Dvadesetog novembra navršilo se sto godina od pogibije Dimitrija Tucovića (1881-1914) u Prvom svetskom ratu,  najznačajnije figure srpske socijaldemokratije s početka XX veka. Njegovi marksistički stavovi o tzv. albanskom pitanju aktuelni su i danas baš kao i u vreme kada su nastali. To je paradoks srpske političke istorije u kojoj je konzervacija prastarih ideja vrlina, a hrabar zaokret ka demokratskim promenama tabu.  (Ur.)

TUCOVIĆ I ALBANSKO PITANJE^*

Nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturan život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi, blagodareći povoljnim istorijskim prilikama, činili brže napretke od drugih, dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike, da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu, inferiorniju rasu

Ponet željom da upozna, razume i obuhvati sve društvene probleme, a naročito probleme ekonomsko-političkog karaktera, Tucović je vrlo brzo imao da se bavi pitanjima Balkanskog Poluostrva. Tako ga je put naveo i na Albaniju. Čist od svakih predrasuda, a ponet željom da sazna pravu istinu, Tucović brzo dolazi do iste naučne istine o Albancima do koje je Marks došao 1853. baveći se takođe stanjem na Balkanu. Za Marksa su bile onda najvažnije ove dve činjenice: prvo, plodnost balkanskog zemljišta i drugo, težnja balkanskih naroda za sve većim razvijanjem i za prelazak u nezavisne narode. Sve ostale primese, kao npr. kulturna zaostalost, po Marksu, imala je četka vremena definitivno da zbriše. Služeći se takođe dijalektičkom metodom, Tucović je došao do istih zaključaka.

Po njemu „Najpovoljnije uslove za život pružaju mestimično proširene plodne doline Drima, Maćedonije i Devola”.¹ Ovome je on dodao istorijske činjenice, kao npr. aktivno učešće Arnauta 1804. u srpskom ustanku. Onda ustanak od 1829. Zatim ustanke od 1843. i 1847. Dalje, njino aktivno pomaganje srpskim trupama 1878. da zauzmu jedan deo Kosova i naposletku najnovije manifestacije nacionalne svesti i težnje za prelazak u nacionalnu celinu i formiranje nacionalne države. U ove manifestacije dolaze pored mnogobrojnih pobuna i saziv kongresa u Bitolju (novembra meseca 1908) na kome je rešeno da se svi Arnauti, bez obzira na veru, ubuduće služe latinicom. Za donetom odlukom došla je pojava listova u Bitolju, Solunu, Janjini i Korči. Iz tih listova sve više je izbijala težnja za nacionalnu nezavisnost, a versko pitanje, mesto da čini poteškoće, sistematski je bacano u pozadinu.

Srbija sa Crnom Gorom i Grčkom cepa Albaniju

Gurana, s jedne strane, neophodnom potrebom da se oslobodi od austrijskog trgovačkog tutorstva, koje je, kao što ćemo videti, skoro stalno zloupotrebljavano i izazivalo teške državne potrese, a s druge strane mržnjom protiv  arnautskih upada u srpska sela, i željna da svemu tome jedanput učini kraj; naposletku gurana od strane Rusije da se širi ka zapadu, srpska vlada je, čim je 1912. započeo rat, upala sa svojim trupama u Albaniju. To isto su učinile Crna Gora i Grčka. Albanija se, dakle, nalazila pred opasnošću da bude rastrgnuta kao svojevremeno Poljska.

Mada uniformisan, mada u prvoj borbenoj liniji, mada svestan da se za vreme rata i za najmanju kritiku životom plaća, Tucović svoju savest i svoju kuraž nije mogao ućutkati. Naprotiv, on je javno podigao svoj moćni glas i zatražio povlačenje trupa s albanske teritorije. Ovakav njegov postupak odmah je izazvao reakciju. Komandant puka, istina malo zavijeno, pred svima oficirima naziva ga izdajnikom i skreće mu pažnju na smrtnu opasnost, koja je neminovna ako produži kako je započeo. Prelazeći preko očigledne opasnosti, a na opšte zaprepašćenje prisutnih, Tucović nedostojnu uvredu energično i kuražno od sebe odbija, optužujući otvoreno srpsku, crnogorsku i grčku vladu.
Nalazimo se, dakle, pred jedinstvenim primerom. I po cenu života, Tucović je branio svoja politička uverenja i pravo albanskog naroda da slobodno raspolaže svojom sudbinom.

Tezu za podelu Albanije, pored ostalih, zastupale su sigurno i dva politička prvaka ondašnje Srbije: Balkanikus (Stojan Protić) i dr. Vladan Đorđević. Sažeto uzeto, i jedan i drugi su dokazivali: prvo, da Arnauti nisu nacija, već ostaci prastarih balkanskih plemena. Drugo, da ti elementi nemaju nikakve uslove za kulturno razvijanje usled nasledne degenerisanosti. Treće, da su susedne balkanske države, zauzimanjem albanske teritorije, pozvane da divljačka plemena ili asimiliraju ili likvidiraju i četvrto, da Srbija mora izići na more. Tucović je na ovo odgovorio da Albanci nisu rođeni divljaci i da nisu osuđeni na nestanak, već da će se razviti i postati narod moderan i dostojan ostalih evropskih naroda. Po Tucovićevu ispitivanju za zaostalost albanskog naroda kriva je bila, na prvo mesto Turska, koja se „...inače kruta za sprovođenje i obezbeđenje saobraćaja, samo radovala što je ova plemena mogla skinuti s vrata, ostavljajući ih samima sebi, pljačci i među­sobnom istrebljivanju”.² Druga krivica pada na prirodnu neprohodnost i neplodnost albanskih gudura. Posledica takvog stanja bile su neminovne migracije. I tako dok su Balkanikus i Vladan Đorđević u toj migraciji gledali „zlikovačku navalu divljačkih plemena”, Tucović je u njoj video prirodnu borbu za opstanak. A ta borba mogla se obavljati samo na dva načina: „potiskivanjem ili pretapanjem”. No pošto su Arnauti kulturno stajali ispod svih svojih suseda, to im je ostajalo da primene metodu potiskivanja. Treba li zbog toga, pitao je Tucović, biti protiv Albanaca? Na ovo pitanje Balkanikus i Đorđević su odgovarali pozitivno. Tucović, naprotiv, negativno. Jer, na kraju krajeva, „odakle su Srbi po staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega tamo preveo”? Očigledno je, da su Srbi prešli u Vojvodinu bežeći ispred turske sile. Ali je isto tako tačno da su i Arnauti iz svojih gudura bežali ispred ne manje opasnosti: ispred gladi. I još nešto, niko ne može dokazati da proređenost srpskog naroda u oblastima oko Albanije nije takođe bio jedan od uzroka za njino navaljivanje i naseljavanje po tim krajevima. Dakle, kriviti Arnaute za migraciju ne samo da nije bilo opravdano, nego ni po samu srpsku nacionalnu stvar preporučljivo.

Protivnici Arnauta, da bi dokazali njino divljaštvo, stalno su upirali prstom na krvnu osvetu. Istina, krvna osveta je jedan od dokaza faktične primitivnosti, ali, za Tucovića ona nije bila nikakav dokaz, jer su je, ranije ili kasnije, svi narodi primenjivali. Naposletku, Tucović je pitao koja je „civilizovana” velika razlika između krvne osvete i smrtne kazne?”

Tucović: Albanci nisu divljaci

Baveći se u Albaniji, Tucović je primetio da Albance ne zaklanja ni njina primitivnost, ni neprohodnost gudura, već da ipak i oni podležu uticaju ekonomskog kretanja u ostalom svetu. Taj uticaj ogledao se u velikoj potrebi za novcem. Iz te potrebe sve više se razvijalo najsvirepije lihvarstvo. A kroz šibu neobuzdanog lihvarstva, kao što smo već videli, prošao je i srpski narod, i iz njega nikla novija trgovačka forma razmene dobara. Na optužbu da će Arnauti ostati večito primitivni i nerazvijeni, Tucović je odgovarao: „...primitivan život i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturan život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi, blagodareći povoljnim istorijskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelu ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike, da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu, inferiorniju rasu... to naročito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije…”³

I zaista zar i dan-danas Zapadnoevropejcima mi Balkanci ne izgledamo i suviše primitivni? I zar, kad bi se striktno primenila teorija Vladana Đorđevića i Balkanikusa, ne bi još uvek bili pogođeni svi balkanski narodi bez izuzetka? Jer, „U cilju da dokažu da taj narod (arnautski) kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život oni sve ono što u primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istorijskog stupnja na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi prošli, već kao izraz njegove rasinske nesposobnosti za kulturan razvitak uopšte.”⁴

(...)

Ovim ipak nismo iscrpli pitanje odnosa Srbije, Crne Gore i Grčke s jedne i Albanije s druge strane. Jer, pokušaj ovih triju država da međusobno podele Albaniju toliko je snažno zadirao u njinu budućnost, da je dovodio u pitanje čak i njin opstanak. A da ova tvrdnja ne bi izgledala ni za jedan trenutak preterana, odmah navodimo da je 1903. između Austrije i Italije bio zaključen sporazum o „podeli sfera uticaja” u Albaniji. I da bi se ova postigla, odmah su zatražile od ostalih velikih sila da se prizna „autonomija Albanije” pod njinim protektoratom. Kako onda Austro-Ugarska i Italija 1912. da dozvole malim i nemoćnim balkanskim državicama da rastrgnu jedno parče zemlje za čije su se čerečenje one još od pre deset godina spremale? A kad se pitanje odnosa prema Albaniji ovako svede na svoju pravu meru, onda se svakom iole pametnom čoveku natura zaključak da je Tucović braneći albanski narod, branio u isto vreme i sve balkanske narode. Otuda njegove reči: „Treba poći sasvim drugim putem, potražiti Arbanasa kao člana plemena, i kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne može biti spora da podobnost nekoga plemena za državni život treba ceniti po stupnju istoriskoga razvitka; po društvenom stavu, po kulturnoj razvijenosti i društvenim i političkim težnjama, a ne po rasi kojoj pripada”⁵, zvone kao jedno istorisko predskazivanje.

"Oslobodilačka" politika srpske buržoazije

Šta je rukovodilo Balkanikusa da traži podelu Albanije? No pustimo njega neka on sam da odgovor.
„Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Arbanase, da oni ne mogu i ne smeju doći ni jednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Mađarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod četvrtom u Dalmaciji.”⁶
Uzimanjem primera od Austro-Ugarske, Balkanikus je, svesno ili nesvesno, mesto da obara, hteo da potvrdi postojeće stanje u pomenutim zemljama. Jer, zar Srbija i Crna Gora, primenjujući austrijsku metodu, samim tim postupkom ne bi sankcionisale nasilničko robovanje Jugoslovena u Austro-Ugarskoj?

Đorđević je rezonovao na isti način: „Evropa bi trebala da s najvećom gotovošću prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granicama razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njihovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Arbansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu”.⁷

Šta se iz ovoga rezonovanja da zaključiti? Prvo to, da se odobravala metoda turskog režima nad balkanskim narodima. Drugo, da je Đorđević hteo da srpsku i crnogorsku raju odmah pretvori u gospodare. Treće, da ni Balkanikus, ni Vladan Đorđević ni ondašnje vlade Srbije, Crne Gore i Grčke, nisu mogle izvući pouke iz iskustva svojih naroda. I zato Tucović ima potpuno pravo kad kaže: Izobličavajući zavojevačku politiku tih dveju država (Austro-Ugarske i Italije) oni su hteli da izobliče „nacionalnu“ politiku Srbije, „oslobodilačku“ politiku srpske buržoazije”.⁸ Naposletku, zar Balkanikus i Vladan Đorđević nisu doživeli i videli kako su Turska i Austrija, ta dva najveća i najjača kapaciteta u rastrzanju drugih naroda, jednog dana bile rastrgnute baš od tih naroda koje su one „stavljale u granice razuma”?
Ko je, dakle, bio u pravu, Vladan Đorđević i Balkanikus ili Dimitrije Tucović? Nestanak Turske s Balkana i povratak Austrije u njene prirodne granice najbolji nam odgovor daju.

Izabrao i uredio: Zlatoje Martinov