo mišljenje o neefikasnosti Evrope. U nekim naumima su ipak uspeli. Nastala su neslućena bogatstva, novac se bukvalno prelio na jednu stranu, u njihove dže­po­ve i na tajne račune na Devičanskim ostr­vima. Sada je to društvo uhvaćeno s prstima u medu i prikazano na portalima.

Obračun s neistomišljenicima

A sve to ne ide bez upotrebe nasilja. Prvo je na red došao obračun sa opozicijom, sve dok nije sko­ro potpuno uništena. Potom su meta postali poje­dinci. Iz dosjea zaštitnika građana izvučen je slučaj od pre tri decenije, kada mu se u njegovom stanu ubio drug. I roditelji pokojnog mladića poslu­žili su naumu blaćenja i sumnjičenja i Saša Janković umalo nije proglašen za ubicu. Kada su se građani Niša pobunili zbog visokih računa gradske toplane, proteste je predvodio sociolog iz Niša i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Đokica Jova­nović. Njega je policija pozvala na informativni razgovor. Pisac Zoran Ćirić (Magični Ćira), takođe Nišlija, upao je u kafkijanski sudski proces. Njega je po službenoj dužnosti tužilaštvo u Nišu optužilo za ugrožavanje bezbednosti tamošnjeg gradona­čelnika. Ono bitno što su pokazala ova dva slučaja jeste da životi građana koji su realno ugroženi ne vrede koliko život jednog gradonačelnika koji se našao u piščevom imaginarijumu. Treba verovati da će iz ovog slučaja nastati još jedan dobar roman u kome će gradonačelnik i tužilaštvo imati glavnu ulogu. U nizu svakodnevnog nasilničkog ponaša­nja vlasti izdvojio se i slučaj reditelja Kokana Mladenovića nakon intervjua u Vremenu. Protiv njega je krivičnu prijavu zbog uznemiravanja javnosti podneo predsednik Nezavisnog sindikata kulture i umetnosti. Sindikalistu je uznemirio jak međunaslov u tekstu („ovde će poteći krv kao 1991. godine“), a nije ga uznemirilo propadanje kulture i degradiranje nacije šund kulturom. Pod pritiskom javnosti sud je prijavu odbacio, ali je drugi revnosni građanin, Ištvan Kaić, podneo dve krivične prijave protiv urednica Peščanika koje su objavile tekst izdavača Dejana Ilića, vlasnika Fabrike knjiga, u kome podržava Kokana Mlade­novića. Sve se nekako kreće ka „normalnosti ludila“ kako je svojevremeno rekao pesnik Miša Stanisavljević, pa tako nema reakcija na izjavu predsednika države da ovde može da izbije građanski rat zbog Kosova.

Šta se moglo videti i pročitati na portalima? Prvo se pojavio snimak od pre nekoliko godina na kome je aktuelni ministar inostranih poslova Ivica Dačić u srdačnom razgovoru sa narko bosom Rodoljubom Radulovićem. To je loše primljeno u javnosti, pa je predsednik države Tomislav Nikolić opet intervenisao u svom stilu rekavši „sad sam ja na njegovoj strani“. Ubrzo je objavljena nova afera – srpski Votergejt. Prikazan je snimak razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički, predstavnice ame­ričke firme CWS koja investira u vetro­parkove. G-đa Udovički se žali da Nikola Petrović, direktor Elektrosrbije i kum Aleksandra Vučića traži od CWS-a reket od dva miliona evra. Ko je snimio razgovor ako naša policija nikog ne prisluškuje bez sudskog naloga može se samo nagađati. Ono što je jasno jeste da je Vučićev kum zaboravio s kim ima posla i da američka firma nije isto što i firma nekkog jadnog i uplašenog biznismena u Srbiji. Još se nisu stišali odjeci te afere, a otvorene su druge dve u vezi sa gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim. Podsetimo, radi se o njegova 24 stana u Bugarskoj koji su prodati uz njegov falsifikovani potpis, kako sam kaže, i o sumnjivim poslovima u njegovoj firmi u Vršcu.

Srpski votergejt

Povodom srpskog Votergejta ministar unutraš­njih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da se radi o pokušaju destabilizovanja premijera Vučića. To je isuviše jaka formulacija. Vučića niko ne ruši. Samo se progovorilo jezikom koji Vučić bolje razume od jezika pregovora u Briselu koji su se nepodnošljivo otegli. Glumatanje više ne prolazi u Briselu, pa je preneto na domaću scenu. Tako je od­luka Uneska o glasanju za prijem Kosova u tu orga­nizaciju bila povod za dramatizaciju naše rešenosti da „ne damo srpske svetinje“. Bivši ministar inostranih poslova izjavio je na Radio Beogra­du da se sve znalo ranije, ali da se zakasnilo sa nuđenjem rešenja koja bi bila povoljnija za srpsku stranu. Ali ko je zakasnio? Gde su stručnjaci i savetnici? Da li je Vučiću u njegovoj samolju­bivosti uopšte bio potreban ičiji savet i da li su oni koji imaju šta da kažu smeli da iznesu svoje mišljenje? Svedoci smo da su ministri svedeni na karikature i da SNS, paralisana od straha, služi da nahrani premijerov ego. On je režiser i glavni glumac u predstavi u kojoj namerava da pokaže da je za dobro naroda spreman da se žrtvuje i prihvati uslove EU o Kosovu, ali i da brani srpske crkve i manastire. Cela ta predstava nije lišena komike. Tako je pre nekoliko dana u Mitrovici i Beogradu organizovana povorka sa porukom „ne damo naše svetinje“. U Beogradu se povorka uputila ka hramu svetog Save. Zaustavljen je saobraćaj, putnici su mislili da je kvar i gunđali protiv Siniše Malog. Kada su shvatili da će povorka brzo da prođe. vratili su se u vozila GSP-a. Ali na platou ispred hrama održavao se festival meda. I prodavci i oni iz kolone našli su se u čudu. Povorka je vijugala između tezgi sa medom, prodavci su pazili na med, a učesnici povorke da se ne umažu. Bio je to prizor dostojan Bunjuela. Nastavak drame odigrava se na televizijskim kanalima. Na Studiju B je gostovala Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike koja je, uz glavnu urednicu stanice toliko usrdno govorila o prednostima učlanjenja Srbije u EU, da je to prosto izazivalo mučninu. Prostakluk, lo­pov­luk i nasilje uvek idu jedno s drugim, stara je stvar. Bitno je da se znaju merila za njih, a ona su u kulturi koja treba da razvija moralno osećanje. Na RTS-u su pokušali da budu lukaviji. A evo kako. Urednik Zoran Stanojević je govorio da Srbija pripada Evropi, a da premijerov put u Rusiju ima eko­nomski značaj, samo da o našem izvozu u Rusiju ne treba suviše govoriti jer Evropu taj naš odnos prema Rusiji iritira! Tako to izgleda kad se novi­nari, ministri i slični pretvore u Vučićeve trbuho­zborce koje mi plaćamo da bi nas ponižavali.

Olivija Rusovac