Pojmovi i pojave

ĆUĆEŠĆEĆEMOĆETEĆE

Ko bi rekao da će jedna zemlja seljaka na brdovitom Balkanu tako   munjevito, za samo dva veka postati zemlja budućnosti, zemlja futurističkih vizija i projekata popločanih najlepšim planovima i snovima, jedna obećana zemlja što će kao onaj put do raja biti popločan samim dobrim namerama u vidu brzih pruga i još bržih puteva

Nije novo da državna politika u jednom momentu, od tri agregatna stanja jednog jedinog i jedinstvenog vremena, od kojih ne znaš koje je lepše i zanosnije: perfekta, prezenta i futura – ponudi svojim podajnicima, kako bi naši stari u preku rekli, ovo poslednje, odnosno ono što će neizostavno biti ako bude bilo, a kakvo će biti, to se opet krije u samom našem jeziku već odavno rečeno – biće gaće, samo ne znam ka′će.      

Instituti za buduće vreme – napredni, nazadni i nastrani – ujedinili su se u svom partijskom pluralizmu da nam se između pređašnje nesvršenog, ali i nasavršenog, imperfekta, sa puno istorijskih promašaja i slavnog davnoprošlog vremena, pluskvamperfekta, odluče za ovo poslednje i tako nam pruže utehu u sapunicama o martirstvu predaka, carskih zatočnika srpstva. Vrednosne lestvice naše istorije, dakle, idu do samih korena i dalje, ali i slavne stogodišnjice se slave i ne zaboravljaju, kao da su juče bile, toliko su još u nama. Pokušaji novih vrednovanja i prevrednovanja, supervizija i revizija istorije u kojoj smo i mi imali svog udela, kod nas su naišle na veliku pažnju, te su i naši eksperti uzeli zapaženo učešće u sprečavanju revizije na našu štetu.
Međutim, ne lezi vraže, naš čovek, ako ništa drugo, ono zna da kaže: a je l′ se to, ta revizija i ta slava, maže na leb. Da naš čovek nije usamljen u takvom rezonovanju, govori nam i uzrečica naše braće Slovaka: Co ja mam od tego? A mudri Hamlet, pak, se onako barokno pita: Šta je Hekuba meni i šta sam ja Hekubi?
E, pa šta je, zaista, Mlada Bosna s crnom rukom na čelu nama danas i šta smo mi njoj? Na to nam uveliko odgovaraju Šekspirove kolege i koleginice, vrli dramatičari sa našijeh strana. Da se naši futuristi neće lako odreći perfekta i pluskvamperfekta, pogotovo kad se nađe neka obljetnica, radi uspostavljanja čvrste vrednosne lestvice na čijem su oni vrhu iliti kraju, jasno je ko dan, ali nam nije jasno da li se to može naplatiti na nekoj blagajni svetske istorije ili se to naplaćuje kao što se naplaćuje svaka magla – ovde onde, tuda svuda, sve po ladu da nas ne poznadu.          
Nekada je bilo slavno za otadžbinu mreti, takođe, i za slobodu, nekada su martiri ginuli sa parolama: Bolje grob nego rob! Bolje rat nego pakt! Nekada su:  jednakost, bratstvo, sloboda – bili razlozi neizmernih žrtava.  Istorija jugo-društva pamti: prvu petoletku, udarničku normu, prugu Šamac- Sarajevo, Brčko-Banovići, Druže Tito, samo piši, radićemo i po kiši, Neka piše i Jovanka, radićemo bez prestanka, Ti nam piši sa Kardeljom, radićemo i nedeljom. Tito-partija-omladina-akcija! Nekada su s pesmom na usnama radili za svetlu budućnost. Danas kada smo tu svetlu budućnost odavno zaboravili ili tek tu i tamo osećamo neshvatljive posledice te svetlosti iz mraka prošlosti,  danas ne radeći, životarimo za novoobećanu još svetliju  budućnost.  Danas je zabranjeno reći – ne radim i prema tome ne nadam se bilo čemu – ex nihilo nihil. Opšta grabež i lopovluk obezvredili su svaki rad, a kad ljudski rad postane besmislen, tek ćemo onda videti šta znači ona priča o izgonu iz raja.    
Jednom mi je davno jedan dovitljivac, siromah, pričao kako je preživljavao  prodajući balone, njegovo je bilo samo da balon naduva, i posao je cvetao, deca su se radovala, baloni lepi šareni, samo što ne polete i premreže nebo, ali kratkoveki kao leptirići, rečju šarena laža, mamipara, pucali su kao mehuri od sapunice. Kada je uličnih  prodavaca bilo više nego balona, što se stručno zove inflacija, nije se više moglo živeti od ulice.Takva zlatna koka morala je preći u državne ruke.
I, idi mi, dođi mi, drž ne daj, ćućešće-ćemoćeteće, pojaviše se pravi eksperti, doktori nauka naduvavanja i prodaje balona, čarobnjaci iz akademije i ostalih agencija, kancelarija, komisija, garancijskih fondova, bankarskih društava i ustanova za osiguranje futura kao jedinog vremena koje je pred nama. Rokovi su postavljeni, prepreke su bile visoke, ali pred nama je bilo, istini za volju, sve vreme ovog sveta.
Može li svetla budućnost bez svetle prošlosti? Može, ali naši eksperti za magle i magluštine naše istorije, majstori svetla naših bitaka velikog formata, tu su da nam kao na dlanu pokažu da mi, zaboga, legitimni baštenici herojstva predaka, nemamo vremena za sadašnjost, za danas i ovde,  da mi moramo misliti na suđeno nam proviđenje – uvek na pravom putu. Uvek na strani naprednog čovečanstva, ti naši velikani su naš garant da ćemo živeti uvek sa jarmom nepravdi koje su nam nanesene, mi ćemo trpeti danas kao izabrani narod, zagledani u daleku budućnost kao u svetlo na kraju tunela. I tu, u tom tunelu između prošlosti i budućnosti nacionalne istorije, liferanti magle nude svoje usluge, svoje znanje i svoj patriotizam. Danas je na programu stogodišnjica početka jedne globalne klanice i slavni završetak druge, a kada se to izduva, kada se magle prošlih dana slave i pobeda raziđu, naći će se već nešto, neki novi razlozi, neki novi opijati da nam svima skupa bude lepo.
Ali, ko bi rekao da će jedna zemlja seljaka na brdovitom Balkanu tako   munjevito, za samo dva veka postati zemlja budućnosti, zemlja futurističkih vizija i projekata popločanih najlepšim planovima i snovima, jedna obećana zemlja što će kao onaj put do raja biti popločan samim dobrim namerama u vidu brzih pruga i još bržih puteva. Niko tu od odgovornih ništa drugo ne radi nego samo pravi studije o izvodljvosti plovnog kanala Solun-Beograd, i obrnuto preko Male Krsne i Velike Plane, to su naše mape budućnosti i njene izvodljivosti.
A sad nešto kao naravoučenije o pravoj strani istorije.

   Da li je Nemačka bila na pravoj strani istorije? Da li je bila na strani pobednika? Nije! Kako je onda posle svega opet pobedila? Tako što nije bila na strani pobednika i što nije imala šta da slavi. Mnogi su pobednici onako pobednički dragovoljački pohrlili u tu poraženu Nemačku da nauče da rade. I  da za svoj rad budu pošteno plaćeni. Izgleda da nije samo rat produžena politika dominacije drugim sredstvima, može to biti i pošteno plaćen rad.

Predrag Čudić