Srbija i Kosovo

RAT ILI MIR?

Dođe čas kada  političari moraju  izaći sa istinom na videlo. Situaciju ne treba ulepšavati,  ne treba lakirati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati. Državnik  mora da bude odlučan i hrabar, svi bismo kao društvo morali naći otrežnjujuće rešenje ma koliko ono nepopularno izgledalo.

Odavno smo izgubili pravo na eufemizme i zaobilaženje istine, stvari moramo jasno imenovati. Ovaj tekst zvučaće alarmantno, ovde se koriste teške reči. Da, sada je pitanje rata ili mira, po ko zna koji put. Mir se brani u miru a kad se zapuca onda stvari krenu neumitnim tokom. Problem predugo traje, ne pokazuje se odlučnost da se on reši, a zlokobni tutanj novog rata valja se pod našim nogama. Naravno, reč je o najzaoštrenijem problemu u regionu, o Kosovu. Budimo najotvoreniji, stavimo karte na sto i bez ikakvih zamagljivanja pogledajmo stvari u oči. Nemam nameru da se pozivam na istoriju jer je ova „nauka“ dobrano kompromitovana i referisanjem na nju svako može da dokazuje šta god hoće. Na primer: može se misliti da su Karađorđe i Miloš Obrenović vođe oslobodilačkog pokreta naroda za samoopredeljenje ili da su separatisti koji su nasiljem otcepili deo Otomanskog carstva i time narušili njegov teritorijalni integritet i suverenitet. I jedno i drugo je tačno, zavisi od ugla posmatranja. Umesto da se bavimo „prokletim pitanjima“ moramo se pozabaviti realnim problemom koji evo traje čitav vek.

Bleferi i kockari

Kosovo se otcepilo od Srbije uz pomoć Zapada i ono je sada polusamostalna državno-pravna celina još uvek pod međunarodnim nadzorom i bez zaokruženog suvereniteta. Uzalud im je stotinu priznanja ako im nedostaje ono jedno najvažnije. Posle petnaest godina nismo bliži održivom rešenju uprkos nekim pozitivnim pomeranjima, mislim pre svega na Briselski sporazum. Ovdašnji političari preostale Srbe na Kosovu tretiraju kao svoj hazardni ulog u bleferskoj igri.

Kao kada nemajući jake karte pokušavate da igrom „na sve ili ništa“ prevarite protivnika da ste sila i primorate ga da se povuče iz igre i tako dobijete partiju. Međutim, u ovom slučaju svi znaju da blefirate. A vi i dalje blefirate, ne odustajete. Srbi na Kosovu su kockarovi taoci, njima je stavljen nož pod grlo i oni će prvi platiti skupu cenu, lako mogu biti svi najureni otuda onako kako su se iselili Srbi iz Hrvatske 1995. godine. Srbi na Kosovu su ili toliko politički neuki ili toliko bezvoljni da ne umeju da kažu NE manipulantima iz Beograda i povedu samostalnu politiku. Svetla tačka bila je pojava Samostalne liberalne stranke koja je imala smelosti da uđe u vladu Kosova i time prizna Kosovo u ime jednog dela ko­sovskih Srba. Međutim, iz Beograda ne prestaju da se „brinu“ za „južnu srpsku pokrajinu“. Trebalo bi da im kosovski Srbi kažu da prekinu već jednom da se „brinu“ i da ih „štite“ kad već ne mogu da ih zaštite.
Pretpostavka nekih upućenih krugova jeste kako je ova vladajuća kombinatorika formirana posle izbora 2012. godine nastala blagoslovom Zapada sa zadatkom da prizna Kosovo i uspostavi sa njim dobrosusedske odnose. Procenjeno je da bi oni mogli da sprovedu ono što Tadićeva Demokratska stranka nije smela ili nije htela. Međutim, prolazi vreme, dve i po godine su minule i mi ne vidimo da se bilo šta bitno promenilo. I dalje se sedi na dve stolice, pravi se spoljnopolitički slalomi.

Ne lažimo se: konačan uslov za pristupanje EU biće formalno priznavanje Kosova kao države. Ovdašnji političari ali i njihovi sagovornici sa Za­pada to ne smeju da obelodane, tumaraju, vrte i lažu... Sve je manji prostor za manevrisanje i čas istine se bliži ali na žalost niko ne zna koliko nam je vremena preostalo. Najšira javnost ništa ne razume, ona je kao guska u magli. Ljudima treba objasniti: sve ima svoju cenu, u životu, ljubavi, politici. Postoji mišljenje da ratova devedesetih ne bi bilo da je neko najpoštenije izneo ljudima koliko će koštati politika za kojom su krenuli. Hoćete da se otcepite - to toliko košta. Hoćete da nekoga sprečite da se otcepi ili da se otcepljujete od otcepljenih - to takođe košta. Izgubićete svoj standard, poslaće vas ili vašu decu u rat, žena ili kćerka će vam biti silovana i zaklana, bićete ubijeni ili osakaćeni ili će vas naterati da vi sve to činite drugima. Onda, razmislite. Tako će i sadašnja politika imati svoju cenu, a čas naplate se približio.

Tri moguća scenarija

Politika nepriznavanja Kosova vodi u novi rat. Jasno je da se pregovorima i diplomatijom ono nikada neće vratiti pod suverenitet Srbije. Oni koji ga ne priznaju zapravo pripremaju novi rat hteli to ili ne, bilo to njima jasno ili ne, a kakvi politički diletanti vladaju Srbijom ne čudi me da uopšte nisu svesni posledica svog (ne)činjenja. Hipotetički je moguće predvideti nekoliko scenarija koji se donekle pre­pliću i preklapaju. Prvi scenario je da na Kosovu dođe kao posledica možda najbanalnijeg incidenta do novih međuetničkih sukoba, pogroma i iseljenja preostalih Srba. Iz Srbije na tako nešto niko neće moći niti smeti da odgovori. Desničarski pobesneli elementi mogli bi da stvore nerede u Beogradu i drugim mestima, mogli bi da popale lokale pripadnika ne samo albanske zajednice već i drugih koji nisu Srbi, da linčuju za odmazdu nekog ovdašnjeg Albanca ili nekog stranca sa Zapada ali će ih policija na kraju suzbiti. Time će medijski za čitav svet ta dva događaja biti „egalizovana“. Drugi scenario je da u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa Zapada sa Rusijom ovde ojačaju pritisci za svrstavanje na stranu Rusije uz odbacivanje evrointegracija ili da se vlast pred narastanjem takvih osećanja u javnosti iz oportunizma i zarad opstanka sama preokrene na tu stranu. Logika samoodržanja na vlasti: bolje da mi sami promenimo politiku nego da nas ultradesnica obori. Tim pre što za Vučića i Nikolića to ne bi bio prosto odlazak u opoziciju nego u zatvor ili smrt. (Poznato je da se ništa toliko ne mrzi kao oni koji su bili sa nama pa su nas napustili.) U oba slučaja računica kreatora takvog preokreta bila bi da će iz Rusije dobiti političku i diplomatsku podršku, naoružanje, zadužiće se bilo gde ne pitajući za kamatu, nateraće omladinu da obavezno služi vojni rok, militarizovaće društvo a sve sa ciljem da se u pravom trenutku krene u rat za „oslobođenje Kosova“. Možemo nagađati kolike bi žrtve pale i kakve bi se sve međunarodne komplikacije stvorile ali je jasno da bi NATO koji je na Kosovu prisutan svakako interve­nisao, a da bi se deo tamošnjih Srba iselio, a deo stradao. Rusija svakako ne bi ušla u rat zbog Srbije. Može se dalje nagađati da li bi osim vazdušnih udara bile angažovane i kopnene snage susednih zemalja, članica NATO koje bi mogle da budu primamljene obećanjem dobijanja delova Srbije nastanjenog sopstvenom etničkom zajednicom (a takve se ponude kao što znamo retko odbijaju). Treći scenario, doduše u ovom trenutku najmanje verovatan, je da vlada pritešnjena pritiscima EU i SAD najzad smogne snage i prizna Kosovo. Ovo bi bilo šokantno iznenađenje za sve, bez prethodne pripreme javnosti, pa bi se dogodilo isto što i u drugom scenariju – obaranje vlade u kombinovanom prevratu od strane pobesnele linčerske rulje podržane simpatizerima iz vojske i policije (bez njih ne bi uspeli).

Dođe čas kada političari, ti ovejani lažovi, moraju izaći sa istinom na sredu. Situaciju ne treba ulepšavati, ne treba lakirati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati. Državnik mora da bude odlučan i hrabar, svi bismo kao društvo morali naći otrežnjujuće rešenje ma koliko ono nepopularno izgledalo. Uveren sam da ukoliko bi se ljudima najotvorenije i najiskrenije objasnilo da im nije u interesu produženje ovakvog stanja i predočila visoka cena koju bismo svi platiti, da bi  tada ogromna većina podržala novi otrežnjujući kurs. Za onu neodgovornu ekstremističku manjinu našlo bi se leka ali samo pod uslovom da vlada zaista kontroliše bezbednosne snage.

Nenad Ž. Petrović