BITEF U PARADOKSIMA ISTORIJSKOG VREMENA

Jovanu Ćirilovu

         Prema novijim teorijama vreme je neodvojivo od fizičkog sveta. Vreme se sve više shvata lokalno, a sve manje univerzalno. Kao što se prostor temporalizuje, vreme se lokalizuje. Istovremenost događaja je relativna. „Prilagodljivu“ strukturu vremena prvi su shvatili grčki tragičari Eshil, Sofokle i Euripid, a tek onda filozofi i istoričari. U istoriji ljudske kulture, koja nije drugo do zabeleženo i arhivirano ljudsko sećanje, topologija vremena zauzima zavidno mesto. Otuda podela istorijskog toka na prošlost, sadašnjost i budućnost. Segmenti vremena u biti su neodvojivi jedan od drugog. Prošlost i budućnost susreću se i oblikuju sadašnjost, daju joj sadržaj i čine da i ona «traje». O nečem što je doista prošlo ne bismo ništa znali. O nečem što još nije ne bismo mogli ništa da  predvidimo. Sadašnjost bi bila samo trenutak prelaska budućnosti u prošlost. Ne bi bilo ničeg trajnog na ovom svetu. Svojim duhovnim naporom čovek  poseže u prošlost i budućnost, vezujući ih u čvorište kulture bez koje ljudski život ne bi imao smisla. Prošlost je prisutna. Ona je ovde i sada, na 48. Bitefu.

               Bitef je održan  krajem septembra pod „paradoksalnim“ naslovom Prošlost je sada (Ćirilov bi rekao: Prošlost je prisutna). U glavnom programu videli smo 13 predstava iz najnovije evropske pozorišne produkcije, s posebnim osvrtom na Veliki rat (1914–1918), u kojem je srpski narod doživeo tragičnu sudbinu, ali i osvetlao obraz. Na Veliki rat neposredno su reflektovale 4 predstave,  dok su i ostale našle inspiraciju ili u njemu, ili u onom delu istorije koji zovemo prošlost. Selektorka Anja Suša ovom događaju nije pristupila na „komemorativan način“ već ga je „problematizovala iz perspektive današnjeg vremena».
Gran pri «Mira Trailović» pripao je Oliveru Frljiću za predstavu Aleksandra Zec, specijalnu nagradu osvojila je predstava A gde je revolucija, stoko? Boruta Šeparovića, dok je nagrada Politike dodeljena Andrašu Urbanu za predstavu Neoplanta, kojoj je pripala i nagrada publike. Ni jedna predstava na temu Velikog rata nije nagrađena, što znači da je ljudima dosta rata i u životu i u pozorištu. Priznanjima nisu ovenčane ni dve predstave koje su ih nesumnjivo zaslužile: Front Luka Persevala, i Poludela lokomotiva Jerneja Lorencija.
Aleksandra Zec Olivera Frljića rekonstruiše zločin koji su,  decembra 1991, na Sljemenu iznad Zagreba, izvršili hrvatski „bojovnici“ tako što su ubili maloletnu Aleksandru Zec i njenu majku. Uprkos dokazima i priznanjima vinovnika, sud u Zagrebu oslobodio ih je odgovornosti. Kao žrtva „domovinskog rata“, Aleksandra Zec je „pocepala“ hrvatsko društvo na one koji lamentiraju nad nekažnjenim zločinom i one koji  ratne žrtve dele na «naše» i «njihove», koji «našima» podižu mramorne spomenike, a «njihove» prepuštaju «medijskim strvinarima». Slikama „čistog užasa“ i „detinje nevinosti“, Frljić otkriva apsurd „počinjenog i nepopravljivog zla“ (T. Pančić). Odmerena i dostojanstvena, bez negativnih emocija, predstava obiluje iskonskom poezijom, likovnošću i smislom. Prekrivena snegom u polutami zimske noći, Aleksandrina humka podseća na remek-dela pejzažnog slikarstva. Poput rekvijema i mise solemnis, ova predstava nas opominje da je „đavo došao po svoje“. Ova drama je „poema o  čistoti života“ (B. Munjin), «emocionalna i katarzična Antigona» (B. Pavićević), predstava u kojoj je ubijeno „najnevinije moguće stvorenje... dete“ (Z.  Paković).  
Bitef je otvoren predstavom A gdje je revolucija, stoko? Boruta Šeparovića. Nastala je na ostacima predstave Mali čovjek želi preko crte  i muzičkog albuma Paket aranžman  iz 1981. Grafit koji je godinama „krasio“ zid studentskog doma „Stjepan Radić“ u Zagrebu uzet je za naslov predstave. Pop-muzika je paradoksalna: dok se bori  za prava potlačenih,  izvode je dobrostojeći ansambli, koji na njoj još i profitiraju. Umesto društvenog bunta,  bila je „puna lažnih obećanja“ (B. Šeparović). Kao svojevrstan muzičko-scenski performans, ova predstava ukazuje na besmislenost borbe za društveni napredak u odsustvu stvarnog nosioca promena. Restauracija kapitalizma nema sluha ni milosti za običnog čoveka, ljudska prava i život dostojan čoveka. Socijalni bunt se pretvorio u robu, a revolucija u pusti san „malih ljudi“ koji se nisu prilagodili. Teatar ne može zameniti juriš na Zimski dvorac ili Tjenanmen, no može li da pokaže smer onima koji bi  „preko crte“?      
Neoplanta je emotivno čitanje monografije Novog Sada iz pera Lasla Vegela, inventivno dopunjeno dramaturgijom Katalin Đarmati i  režijom Andraša Urbana. Predstavu krasi dobra muzika i furiozna, energična i posvećena igra glumaca.  „Andraš Urban verodostojno je preneo rasni literarni vegelovski svet na scenu“ na kojoj se zbivaju „unakrsni udari laži i praznih obećanja“ obrazložio je  žiri nagradu Politike. Srž predstave čini sukob između tolerancije i slobode, multikulturalnosti i razdora, Balkana i Evrope,  građana i varvara koji jedne «oslobađaju» a druge bacaju u Dunav. Istorija ovog „traumatičnog“ mesta je istorija sukoba, u kojoj pojedince prati prokletstvo pripadnosti, identiteta, bogatstva i moći. Dok jedni kipte od besa, drugima se ledi krv u žilama. «Palićemo vaše crkve i u njima pojiti naše konje, lokaćemo iz vaših lobanja i silovati vaše žene!“ kažu „oslobodioci“, dok „ukočena, prestravljena masa jedva čeka da bude pokorena, jer ne ume da živi već samo da sanja, a sanja uvek o tome kako nailaze novi varvari kojima će se  prepustiti“.
(A)polonija Kžištofa Varlikovskog filozofski temelj predstava nalazi u Euripidovim dramama Alkestida i Ifigenija, i Eshilovoj Orestiji, a dokumentarni predložak u prozi Jana Grosa, Džona  Kucija, Džonatana Litla, Hane Krol i Rabindranata Tagorea koja razmatra pitanja zločina i žrtve, krivice i osvete. Žrtvovanje je i herojski čin i bekstvo iz stvarnosti. Spasavanje 25 jevrejskih života Apoloniju Mahčinjsku, majku troje dece, vodi u smrt. Zavidnog znanja, mašte i  senzualnosti, Varlikovski  suvereno vlada svim elementima savremenog pozorišta.        
U drami Naš razred Tadeuša Slobođaneka, rediteljka Jana Ros prati sudbine đaka, Poljaka i Jevreja, u jednom selu u Litvaniji, čije stasavanje osujećuju sovjetska i nacistička okupacija,  a njihovu mladost razjedaju praznoverice antisemitizma i osvete. Nekadašnji drugovi počinju  da muče, pljačkaju i ubijaju «prljave Jevreje». Već viđenim pozorišnim narativom, rediteljka razotkriva suštinu antisemitizma i relativnost istorijske istine.

Bitef je zatvorio Front Luka Persevala. To je priča o mladićima koji su krenuli u Veliki rat sa ljubavlju prema životu, da bi u njemu  doživeli neprebolne traume. U avetinjski hladnim rovovima Zapadnog fronta, opsednuti strahom od ranjavanja i smrti, i vajnom nadom u srećan kraj, bdiju gladni, žedni i promrzli vojnici,  jedni drugima na nišanu. Rovovi su im jedina kuća, i bol i radost. Zanemeli pratimo životne priče ovih nevinih ljudi, delimo nadanja i strahove hiljada vojnika, njihovih porodica i prijatelja. Iako na suprotnim stranama fronta, ovi su ratnici ujedinjeni u jednom: da napuste front i odu kući. „Moja namera bila je da  ponudim sugestivnu sliku, na osnovu koje gledaoci oblikuju svoju viziju» – rekao nam je Perseval. Svesrdno smo ga poslušali i „oblikovali svoje vizije“.