KADIJA

U pitanju je arapski naziv za sudiju (kazi) u upotrebi u Osmanskom carstvu.

U pitanju je arapski naziv  za sudiju (kazi) u upotrebi u Osmanskom carstvu.
U vreme Omajada, da bi se rasteretili  suđenja, namesnici su počeli da postavljaju prve kadije. Kadiju će potom postavljati halifa i teorijski on je bio nezavisan, ali je praktično bio vezan za uputstva halifa i njegovih predstavnika čiji je vrhovni sudija bio i ostao. Da su rane kadije svoje presude morale da usaglašavaju sa zahtevima  vere ima bitan udeo na oblikovanje islamskog prava. Tako se kadija, u prvom redu, bavio onim stranama prava o kojima se govori u Kur’anu i tradiciji (hadis) i time su bili deo religije,  a to su: brak, porodica, nasledno pravo i vakufsko pravo, kao i pravna pitanja vere. Otuda je, nasuprot staroarapskom pravu, islamsko pravo versko pravo.
U Osmanskom carstvu kadija je sudio  po islamskom verskom pravu (šerijatu)  i po  kanunu. tj. sultanskim ukazima sa zakonskom snagom. Kanun je dopunjavan običajnim pravom i ponekom pravnom ustanovom pokorenog naroda (u onoj meri u kojoj se to ne bi suprotstavljalo šerijatu). Tako je, na primer, bio preuzet, gotovo u celini, nekadašnji srpski rudarski statut.

Kadija je bio postavljan neposredno iz Carigrada i delovao je nazavisno od sandžak-bega. Oblast koja je bila pod njegovom jurisdikcijom zvala se kadiluk (ili kaza). Pa je tako jedan sandžak (veća upravno-teritorijalna jedinica u Osmanskom carstvu) mogla biti podeljena na nekoliko kadiluka zavisno od gustine naseljenosti muslimana u njemu. Pored vršenja sudske dužnosti kadija je imao, na teritoriji kadiluka, i široka upravna ovlašćenja. Morao je da pomaže pri ubiranju dažbina, da nadgleda carinu, vođenje rudnika  i upravu nad drugim carskim prihodima, da kontroliše cene (koje su bile tačno utvrđene), kao i da sprovodi  zapovesti koje su stizale sa Porte.

Kadija je sudija opšte nadležnosti (imao je i pomoćnika koji se zvao naib), a to znači bio je nadležan da presuđuje sve građanske i kriminalne sporove. Pored toga on je nadležan i za vanparnične poslove,  kao što su: sastavljanje i overavanje ugovora, postavljanje staraoca, nadzor nad upravom vakufa  (pobožnih zadužbina).
Kadija sudi po pravilu u prvom i poslednjem stepenu, a protiv njegove odluke može se zatražiti obnova postupka i uložiiti neka vrsta žalbe na halifu kao vrhovnog sudiju.
Ni jedno optuženo lice nije moglo da bude kažnjeno bez pismene kadijine presude. A isključivo pravo sprovođenja sudske odluke imao je beg (ali bez kadijine  osude on nije mogao naplatiti čak ni najmanju novčanu kaznu).
U slučajevima obuhvaćenim građanskim zakonom, koji se nalazio u sklopu šerijata, i sam sultan je morao poštovati kadijine odluke (ovde su, naravno, prikazani idealni oblici osmanskog zakonodavstva).
U međusobnim poslovima i sporovima hrišćani nisu bili obavezni da se obraćaju kadiji ukoliko se proces nije ticao nekog muslimana ili državnih interesa.
Kadija je vodio svoju knjigu  protokoila – sidžil (sicil) - u koju je upisivao sve svoje odluke, kao i naredbe koje su mu stizale sa Porte. Ovi protokoli predstavljaju danas  jedan od najvažnijih izvora za proučavanje istorije osmanskog vremena, ne samo lokalne (za naše područje sačuvani su, nažalost, u  malom broju).
Dokumenat koji je kadija izdavao strankama  nazivao se hudžet (potvrda, presuda, odluka; posle carske zapovesti bio je akt najviše pravne vrednosti, otuda  su i  hudžeti veoma vredni istorijski izvori).
Broj kadija  je ograničavan, a kasnije su, u cilju očuvanja nezavisnosti sudstva, bili postavljani samo na godinu dana.
Sredinom 16 veka kadije su bile razvrstane u pet kategorija, a na visoku titulu mule imali su pravo samo prve dve kategorije (tako su postojale mule u Beogradu i Sarajevu).
Na ime izdržavanja kadije su, pored prihoda od taksi, dobijali, sve do sredine 16 veka, i zemljišni posed (timar), uz pripadajuće obaveze.
Zanimljivu belešku o turskoj pravdi ostavio je engleski putnik i poslanik na Porti doktor Edvard  Braun (17 vek). Ne našavši u mesnoj postaji konje poslanstvo je rešilo  da sa postojećim konjima jaše do sledeće postaje. Zakupac mesne pošte ih je, međutim, zaustavio i izveo pred kadiju tužeći ih da su ga oštetili jer nisu uzeli njegove konje. Kao službenik sultana on je, naime,  imao pravo da naplaćuje neku taksu za sebe od svakog iznajmljenog konja. I to pravo da snabdeva putnike konjima imao je samo on."Kadija uze da razmatra naš slučaj - kaže Braun  - sedeći prekrštenih nogu na ćilimu i oslanjajući se laktom na četiri ili pet knjiga velikog formata, naredi slugama da svakome napune šolju kave. U odbranu našu čauš reče da smo imali važna posla; da smo imali pisma od kajmakama; da smo poslom išli od Sultana nemačkom imperatoru; da je on lično bio čauš budimskog vezira, i da je imao da nas odvede u Budim, i da niko ne bi mogao ili  ne bi trebalo da nas zaustavi. Kadija na to reče da se čaušu ne sme prekidati put, niti  zakupac pošte treba da ostane bez naknade. Zatim zatraži knjigu zakupca pošte i svojim tršćanim perom napisa da ovome  tefterdar ima da da naknadu. Nama požele srećan put".
U Srbiji su postojale kadije u svim nahijama (kadilucima) sve do donošenja hatišerifa od 1830. godine. Sudili su (po šerijatu i kanunima)   sporove između muslimana i mešovite sporove  gde se stvar raspravlja između "Turčina i Srbina". Posle   pomenute  godine kadije se nalaze samo u mestima u kojima  je bilo ostalo tursko stanovništvo i vojska (Beograd, Šabac, Smederevo, Fetislam/Kladovo,Užice). Nakon iseljenja turskog stanovništva i vojske (1862-1867) nestaće i kadija u Srbiji.
U Bosni i Hercegovini Austro-Ugarska je priznala zatečene  šerijatske sudove i propisala njihovu organizaciju  i nadležnost (carskom naredbom i naredbom Zemaljske vlade, obe iz 1883). Ovim naredbama uvodi se dvostepenost u šerijatskom sudstvu. Pored kotarskih, ustanovljen je bio i vrhovni šerijatski sud u Sarajevu. U kotarskim šerijatskim sudovima sudio je kadija, šerijatski sudija, u prvom stepenu porodične, nasledne i vakufske sporove muslimana, a vrhovni šerijatski sud, kao kolegijalni sud, bio je zadužen da raspravlja u drugom i poslednjem stepenu o žalbama na odluke kotarskih  šerijatskih sudova.  Za spremanje kadija u Sarajevu je osnovana (1887)  Šerijatska sudačka škola. Ona je podignuta u rang visoke škole pod nazivom Viša islamska šerijatsko-teološka škola (prestala je sa radom 1946).
I Crna Gora je priznala da su šerijatski sudovi nadležni za bračne sporove muslimana, što je  1905. potvrđeno u Zakoniku o sudskom postupku  u građanskim parnicama.
U novoj jugoslovenskoj državi  šerijatski sudovi priznati su Ustavom iz 1921. godine.  ("U porodičnim i naslednim poslovima muslimana sude državne šerijatske sudije"), a 1929. donet je Zakon o šerijatskim sudovima. Ovim zakonom predviđa se dvostepenost u šerijatskom sudstvu; sreski šerijatski sudovi koji sude u prvom stepenu i vrhovni šerijatski sudovi  (u Sarajevu i Skoplju) koji sude u drugom i poslednjem stepenu i izdaju obavezna uputstva.
U Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji ustavom od 1946.  narodni sudovi postali su isključivo nadležni da raspravljaju po zakonima sve sporove bez razlike na versku pripadnost stranaka, što označava i kraj postojanja šerijatskih sudova na ovom prostoru.
Kod nas se i  dalje  (pre)često koristi  izreka "Kadija te tuži, kadija ti sudi", dok u savremenoj Turskoj  već odavno sudi -  jargič (yargič).

Tragovi kadije ostali su i  u toponomastici (Kadina Glavica, Kadina Luka, Kadino Selo), kao i u  prezimenima (Kadi(j)ć, Kadijević). Koristi se  i gl. sidžiliti-upisivati u sudski protokol, vršiti sudsku legalizaciju i fig. držati do nečega, uvažavati ("Njegova se ne sidžili - ne drži se do njegovih reči, njegova se ne piše).

Olga Zirojević