Bol drugih - moj bol
Omarska & Trnopolje

Na tradicionalnom susretu “Srcem do mira” u Kozarcu maja 2014; Slike  sa puta po Republici Srpskoj, sa mesta gde je Krizni štab Srpske demokratske partije leta 1992. zaveo teror

SLIKA 1: HRABRE ŽENE KOZARCA

Danas u gradu Kozarcu živi divna žena Emsuda Mujagić.  Prošle godine smo pričale celu noć i tada sam joj obećala da ću doći ponovo ovog maja kada organizuje tradicionalne susrete Srcem do mira. Pitam je kako je došla do tog imena. “Srcem do Mira” je bila /naša/ velika želja, prijateljice Eme Miočinović i moja. Tada smo još 1992. u Zagrebu, pile kafu i maštale kako ćemo udružiti žene svijeta da bi zaustavile rat.” Gledam je i vidim bosanski behar na suncu, dok tako lako izgovara “žene svijeta” kao da ih sve miluje.
Emsuda Mujagić voli svoj Kozarac, čija se istorija beleži od XIII veka i kad o njemu priča, cela blista da ne možeš da sjaj ne pređe i na tebe. U prošlih stotinak godina Kozarac je bio naseljen mahom stanovnicima sa muslimanskim imenima.  Tako je bilo i 1992.  kada je tu živelo preko 27.000 stanovnika od čega su 95% bili Bošnjaci, a 5% su bili iz drugih etničkih grupa (Srbi, Hrvati, Romi...). Emsuda Mujagić za svoj grad voli da kaže:  “Naša zajednica je živjela u harmoniji i miru, gdje se prijateljstvo i razlika među ljudima njegovala i poštovala. U XVI vijeku, Kozarac je bio zanatsko mjesto, a još 1910. u Kozarcu je otvorena prva ženska škola koju je pohađalo preko 30 učenica.“ Ponosna je na tu činjenicu.  Pre rata osnovala je krojačku Kućnu radinost u kojoj je radilo oko 500 žena, koje su kod svojih kuća izrađivale odela od vune i tkanina a to se sve izvozilo preko Zemljoradničke zadruge ‘Vojin Popović’ iz Novog Pazara u Nemačku, Francusku, SAD.  Kozarac danas pripada opštini Prijedor, koja je u Republici Srpskoj, entitetu Bosne i Hercegovine.

Emsuda Mujagić, je 1. jula 1992. bila privedena u policijsku stanicu u Omarskoj, odakle je trebala biti odvedena u logor Omarska, ali Bosanski Srbin koji je trebao da je tamo prebaci ju je spasio. Tako, umesto da je odvede u logor Omarska, on ju je odveo u Prijedor gde je bila skrivena dvadesetak dana odakle je pod tudjim imenom prevezena u Hrvatsku.
U poslednjem ratu ubijeno je ili se vodi kao nestalo između 1500 i 1800 Kozarčana. Među njima, objašnjava Emsuda Mujagić, i "nekoliko Srba koji nisu prihvatili rat i koji su takođe žrtve tadašnje srpske politike."Sama Emsuda ostala je bez 48 članova šire porodice.
Emsuda Mujagić se u Zagrebu odmah priključila udruženju Žene BiH koje su organizovale podršku mnogim prognanim ženama i od tada je neumorna aktivistkinja. U Bosnu i Hercegovinu, u Sanski Most, vratila se 1993.  Kozarac je već 1992. bio potpuno srušen-  skoro svaku kuću srpska vojska je zapalila ili granatirala.Svi stanovnici nesrpske nacionalnosti iz Kozarca su ili deportovani u logore ili proterani.
Kuća mira  je pre rata bila škola. U ratu je do temelja zapaljena, a nakon rata je uz podršku mnogih prijateljica Emsuda Mujagić uspela da ostvari svoj san - izgradnju dvospratne Kuće mira. Već deset godina ova kuća je mesto sastajanja i razmena.  Kad god sretnem Emsudu, ona mi kaže „Uvek si dobrodošla, i ti i sve tvoje Beogradjanke!“  Emsuda, hvala ti.
Pokretanjem medjunarodnih konferencija Srcem do mira 1994, ona započinje sa ostvarivanjem svoje velike želje da okupi mirovne aktivistkinje i aktiviste iz celog sveta. Od tada je u ovom sjajnom poduhvatu susretanja podržavaju žene iz Britanije, Austrije i mnoge druge.Toplom voljom ka zajednicama različitih i predivnom mekoćom razgovaranja, Emsuda Mujagić je sa ženskom ekipom iz Kuće mira ove godine organizovala Dvadesetu konferenciju SRCEM DO MIRA. 
“Srcem do mira” je poziv na udruživanje, pričanje, ojačavanje srca.  Mi želimo da s jedne strane pozovemo cijeli svijet, a s druge žene koje su preživjele logore i smrt biližnjih iz našeg kraja.  Nije teško pokazati ljudima da oni nisu zaboravljeni, iako im možda sve ukazuje na suprotno.”
Tako kaže Emsuda Mujagić.  Ove godine, od 22. do 27. maja 2014, na susretu je bilo oko 40 učesnica i učesnika, starijih i mladjih, onih koji su prvi put ovde i onih koji dolaze često, iz Grčke, Belgije, Britanije, itd. Ovde u Kozarcu posebno su važne gošće iz  Srbije, jer je želja za razmenom u tom smeru ogromna. Konferencija je informisala o zločinima u prijedorskoj opštini, posetom logorima Omarska i Trnopolje i dala prostor nama, da saosećamo sa preživelima logora i njihovim porodicama. Facilitatorke su vodile rituale za naše emotivne spoznaje. Odlična konferencija. Većina ekipe je spavala u Kući mira, a moja drugarica feministkinja Dragana Garić i ja smo bile gošće Sebihe Turkanović.
Sebiha Turkanović je još jedna snažna žena Kozarca. Osamdesetih je bila šefica restorana, kada su još uvek u malim mestima tu sedeli mahom muškarci.  Možete misliti koliko je morala da bude vešta da bi uspela nad svima njima da uspostavi red!  Sada je na relaciji Nemačka - Bosna i Hercegovina, međutim i ona je sa svojim sugrađanima 1992. stigla u logore, kad je imala 42 godine. “Osam puta sam izbjegla strijeljanje. Prošla sam sve prijedorske logore, cijela porodica mi je bila u logorima, ali u svom životu najviše sam šutila i radila u Omarskoj… Svedočila sam u Haškom tribunalu, na slučaju optuženika koji me je seksualno zlostavljao u Omarskoj.” A danas smo pile jutarnju kafu zajedno, pričale u vrtu i na kraju nam je rekla: “Jako mi je drago da ste vi Žene u crnom iz Beograda došle kod nas.  Ja shvatam pravdu kao razmijenjivanje različitih životnih priča, naših iz logora i vaših iz Zagreba, Sarajeva, Beograda...”.  Sebiha, hvala ti.

Slika 2: OPTIMISTI KOZARCA

Optimisti 2004 su osnovani 2004. godine kao fondacija i registrovani u Holandiji. Od 2011. Optimisti su registrovani u Bosni i Hercegovini i trenutno se bave projektima sa mladima.  Njih je okupio jedan preduzimljiv pravnik i aktivista, Satko Mujagić i njegov rodjak Ervin Blažević, takodje logoraš i povratnik.  Satko je imao 20 godina kad su ga prebijali u Omarskoj i dok je slušao krike drugara, koje ne može zaboraviti. Nakon zatvaranja logora, dobio je azil u Holandiji, i još uvek je tamo.  Optimisti su za prvih 6 godina realizovali više humanitarnih projekata:renovacija sportskih terena, fiskulturne sale, parka, šehidskog mezarja, nabavka klupa i kanti za smeće…  Sve smo to osetile, tu pažljivu brigu za svoj grad, Dragana, Aida, Nela, Gorana i ja dok smo hodale ispod starog drvoreda ka Kući Mira. Trenutno Optimiste vodi Ervin i fokusirani su na projekte druženja mladih različitih etničkih grupa s ciljem razumevanja ratne prošlosti i pomirenja. Tražila sam na internetu ime Satka Mujagića da bih shvatila ko je čovek koji je dao ovako pozitivno ime grupi, u gradu u kome nema osobe koja nije povezana sa mučenjem iz 1992. Našla sam jedan intervju kojeg je 30. maja 2012. dao novinarki BH Magazina iz Sarajeva, koji odlično opisuje situaciju u prijedorskom kraju, i izmedju ostalog kaže:  “Staša Zajović i Milica Tomić su 9. maja 2011. bile prve Srpkinje koje su u Omarskoj glasno i jasno rekle šta misle o zločinima i genocidu u Prijedoru i Bosni i Hercegovini. To se mora znati. Sonju Biserko, Stašu Zajović, Žene u crnom, Milicu Tomić, Vladu, Mirjanu, Srđana, Nenada, Dejana, Jovanku, Mariju, Branimira zovem ‘Vjesnici proljeća’.”   Satko, hvala ti.

Slika 3: TRNOPOLJE

Trnopolje je malo mesto u opštini Prijedor, koje je na popisu 1991. imalo oko 3000 stanovnika. Od toga su 72% bili Muslimani, 16% Srbi i ostali.  Po rečima jedne stanovnice ovog mirnog mesta “prozori su nam gledali jedan naspram drugog…jedan naspram drugog…”. Rečima koje je zamišljeno ponavljala pitala se: “Zašto”? 
Po izveštaju Ujedinjenih nacija, evo kako je počelo: “U maju 1992.srpske snage su zauzele selo. Dovezli su 20-ak autobusa punih bošnjačkih zarobljenika, koje su smestili u obližnju školu u Trnopolju, koja je vremenom pretvorena u logor.  Postavljene su kontrolne tačke oko naselja i žičane ograde. Logor je uspostavljen sa tri ulaza, sedam stražarskih pozicija, te je imao opseg od otprilike 300 kvadratnih metara.”
Ovde su logoraši mučeni i tučeni železnim šipkama, rukama i nogama.  Ubijani su tajno, pa se ne zna broj onih koji nisu preživeli.  Prilikom evakuacije zatvorenika iz logora, 21. avgusta  1992.pripadnici Crvenih beretki su autobusom dovezli do ivice provalije između 150 i 200 Bošnjaka i Hrvata, postrojili ih i strijeljali na Korićanskim stijenama.  Crvene beretke su bile specijalna formacija Službe državne bezbednosti Republike Srbije,poznate i pod nadimkom „Frenkijevci“.

Prema istom izveštaju Komisije eksperata Ujedinjenih nacija “zatvorenici nisu imali krevete nego su spavali izravno na podu ili na zemlji. Logor nije imao električne struje. Prema svjedocima, stražari su znali vršiti ispitivanja nad nekim zatvorenicima te ih prebijati šipkama i pendrecima.  U julu, srpski vojnici bi 20 noći za redom stizali sa svjetiljkama u logor te odvodili otprilike 10-ak žena,  i silovali ih upravo nasuprot dvorane gdje su spavale. ”
Oko 23 000 ljudi je bilo zatočeno u Trnopolju, a oktobra1992. posljednji zatvorenici su pušteni na slobodu.
“Logorovanjem u Trnopolju” već 22 godine se svakog 5. Avgusta odaje pošta svim zatočenicima i žrtvama logora minutom ćutanja i obraćanjima prisutnih.  Sledećeg dana se ide u Omarsku, koja je petnaestak kilometara dalje.  Uveče, treću godinu zaredom, noćno logorovanje organizuju lokalne grupe KVART iz Prijedora, OPTIMISTI iz Kozarca, udruženja logoraša Prijedor 92 i još neke.  Tada dolaze mladi iz regiona da čuju, saosećaju, saznaju, primaju, daju.  Tu noć spavaju u vrećama na otvorenom na teritoriji logora. Ovog puta iz Beograda tu su aktivistkinje i aktivisti iz Žena u crnom i Četiri lica Omarske.
Tog dana Udruženje Prijedorčanki IZVOR dodeljuje Međunarodnu nagradu za borbu protiv poricanja genocida.  Ove godine nagradu je dobio režiser Oliver Frljić, poznat po predstavama koje se bave suočavanjem s prošlošću u regionu (Zagreb, Rijeka, Subotica, Beograd, Podgorica, Sarajevo, itd). Nagradu je prošle godine dobila feministička anti-militaristička organizacija Žene u crnom iz Beograda, za svoje aktivnosti suočavanja sa prošlošću kroz politiku ‘Ne u naše ime’.  Pre toga, 2012. nagradu je dobio škotski novinar Ed Vulliamy koji je aktivno radio na pritiskanju srpskih vlasti za dobijanje propusnice za ulazak u logore Omarska i Trnopolje tog 5. avgusta 1992. Zahvaljujući njegovom izveštaju svet saznaje o prijedorskim logorima. Još uvek i do dandanas neprekidno piše o zločinima i životu u BiH.

Slika 4: OMARSKA

Logor Omarska je pre rata bio rudnik železa, "Rudnik Omarska". Ceo kraj je bogat rudama.  Krizni štab Srpske demokratske stranke je od rudnika 24. maja 1992. napravio logor u kome je bilo zatočeno i mučeno od 5000 - 6000 ljudi, a oko 700 nije preživelo.  U dve prostorije bilo je i 37 žena.  Sve su bile seksualno zlostavljane.  Pet njih nije preživelo.
Prostorije logora Omarska sada su u vlasništvu Lakshmi Mittala, jednog od najbogatijeg građana Britanije. Njegova firma ArcelorMittal potpisala je ugovor sa vlastima RS da iscrpljuje rude kozaračkog kraja sledećih dvadeset godina, a u te svrhe koristi prostorije u kojima je bio logor kao svoje proizvodne hale! 
Poseta nekadašnjem logoru je uvek deo dugotrajne procedure traženja dozvole za ulazak.  Svaki put je potrebno podsetiti se da su Omarska i Kozarac deo prijedorske opštine, a da je ona deo Republike Srpske, čije vlasti uporno poriču zločinačku istoriju.  Predsednik opštine Prijedorje ovlašten da nam izdaje potvrdu za ulazak u prostorije Bijele kuće Omarske.  Od njega smo za taj dan 24. maja 2014.dobili dozvolu na jedan sat, 60 minuta!  Kakva sramota Republike Srpske.  Nedelja je, sve je prazno, sramna fabrika ne radi, a ti imaš jedan sat da se pokloniš žrtvama logora - sramota civilizacije!Nema spomenika, nema obeležja.  Samo visoka trava i pored tri renovirane hale stoji pohabana, prazna, a prepuna turobnih sećanja o likvidiranju komšija, koje ne želimo zaboraviti ” Bijela kuća”.  Ulazimo u Bijelu kuću, preživele pričaju, par njih vode rituale omaža kako bismo disale i svedočile zajedno. Mučenje nije samo reč.  Nas je čertdesetak.  Boravak nam je bio duži od tih 60 minuta. Izlazimo. Zamislite,  došli su ti slični, isti sprski čuvari, sada je to 22 godine kasnije, da nas požuruju: “Ajde brže!  Brže, brže”!

Ali žene svedoče: “U taj restoran logora Omarske u kojem smo mi žene radile, dok smo izvršavale svoju radnu obavezu, dolazili su zatvorenici u grupama od trideset.  Obrok se sastajao od jednog komadića kruha i nešto malo kuhanog jela, obično graha.  To je naravno bilo nedovoljno, ljudi su padali u nesvjest od gladi, djeca najviše.  Međutim, bilo je najgore što se taj obrok morao pojesti za dvije minute, jer u suprotnom biste bili pretučeni na licu mjesta.

Tako su mnogi ljudi podlegli tu u tom restoranu, tu ispred nas.”Ovaj citat i sledeći dole, deo je iskaza zatvorenica Omarske, kojeg su one dale na radnoj grupi “Svedečenja iz Omarske” na NVO Forumu Svetske konferencije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima u Beču, juna 1993.
Većina preživelih ne želi sada da govori o svim detaljma mučenja; nekad grlo neda da te reči izađu, jer mnogo stežu.  Ali poznato je šta se u Omarskoj desilo: da su žene morale svakodnevno da brišu krv u kancelarijama za ispitivanja, da su sprski stražari “urezivali srpske krstove ženama na kožu, gasili cigarete ljudima po ruci, presecali im vrat nožem, tukli bodljikavom žicom, željeznim šipkama, gumenim cijevima, specijalnim kablovima, rukama, nogama.” Kako je svedočio Rezak Hukanović: “...to su bile stravične batine. Ako kažem, hiljadu udaraca, malo sam rekao.“ Ne možemo sve to danas da primimo u sebe.  Ali neki su morali, i upravo zato je potrebno da mi to čujemo, i još toga: “...tako su jedne noći, pred njihov srpski praznik maltretirali dvadesetak zatočenika do besvesti, i po svedočenju Šerifa Veljića “onda su naložili demperske gume, jednu veliku vatru, tu vidovdansku vatru i naredili odredjenim logorašima da uhvate kolo oko vatre, a oni su bili iza ledja ...kao neka loto, lutrija,..čoveka koga odaberu udarili bi samo nogom u ledja, a on je upadao u plamen bezglasno, samo nestane, proguta ga dim i vatra.”
“Mi žene bile smo smještene u dvije prostorije, u kojima su sprski vojnici svakodnevno vršili ispitivanje zatočenih lica u logoru. Osamnaest žena je spavalo u jednoj sobi, osamnaest u drugoj.  Svake noći, moram tako da kažem, mogao je doći ko je htio, pijan, najčešće je bio pijan, bilo koji od tih stražara koji su čuvali logor. On bi prozvao imenom i prezimenom onu koju je htio i cijelu noć radio s njom što je htio.”  Ove reči su iz dokumenta Ujedinjenih nacija, a jedno od potpisanih imena je i Nusreta Sivac.
Nusreta Sivac je još dok je bila u logoru, odlučila da će pamtiti imena mučitelja i silovatelja kako bi ih jednog dana optužila.  Na ostvarenju te želje je sistematski radila.Nakon izlaska, danima je zajedno sa još jednom prijateljicom i zatočenicom logora pisala svedočanstva o seksualnom nasilju u logoru Omarska i već 1995. godine predale su ovaj dokument Haškom tribunalu. Tada jeveć bilo poznato da su hiljade žena seksualno zlostavljane u Bosni i Hercegovini, ali svaka živa reč je bila neprocenjivo važna za proces dokazivanja.  Na osnovu njihovih pisanih i neposrednih svedočenja prvih osam zločinaca je optuženo za seksualno zlostavljanje u Omarskoj - što je za istoriju medjunarodnog prava prekretnica, jer je silovanje u ratu ne samo na papiru, nego i u stvarnosti postalo krivični ‘ratni zločin’. Nusreta, hvala ti!
Olimpijski toranj
Uoči početka Letnjih olimpijskih igara u Londonu, jula 2012, preživeli iz koncentracionog logora Omarska su toranj ‘Arcelor Mittal Orbit’, najvišu građevinu u Velikoj Britaniji, koja se nalazi u Olimpijskom parku pored Olimpijskog stadiona, odredili kao Memorijalno obeležje “Omarska u egzilu”. Preživeli logora tvrde da je Arcelor Mittal Orbit, izgrađen železnom rudom iz rudnika Omarska u kojoj možda ima i ljudskih kostiju žrtava i da je "tragično isprepleten sa historijom ratnih zločina u BiH i da baca krvavu sjenu na grad London, Ujedinjeno Kraljevstvo i Olimpijske igre”. Stoga s pravom Udruženje logoraša Prijedor 92, zatim organizacije Optimisti i Izvor su od Arcelor Mittala i opštine Prijedor, tražili slobodan pristup lokaciji bivšeg koncentracionog logora Omarska i izgradnju upravo tu memorijalnog obeležja žrtvama, što je novi vlasnik Arcelor Mittal bio obećao, ali ne i opština!
‘Četiri lica Omarske’
Pitam Jovanku Vojinović iz umetničko-teorijske Radne grupe ČETIRI LICA OMARSKE o ovoj inicijativi koja je nastala 2009: “To je umetnički projekat koji s jedne strane ima kritički stav prema skorijoj kulturnoj produkciji u Srbiji, a s druge, ispituje strategije produkcije spomenika iz pozicije onih čije je iskustvo i znanje podređeno, odbačeno i isključeno iz javnog sećanja i javne istorije, kao što su to svi oni koji su preživeli logor Omarska.”   I pojašnjava broj 4 iz naslova:

• Prvo lice ;  Rudnik Omarska, površinski kop i nalazište metala iz socijalističke Jugoslavije.
• Drugo lice; Logor Omarska pod rukovodstvom Kriznog štaba Srpske demokratske stranke, mesto masovnog sistematskog ubijanja i torture nesrpskog stanovništva devedesetih.
• Treće lice; Rudnički kompleks Omarska u većinskom vlasništvu multinacionalne kompanije Arcelor Mittal, sa sedištem u Londonu.
• Četvrto lice; Lokacija za snimanje istorijskog etno­-blokbastera, aktuelne filmske produkcije u Srbiji, “Sveti Georgije ubiva aždahu”.                   

    
Samo kad pročitamo ove činjenice vidimo kolika jest međunarodna zavera falsifikacije istina o zločinima.  Ne samo da vlasti Republike Srpske, zatim i Republike Srbije na sve moguće načine pokušavaju da negiraju Bol Drugih, rekla bi Susan Sontag, tako da se izmedju ostalog usude da snimaju najskuplje ratne filmove na tlu koje je još sveže od njihovog zločina, nego im zaleđinu prave još i mega profitne globalne firme.  Za vreme rata za oslobađanje Tunisa od francuskih kolonizatora, sociolog iz Tunisa Albert Memmi je rekao:“Kolonizovanima je suđeno da izgube pamćenje”.  Ali mnoge i mnogi od nas rade na tome da se to ovoga puta ne desi, da se ne zaborave zločini i da se držimo kao jedne od svojih političkih odluka, da ne gledamo sporni film. Prvi je tu odluku doneo Pavle Levi, filmski teoretičar,o čemu je pisao u tekstu Kapo iz Omarske 2009.

Slika 5: PRIJEDOR

Omarsku je preživela još jedna predivna žena Nusreta Sivac, istaknuta sutkinja suda u Prijedoru do 1992. A Srpska demokratska stranka je 30. aprila 1992. proglasila Prijedor srpskim gradom. Nusreta Sivac bi rekla da je to bio puč: “Četvrtak jutro 30. aprila je tmurno,glavna ulica je pusta, po njoj šetaju samo naoružani srpski vojnici sa crnim trakama oko ruke. Svugda istaknute srpske zastave, na zgradi opštine zastava tek formirane Savezne Republike Jugoslavije. Vrijeme je za odlazak na posao, a niko se ne usudjuje da izadje vani. U Prijedoru ulice šute. ” Spikerica Radio Prijedora Sanija Džafić, uz pjesmu Marša na Drinu, čita Proglas kriznog štaba srpskog naroda: “Odlučili smo da preuzmemo vlast u opštini Prijedor, a time i punu odgovornost za miran,  bezbjedan život svih gradjana i naroda u našoj opštini, za zaštitu njihove imovine.  Poručujemo svim gradjanima opštine Prijedor da na ovim našim pitomim kozarskim prostorima ne smije više nikada biti rata i pokolja”. 

Ovim gnusnim tzv. mirotvoračkim dekretom je otpočeo pogrom prijedorskog kraja.  Kako to držati u jednom telu, ove reči s radija i pogled s prozora tog četvrtka 1992.  “Nismo mogli ni slutiti da će nas tako nešto strašno snaći ‘92.”, rekla je Nusreta Sivac i nastavlja:
“Ujutro kad sam se probudila tog četvrtka, nazvala me je jedna moja prijateljica i rekla mi da pogledam kroz prozor.  Vidjela sam puno naoružanih ljudi, punktove raznorazne i onda sam poslušala lokalni radio. Kad sam došla na posao, pred zgradom u kojoj sam radila vidjela sam grupu naoružanih ljudi. Kad sam prišla da udjem, rekli su mi da moram pokazati svoja dokumenta i tada su mi saopštili da ja tu više ne radim.”
Izbacivanje zaposlenih iz institucija, srpske vlasti već su isprobale sa stanovništvom albanske nacionalnosti 1991. na Kosovu,  ali mi ovde “Nismo mogli ni slutiti da će nas tako nešto strašno snaći ‘92.” U to vreme opština Prijedor je imala po popisu iz 1991. godine 112,543 stanovnika od čega su: 44 % Bošnjaci, 42% Srbi,  5,7% Jugosloveni, 5,6% Hrvati, 2,5% ostali.  
‘Marš bijelih traka’
Vlasti bosanskih Srba u Prijedoru izdale su 31. maja 1992. godine naredbu putem lokalnog radija da nesrpsko stanovništvo obeleži svoje kuće belim čaršafima, a da pri izlasku iz kuća stave bele trake oko rukava.  Dvadeset godina posle toga, možda je izgledalo da će se zaboraviti ovaj strahotni nacistički metod.  Ali, inicijativa mladih aktivista i aktivistkinja “Jer me se tiče”, pokrenula je 2012. godine obeležavanje ‘Dana bijelih traka’. Međutim od tada, srpske vlasti u Prijedoru, svake godine odbijajuda im izdaju dozvolu za tu javnu manifestaciju,  ali ne smeju ni da je zabrane. Zato i jest hrabro insistiranje male grupe “Jer me se tiče” da piše, organizuje i povezuje se sa svima nama antiratno i antifašistički orjentisanima.  ‘Dan bijelih traka’ je politička kampanja, koja upozorava javnost da lokalna vlast negira zločine u Prijedoru, zabranjuje komemorativne skupove i ne dozvoljava gradnju spomenika ubijenim civilima nesrpske nacionalnosti. 
Dragana Garić i ja dan ranije sedimo u prostorijama organizacije KVART u Prijedoru.  Pričamo o solidarnosti i prevazilaženju etničkih podela, a oko nas puno velikih kutija pomoći za poplavljene koje su poslale “Mlade antifašistkinje iz Zagreba”.  Govorimo o tome kako smo na granici Hrvatske i BiH videle dva kombija sa natpisom ‘Šibenik za Bosnu i Hercegovinu za poplavljene”.  Sutradan sa aktivistkinjama Udruženja Prijedorčanki IZVOR pripremamo se za marš na kome će svaka bela ruža biti simbol jednog deteta ubijenog u ratu u Prijedoru.
Oko četiri stotine nas sa belim trakama oko rukava hodamo u tišini glavnom ulicom Prijedora 31. maja 2014. Među nama su i oni koji su trpeli mučenja u logorima, i mladi iz raznih gradova.  Nosimo 102 bele ruže sa imenima i prezimenima u ratu ubijene dece Prijedora.  Kad smo stigle do centralnog trga, polažemo na pločnik bele ruže u krug.
Mnogi gradjani, stručnjaci i stručnjakinje smatraju da je potrebno da medjunarodna zajednica potvrdi da je u prijedorskoj opštini počinjen genocid, jer je to jedan od nekoliko najvećih masakra u ratu u BiH, nakon genocida u Srebrenici.  Brojevi za opštinu Prijedor 2014. govore sledeće:

• Od ‘92 do ‘95  ubijeno je između 3173 i 3183 civila, od toga 102 djece, 256 žena, a 827  se vode kao nestali, što je oko 6,4% bošnjačke populacije na opštini Prijedor od ’91.
• U prijedorskim logorima Omarska, Trnopolje, Keraterm bilo je zatočeno između         30 000 i31 000 žena, muškaraca i dece, što čini 63% bošnjačke populacije na opštini Prijedor od ’91.
• Više od 60 masovnih grobnica pronadjeno je na toj teritoriji.
• S područja Prijedora i Sanske doline proterano je 53 000 osoba, što čini oko 94% stanovništva nesrpske nacionalnosti od ’91. na opštini Prijedor.
• Sada na teritoriji opštine Prijedor živi od 15-20% predratnog bošnjačkog i hrvatskog stanovništva.

Spisak je ogroman.  Za sve zločine u ovoj opštini donesene su 33 pravosnažne presude, od toga 12 presuda pred Haškim tribunalom.  Svi osuđeni su na slobodi nakon izdržavanja 2/3 kazne,osim Milomira Stakića, načelinka Kriznog štaba opštine Prijedor, koji je prvobitno bio osuđen na doživotnu kaznu, smanjenu na kaznu od 40 godina zatvora.

6: I jedna slika nagoveštaja

Hodam u Maršu bijelih traka glavnom ulicom Prijedora 31. maja 2014.  Svečano ćutanje puno sećanja. Razmišljam gde bi moja porodica iz Bosne sada bila da su se drugačije zvali, u kojoj od masovnih grobnica bih ih tražila, i strepela od objave da su im pronađene kosti ili “makar jedna kost” kao što to čeka nekoliko žena oko mene. Na momente me uhvati drhtaj straha, na momente tuga. Hodamo dalje, Dragana je pre početka ušla u obližnji kafići i zamolila ih da utišaju disko muziku, koja je bez pogovora ugašena. Hodamo. Pored mene zamišljene, neke svoje tuge sabiru Selma, Nela, Dražena, Vildana, Emir, Goran… Negde na pola puta prilazi jedna žena s pažnjom obučena i kaže: “Oprostite, kasnim, sad sam s posla”.  Napravim joj mesto da udje u našu dostojanstvenu povorku, predstavim se, i ona meni.  Ne sećam se da li je bila Nada ili Rada.  Pružim joj belu ružu iz ruke, na kojoj je bilo ime devojčice od 8 godina.  Ona pažljivo, rekla bih nežno, uzima ružu, traži papir sa imenom deteta, pročita i uzbuđeno uzdahne: “Ovu djevojčicu sam dobro poznavala, stanovala je u zgradi do mene, igrala se u našem dvorištu.  Ne mogu nikad zaboraviti kako se smijala, od sve dječije graje uvijek sam znala kad je njen smijeh.  Cijeli kraj je čekao kad će ona izaći da se igra, da otvore prozore da je čuju.”
Hodamo i verujemo u ovu povorku, i kako je rekao jedan naš pesnik:
Noćas ćemo za njih voljeti.