“Pomozi, brate Vladimire!”

Nas i Rusa... Dan posle komentara s ovim naslovom u Pobjedi javio se, neka bude rečeno samo Crnogorac s mora i pitao da li sam i koliko bio blizu Vladimiru Vladimiroviču. Rekoh mu - onako, koliko je bilo dozvoljeno novinarskoj bagri i dodao da sam se trudio da budem zanatski krajnje korektan i skroz prikrijem lični stav koji je prema rečenom rđaviji od svih iz te fele. Osetio sam da nisam prošao kod starog bokeljsko-primorskog znanca i da mi zamera što nisam među Putinovim obožavaocima. Potom je razgovor skrenuo boljim tokom, pogotovo kad sam mu ispričao skasku od njegovom zemljaku koja sledi.

Mato Antunica, dubrovački lekar u mirovini ispričao mi je osamdesetih godina zanimljiv detalj o (beogradskom) Crnogorcu koji je s njim često putovao po svetu. Antunica je posle radnog vremena “pacjente” pregledao u svojoj kući na Lapadskoj obali 25 i te solde trpao u posudu koju su supruga i on (sin Vlaho je bio već veliki i putovao je sam) praznili kada bi svake godine kretali u neku zemlju.

Bili smo u Moskvi i prema planu otišli i na Staljinov grob koji se nalazi na Crvenom trgu, iza Lenjinovog mauzoleja. Ne znan, pričao je Antunica, je li tu ovaj ruski zlikovac od 5. ožujka 1953. godine kada je umro ili su ga kasnije donijeli da ga turisti posjećuju. Slušamo vodiča, stojimo kao đaci, gledam Staljinovu glavu, brkove, postament i zamišljam kako je bio mali, a naš Crnogorac uzeo metalnu kašiku za cipeke i nešto kopa oko groba, grebe u koverat. Stvorila se gužva, nismo znali šta radi, ali se dobro svršilo... Mali incident je razjašnjen/izglađen; Crnogorac je ocu obećao doneti malo zemlje sa Staljinovog groba i umalo da zbog toga izazove škandal. Sad najvažnije. Na Atuničinu opasku da je mogao da ocu u nešto nagrne malo zemlje iznad kuće kad ode u Crnu Goru saputnik mu je odgovorio: “Poznao bi moj stari da to nije ruska zemlja, još sa onog mesta...”
Još tokom parade, posebno sutradan većina se zanimala ko je dedica sa kačketom u prvom redu, blizu glavnom Baji. Među znatiželjnicima je i nekoliko Crnogoraca koji su, moguće je, i sebe zamišljali pored Steve Opačića kome je, nema sumnje, bilo mesto tamo gde je stajao. Bio je “udbaš”, ali osim hrabrosti i biranja bolje strane u ratu Stevi priznanje jer je nekadašnji paor iz okoline Knina uz rad završio i gimnaziju i Pravni fakultet. On nikome nije zasmetao, ali predsednik Ruske federacije jeste, najpre Evropi (EU), potom i Sjedinjenim Državama čiji je beogradski ambasador Majkl Kirbi ignorisao vojnu paradu u čast Vladimira Putina. Pošto se Evropa u političkom smislu uglavnom zove Brisel (ili Angela Merkel), nije tajna da će Unija nakon klanjanja Vladimiru Vladimiroviču pojačati ionako jake pritiske na Srbiju.
Evropa nije zadovoljna što je Putin rekao da je za srpsku privredu povoljan trenutak “da nađe što bolje mesto na ruskom tržištu” i da bi srpska poljoprivreda sa sadašnjih 150 miliona dolara izvoza “veoma brzo” to namakla na pola milijarde. Briselu je, donekle, laknulo što je Vučić pred Putinom potvrdio da Srbija “ostaje na evropskom putu”, ali likovi iz EU su još pre parade za “brata Vladimira” rekli da Srbiji ostavljaju da - do kraja 2014.- uskladi spoljnu politiku prema Uniji.
Milan Korać, poslanik pezionerske partije ne krije zadovoljstvo što je bio “tri metra od Putina". Žao mi je ovog vremešnog gospodina i žalosno je što nas kao penzioner predstavlja u Skupštini. (Kako li je samo klicao nekad Titu iz publike!?) Verovatno većina Srba voli Ruse, ali ta “ljubav” nije iskrena i više je rezultat mržnje prema drugima. Ne volim Ruse (ni Putina), ali ih i ne mrzim, kao što takva osećanja nemam ni prema bilo kom drugom narodu. One koji ih vole upućujem da se raspitaju o (dostupnim!) podacima koliko nam je koja zemlja doturila pomoći poslednjih godina. Rusi su na začelju!
Vlast je napravila ogromnu grešku što je deo razgovora direktno prenošen, prikazavši svu našu snishodljivost i traženje nemogućeg - da nas spasi “brat Vladimir”. I bi parada - vašarište. Tomislavu od Bajčetine i Dragici, recimo, pridružili su se unuci, deca sina Radomira... Svi će nešto pamtiti. Šta bi “tovariš” Milan (Korać) dao da je Vladimiru bio – malo bliže!

                                                         *

Srpska državna delegacija sa predsednikom Tomislavom Nikolićem na čelu ne tako davno putovala je na zasedanje Generalne skupštine UN i u Njujork je (verujte Blicu) putovalo 15 pratilaca. Uz najbliže saradnike da im pozadina vidi puta do “Nevjorka” je išlo nekoliko članova Fondacije Dragica Nikolić, među njima je i predsednica fonda, izvesna Violeta Karić... List je zalud insistirao na zvaničnoj potvrdi o broju i imenima, iz kabineta im je rečeno samo da su pored Tome odjezdili Ivan Mrkić i Stanislava Pak, savetnik i savetnica. U Njujork je dan ranije išao, s nešto manje brojnom pratnjom, i ministar inostranih poslova Ivica Dačić. Jesu li mogli u jedan avion, dvadesetčetiri insana? Na kraju je ispalo da su troškovi odlaska preko Atlntika Tomislava & družine iznosili nešto više od 78 hiljada američkih dolara, objavljeno je na predsednikovom sajtu. Tomo, bre, koliko košta obnova kuće u Obrenovcu!

                                                         *

Političari su čudo! Ministar unutrašsnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je dva dana posle upucavanja tajkuna Milana Beka da “nije reč o naručivanju profesionalnog ubistva”. Ministar najavljuje skoro otkrivanje “amatera”, jer one druge valjda oni (polcija i druge službe) drže pod kontrolom i daju im naloge.

                                                         *

Pošto Čedomir? Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović izjavio je da je Aleksandar Vučić prvi srpski premijer posle Zorana Đinđića “koji je ozbiljno progovorio o ekonomskim reformama”. Mi treba da izgradimo odnos s Vučićem, pojašnjava ovaj vlastoljubac, koji će ljudi u ovoj zemlji razumeti i koji će moći da posmatraju kroz prizmu da bi društvo imalo koristi od činjenice da smo na vlasti, a ne da se to svede na prodaju. Društvo bi imalo koristi ako je On na vlasti(!), već ima zamenu za Aleksandra Vulina, a sebe, čini mi se, zamišlja na mestu pevača Ivice Dačića. Dodatno ću se raspitati kod Branislava Lečića, Nikole Samardžića, Biljane Srbljanović, naročito kod Nebojše Ranđelovića i Nenada Prokića. Možda i kod Miroslava Miškovića.

 

                                                         *

"Radovao sam se kad sam čuo za ubistvo Đinđića i na to sam ponosan. Tada se srpski narod oslobodio izdajnika i mafijaša. Đinđić je tamna strana srpske istorije i jedna od najcrnjih stvari koje su nam se desile. Ko se još seća Đinđića". Podsećam na reči Vojislava Šešelja, poznatog srpskog kabadahije sa krštenicom SANU (paraf aktuelnog ambasadora u Moskvi!) na prvoj konferenciji za novinare, dan pošto je doleteo iz Haga. Tamo je skoro dvanaest godina zamarao (on kaže rasturao) procenitelje/donosioce pravde u Haškom tribunalu i toliko ih umorio da su na kraju našli sebi spas u “humanom” puštanju na privremeno/trajnu slobodu ovog neotesanka. Eto vam ga i sad se vi koji ste ga proizveli hrvite s njim. Čuo sam ovog “bolesnika” i na mitingu “kod konja” i snimio baljezgarije. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović je mišljenja da Šešelj krši pavila privremene slobode, a hrvatska ministrica vanjskih poslova Vesna Pusić našoj je zemlji (i narodu), koristeći nediplomatski rečnik, uputila “sućut”. Naši glavari samo seire. Kum se ne oglašava, a “mali sekretar” samo ponavlja da mu želi dobro zdravlje. Je li to dovoljno, momci!
Ne mogu da ne prenesem nekoliko redova umnog crnogorskog pisca Andreja Nikolaidisa, koji veli: “Šešelj se, dakle, vratio i nastavio igrati svoju ulogu zlog klovna. Nekada, kada je bio jak on i bio jak srpski fašizam, za njegovim crvenim nosem i trbušinom stupali su tenkovi i ljudi zakrvavljenih očiju sa nožem u zubima. Danas za njim stupaju krezubi, pijani maloumnici čiji su mračni ideali prezreni kao kuga, od koje su ruke oprali i oni koji su ih vodili. Ali ne i Šešelj. On se sada vratio da ih ponovo povede. Ide on sada po Srbiji, kao svirač koji svojom melodijom privlači pacove, koji za njim stupaju u koloni. Prate ga oni, kreće se taj karneval beogradskim ulicama, sklanjaju se danas od njih oni koji su bacali cvijeće na tenkove koji su kretali za Vukovar i Sarajevo. Kako će ta povorka skončati, zna svako ko je čuo za priču o Frulašu iz Hemelina, koji je pacove koji su slijedili njegovu svirku poveo u rijeku Weser, gdje su se podavili”.

                                                         *

Republika je na izdisaju. Pozivam sve privatne parajlije i one što raspoređuju narodne novce da razmisle treba li ovo da se (u)gasi. Hvala.

Dragan Banjac