Pismo sa juga Srbije

SEJANJE STRAHA

Mladi učitelji uz potporu „novih partnera“ u vlasti, u rukovodstvima škola rade šta hoće. Najopasnije je  što su vlast, bahatost, neznanje, nemoral i primitivizam kao obeležje jednog sistema vrednosti, u sredinama na jugu Srbije postale stil  života.

U oblasti obrazovanja u Srbiji, konkretno na jugu Srbije, mahom deluju isključivo dva Sindi­ka­ta: „Nezavisni“ i „Samostalni“, a onaj treći „Unija“ - i ne postoji. No, povod pisanja ovog teksta su bili nedavni izbori u Samostalnom sindikatu obrazovanja Srbije; konkretno izbor rukovodstava u sindikalnim organizacijama po školama.
Nekada u socijalizmu, sindikat je bio „desna ruka“ samo jedne partije Saveza komunista; danas su sindikati „desne“ ruke razčičitih partija u Srbiji. U osnovnim školama u opštinama na jugu Srbije, još devedesetih godina 20. veka, neki mada retki, pros­vetni radnici su napustili članstvo u ovom sindikatu, jer su bili bez svog pristanka samo „prebačeni“ iz „starog“ u „novi“, a zapravo isti sindikat. Bio sam i ja jedan od retkih koji je to uradio. Bio je to jeres za sredinu. Usledila je tada prava hajka na moj dignitet, lični i profesionalni, u mojoj seoskoj školi. Nisam se više do penzije učlanjivao ni u jedan sindikat- ali zato sam napisao na stotine kritičkih članaka i komentara u glasilima nekih sindikata i u dnevnim novinama.
 Sada se međutim masovno napušta članstvo u sindikatu. Još više je poražavajuće, da se prosvetni ra­d­nici i ne usuđuju da se učlanjuju ni u jedan sindikat. No, problem sindikalnog organizovanja i sam način neprincipijelne borbe prilikom izbora rukovodstva sindikalne podružnice po školama, prevazilazi okvire samog izbornog procesa. Naime, izbor direktora škola po „partijskoj“ podobnosti traje godinama u Srbiji, pa i na jugu Srbije; da bi se takav postupak preneo i na sindikat.
Surovo neko vreme! Kakva je to „sila“, koja može jednoj učiteljici, odavde sa juga Srbije i njenoj porodici da telefonom preti smrću kako bi odustala od kandidature za predsednika sindikata škole?
Mnogima su u školi „podeljene“ i olovke da bi se „kontrolisalo“ glasanje! Za njezinog protivkandidata je postavljena čistačica škole sa četiri razreda škole. U dotičnoj školi zavladao neki strah. Svako se boji za svoju bezbednost i za svoje radno mesto. Samo se šapuće ili bukvalno ćuti kada su u blizini lokalnog „moćnika“. A jedan odbornik „moćnik”, iz čije je stranke novi predsednik sindikalne podružnice škole, bio je svojevremeno „jezičak na vagi“ za broj odbornika lo­kalne vlasti. On sada vedri i oblači i u školi i u opštini i zapošljava svoje prijatelje i rođake.
Tako se kod nas shvata cilj bavljenja politikom. Ne za opštenarodno dobro nego za ličnu moć i koristoljublje. Zanimljivo je da su mnogi iz Milo­ševi­će­vog vremena u obrazovanju i dan danas „Bog i batina” za sredine kakve su male varošice na jugu Srbije.
Ali i mladi učitelji uz potporu „novih partnera“ u vlasti, u rukovodstvima škola rade šta hoće. Naj­opasnije je što su vlast, bahatost, neznanje, nemoral i primtivizam kao obeležje jednog sistema vrednosti, u sredinama na jugu Srbije postale stil života.

Razumem strah prosvetnih radnika u ovim nerazvijenim sredinama juga Srbije. Ovde se vodi teška borba za egzistenciju i sopstvenu i svoje dece.  Sejanje straha od svega i svačega se nastavlja. Naišla neka smutna i teška vremena na jugu Srbije. Svi ćute, kao pred oluju. Kao da se sprema neko ne­vreme. Na kraju treba možda podsetiti na poznatu re­čenicu Ive Andrića: „Dođu takva vremena da pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati“.

Miroslav B. Mladenović Mirac