Svi performansi premijera Vučića

Partijska država u novom pakovanju

Partijska država je patološki parazitski organizam koji opstaje na korupciji, nepotizmu, krađama i nekontrolisanom rastu birokratskog aparata. U partijskoj državi članovi partije zauzimaju sve pozicije sa kojih se odlučuje, bez obzira kakve su im kvalifikacije i koliko im je znanje.

Premijer Vučić i njegova družina svakodnevno pokazuju da nisu umeli ili nisu mogli da sačine konstruktivne programe pomoću kojih bi pokazali znanje i spremnost da kreiraju osnove novog društvenog sistema. Racionalno sagledavanje njihovih mogućnisti nije ostavljalo mnogo mesta za optimizam, ali su njihova ubedljiva izborna pobeda, nesumnjiva podrška velikog broja građana i medija, onemogućavale da stručnjaci javnosti predoče relevantne analize njihovih planova. Bez snage, volje i znanja da demontiraju nefunkcionalni državni sistem i krenu u izgradnju novog, premijer i njegovi su nastavili put po utabanim stazam koje nikuda ne vode. Zatečeni komplikovanim društvenim i devastiranim ekonomskim odnosima, čiju suštinu nisu želeli ni smeli da upoznaju, prihvatili su oprobani model svojih predhodnika. Od kako su organizovali izvršnu i zakonodavnu vlast poku­šavaju da revitalizuju destruktivni sistem čiji su patološki elementi dostigli ugrožavajući nivo.

Bajke o reformama

Drugačiji model nisu prihvatili jer bi za njegovo uspostavljanje bilo neophodno da se demontira partijska država, čime bi se značjno promenile njihove društvene uloge i pozicije, što niko od njih ne želi. Oni su se spremali da preuzmu vlast vođeni ličnim pobudama i interesima. Izbornom pobedom pred njima su se otvorile neslućene mogućnosti o kojima većina nije smela ni da sanja. Da su krenuli da grade novi sistem svi njihovi snovi, koji su ih pokretali, raspršili bi se kao latice maslačka. Šansu koja im se ukazala nisu smeli da propuste, a o državi i građanima su prestali da misle onog trenutka kada su objavljeni izborni rezultati.

Njihov politički angažman koncipirali su lične potrebe, sebični interesi i potpuno otsustvo odgovornosti uz relatizovane moralne i etičke norme. Nisu imali nameru da započnu ozbiljne reforme, ali su želeli da ne ponove greške svojih prethodnika koji su suviše transparentno pokazivali koliko su nesposbni i pohlepni.

Odlučili su da medijskom hipnozom stvore virtuelnu stvarnost, koja bi potisnula ovu ružnu i ugrožavajuću. Premijer je taj model naučio od velikog maga obmana i prevara, Slobodana Miloševića, kome je povremeno asistirao u uništavanju države i građana. Sadašnji performansi su već viđeni i neinventivni. Koncipirani su tako da premijera predstave u ulogama spasioca, potencijalne žrtve, uspešnog državnika i dostojanstvenog patriotu. Posle posete predsednika Rusije svi mediji su objavili da će isporuka ruskog gasa biti smanjena za trećinu, zbog neplaćenih dugova. Ubrzo posle ovih, usledile su druge vesti koje su premijera predstavile u njegovoj omiljenoj ulozi spacioca. On je navodno, u dugom telefonskom razgovoru uspeo da „umilostivi“ ruskog predsednika koji je odustao od prevobitne namere. Posle uspešno obavljenje misije spasavanja „naroda“ od smrzavanja, bilo je neophodno podsetiti građane da je premijer u svom nesebičnom radu izložen svakovrsnim opasnostima.

"Spasavanje naroda"

Izveštaje o otkrićima tih opasnosti, javnosti je predočio ministar pravde, baveći se analizom čuvenih tehnika prisluškivanja, ostavljajući po strani štrajk osam hiljada advokata, čije se delatnosti nalaze u njegovom resoru. Štrajk koji je paralisao devastirani pravosudni sistem, po ministrovom objašnjenju su pokrenuli tajkuni, kojima ne odgovaraju reformatorski poduhvati aktuelne vlade. Uključivanje tajkuna u priču treba kod građana da osveže mržnju prema osvedočenim neprijateljima reformi. Posle probuđene mržnje, građanima su plasirane vesti o neslućenim mogućnostima za razvoj privrede, koje su otvorene posle susreta sa francuskim premijerom. Ovim vestima je trebalo da se kod građana pobude osećanja zahvalnosti. U sadržaj performansa se veoma dobro uklopila moguća nediplomatska izjava albanskog premijera o Kosovu, koja je medijskim interpretacijama trebalo da pokrene patriotska osećanja i divljenje prema premijeru koji je „svojim dostojanstvenim držanjem“, prevazišao  „albansku“ provokaciju“. A zapravo radilo se o besnom okretanju leđa gostu, što je u najmanju ruku bio nekulturni čin.
Pozitivne ocene za premijerove performanse može da donese povratak iz Haga njegovog bivšeg lidera. Primitivno i neodmereno ponašanje pristalica i poznate izjave Šešelja o „Velikoj Srbiji“, o „prodanim dušama“ i „stranim plaćenicima“, začinjene četničkim pesmama i neobuzdanim emotivnim izrazima divljenja, mogu kod nekih građana da pokrenu potisnute slike o poniženjima i strahovima koje su doživeli dok je povratnik iz Haga vršljao po Srbiji i delovima bivše Jugoslavije. U poređenju sa njegovom retorikom i ikonografijom koja je upriličena za doček, premijerovi performansi deluju civilizovano, uglađeno i izmešteno u neki bolji vremenski okvir.

Performansi koje mesecima izvode ljudi koji su zaposeli ključne državne i društvene funkcije imaju cilj da im osiguraju podršku građana i sakriju aktivnosti oko učvršćivanja partijske države. Partijska država predstavlja jedini oblik društvene organizacije u kojoj se demokratsko pravo građana da biraju svoje predstavnike za izvršnu i zakonodavnu vlast, legitimno i legalno pretvara u specifičnu formu apsolutizma. Politička partija koja na izborima osigura većinu veoma brzo suspenduje sva demokratska prava i nastavlja da funkcioniše po pravima nekolicine ljudi koji zauzimaju ključna mesta u partijskoj hijerarhiji. Partijska država ne predstavlja kohezivni mehanizam koji objedinjuje i podstiče sve sisteme sa zajedničkim ciljem da se razvijaju centripetalne društvene snage ko­je bi omogućavale rast i razvoj svih društvenih činilaca.

Patologija partijske države

Partijska država je patološki parazitski organizam koji opstaje na korupciji, nepotizmu, krađama i nekontrolisanom rastu birokratskog aparata. U partijskoj državi članovi partije zauzimaju sve pozicije sa kojih se odlučuje, bez obzira kakve su im kvalifikacije i koliko im je znanje. Kada partijska pripadnost postane jedini kvalitet koji određuje ličnost, jasno je da takav sistem ne može da funkcioniše po ekonomskim i socijalnim pravilima. Iako premijer i njegovi saradnici u performansima šalju optimističke poruke, sve njihove akcije bivaju poništene neposrednim susretom građana sa državnim institucijama u njihovom okruženju. U svakom naseljenom mestu u Srbiji građani su svedoci da se svakodnevno u javnim preduzećima i us­tanovama čiji su osnivači lokalne samouprave, zapošljavaju novi ljudi, koji su po pravilu članovi vladajućih partija. Nekontrolisano zapošljavanje i nekritično smenjivanje svih ljudi koji su se nalazili na nekom rukovodećem mestu, a nisu pripadnici partijskog korpusa, svakako je dostiglo alarmantni nivo, jer zaštitnik informacija od javnog značaja mesecima ne može da dobije podatke o broju novozaposlenih. Ignorisanje predstavnika nezavisnih institucija predstavlja eklatantan primer učvršćivanja postulata partijske države. Premijer još uvek vešto balansira iz­među narastajućih teškoća i opijenosti izbornom pobedom. Još uvek veruje da će građani pristati na virtuelnu stvarnost koju im svakodnevno prezentuje. Verovatno da nije obratio pažnju na štrajk zaposlenih u šest fabrika odbrambene industrije, koji se nisu pobunili zbog zarada već zbog realnih mogućnosti da njihovo rukovodstvo bude smenjeno i zamenjeno nestručnim partijskim kadrovima. Svakako da ne veruje u mogućnost da se zaposleni širom Srbije pobune protiv nametnutih nesposobnih rukovodilaca. Verovatno da njegova neverica ima duboko uporište u realnosti, jer je sve tako kako jeste pošto većina ne veruje da može da bude drugačije.

Dragica Stanojlović