Smutno vreme – pravci promena ličnog i zajedničkog života u Srbiji/Jugoslaviji

OTKRIVANJE LICA SMUTNOG VREMENA

Smutno vreme – pravci promena ličnog i zajedničkog života u Srbiji/Jugoslaviji je naziv ciklusa kritičkih debata koje su proleće i leto 2014. održane u Građanskoj čitaonici u Zrenjaninu. Nastali na inicijativu Nebojše Popova, razgovori sa publikom, većinom radnika-akcionara Jugoremedije svedoče o intelektualnom angažmanu, kritičkoj svesti i sposobnosti introspekcije.

Po kvalitetu razgovori u Zrenjaninu pripadaju evropskoj misli i kulturi na tlu Srbije i zato zaslužuju da budu zabeleženi kao otpor površnosti, varvarizaciji i pojednostavljenom svođenju složenosti života i mišljenja na utilitarnost dnevne politike.
O svom viđenju smutnog vremena, izazovima autoritarne vlasti, poimanju slobode i pobune i uticajuma na formiranje krititičke svesti govorili su književnik Mladen Markov, antropološkinja Zagorka Golubović, sociološkinja i političarka Vesna Pešić, filmski režiser Želimir Žilnik i sociolozi Božidar Jakšić i Nebojša Popov.

„Smutno vreme“ je iz staroslovenskog jezika uskrsnulo u našoj savremenosti istoimenim  romanom Mladena Markova i, kako autor objašnjava, znači „vreme pobune“, ali sadrži i konotaciju „izmešano“. Kako će debata pokazati smutno vreme nije stvar prošlosti nego naša konstanta i savremenik. Roman Smutno vreme traži odgovore na pitanje šta se dogodilo sa narodom koji je na prostoru Vojvodine živeo od 1389. do 1804. godine, kada nastaje moderna istorija Srbije.

Šinjeli i mantije

Danas, kaže Markov, uveliko nastupa smutno vreme bez ideologije. Ono nosi pečat jedne ličnosti i jedne političke stranke, što je neprimereno savremenim političkim tokovima. Verovanje u moć vođe Markov vidi kao izraz zatucanosti našeg sveta. Toj zatvorenosti na ruku idu intelektualci koji dobro žive i novinari koji od straha više ne postavljaju pitanja. Markov je posebno skrenuo pažnju na  masovnu zapuštenost i krađe u vojvođanskim selima, njihovo duhovno i materjalno siromaštvo koje se prećutkuje u našoj javnosti, a njega, Markova, koji opominje na tu katastrofu, su tiho i neprimetno odstranili iz javnog života. Mi nismo dostigli filozofski nivo Sartra i Kamija, pa smo utoliko pre dužnii da literarno obradimo događaje i ispunimo prazninu u životu nacije koja nije imala renesansu nego istoriju „iskoka u skok“, ocenio je Markov.

Uprkos smutnom vremenu koje je gore nego što se moglo zamisliti, postoje situacije koje i danas svedoče o osećaju solidarnosti, a to se potvrdilo u vreme poplava u Srbiji. To su trenuci u kojima ljudi prpomišljaju šta mogu da učine da se stvari poboljšaju, smatra Zagorka Golubović. Za nju je osim principa solidarnosti uvek bilo važno pravo na pobunu koje je i sama usvojila jer je to okidač iz kojeg nastaje kritičko mišljenje. Uprkos tome što su joj knjige zabranjivane i sakaćene jer je razotkrivala slabosti Titovog socijalizma i staljinizaciju društva, Zagorka Golubović ističe da je odolevala jer je izgradila lični identitet u čijem je nastajanju Heraklitova misao „Sve teče i sve se menja“imala centralno mesto.  Ta unutrašnja snaga i ideje, a ne snovi i iluzije, davali su joj energiju da se, zajedno sa još osam profesora koji su odstranjeni sa  Filozofskog fakulteta anagažuje da javno saopštava svoja stanovišta. Golubovićeva visoko uzdiže princip nade Ernesta Bloha prema kojem se čovek koji se odriče nade odriče sebe i otuda njeno uverenje da će ljudi iz očajanja poželeti da se uzdignu. Nasuprot ovome, Vesna Pešić je izrazila radikalni pesimizam rekavši da srljamo u u propast i da ne vidi kako to može da se spreči.Ona uočava da se na društvenim mrežama pojavljuje izvestan otpor, ali da je on difuzan, a opozicija je samu sebe uništila, tako da ljudi nemaju želju da se angažuju. Priznaje da na početku svog političkog delovanja nije mogla da razazna koliko je bio lažan nacionalizam političkih grupacija, ali da je kasnije shvatila da je reč o običnim prevarantima. Ocenila je da se formula aktuelne vlasti svodi na propagandu da su prethodnici sve uništili, a da se ona žrtvuje. To je osveta za 5. oktobar jer žele da unište sećanje na njega, kao da ničega nije bilo. Demokratska stranka koja je imala najveći demokratski potencijal izneverila je očekivanja obrazovanih ljudi, a posle 5. oktobra nije donet ni novi ustav niti je osuđeno ono što je bilo pre toga. Srpski nacionalizam na koji su se oslanjali Koštunica i SPS počiva na religiji i zato je tako konzervativan, još nismo izašli iz mita o Kosovu, a srednjovekovni religiozni model je bazični model današnjeg društva. Iako je osnova modernog društva profesionalna struktura, a ne status, kod nas je partijska država moćnija nego za vreme Tita. Taj proces je prikriveno započela DS, a sada je profesionalna struktura srozana tako da aktuelna vlast nema kapacitet da savlada zadatke koji su pred njom. Ni jedan proces koji se odnosi na 24 privatizacije nije završen, naprotiv, korupcija je još veća. Policija je tako organizovana da se pretvara uprivatnu Vučićevu policiju. Vlast se prilagodila očekivanjima Zapada, ali je iznutra reč o kontrakulturnoj grupaciji i delinkventima iz Šešeljevog šinjela, rekla je Vesna Pešić.

Bizarni kontinuitet

Za Želimira Žilnika iskustvo odrastanja nije vezano samo za komunističko i antifašističko poreklo, presudan je bio kontakt sa kulturom kada je u dečačkim danima u Britanskom muzeju uočio značaj čuvanja artefakata, za razliku od nas da sve uništavamo, zatim susret sa rediteljem Bojanom Stupicom i pozorišnim predstavama koje su bile „kao san“, sa opuštenom atmosferom u posleratnom Novom Sadu gde je upoznao moderne tendencije u pozorištu i na filmu, u debatnim klubovima. Ceo taj kulturni univerzum Žilnik opisuje kao „treći režim“ koji je doneo otvaranje prema svetu, širenje jugoslovenskog kulturnog modela i želju da to traje.

Do danas od ove male države bez perspektive jedino sam osetio da je u svetu ostalo sećanje da je na ovom prostoru pružena nada. Žilnik je rekao da „angažman protiv struje uvek znači odluku da se bude na margini, u protivnom niste pogodili“. Čak i kada borba radnika ostane neuspešna, ona je važna za osećanje identiteta svakog pojedinca, jer je mnogo toga protiv identiteta i sećanja. Svi režimi od Miloševića do danas zasnivaju se na rehabilitaciji kvislinštva i neofašizma, a otpor tome je slab. Ipak on postoji u radničkom otporu, pre svega u Zrenjaninu i u kritičkim tekstovima lista Republika koji su relevantniji od sve publicistike u Jugoslaviji jer nije imala kreativnu moć da predvidi destrukciju države, a to je naša najveća tragedija.
Božidar Jakšić je rekao da je još 1968. Nebojša Popov u članku Misterije i histerije objavljenom u Studentu izložio tezu o privatizaciji javne vlasti. Tim tekstom i studijom Srpski populizam iz 1993. dat je okvir smutnih vremena u celoj modernoj istoriji srpskog naroda. Jakšić upozorava da nije uspostavljen sistem verdnosti počev od onog što nazivamo „srpskim domaćinom“, ni u SPC, ni u nacionalsocijalizmu pa ni u Titovom sistemu.Dok su nekad pisci postajali od činovnika, danas se stvaraoci otimaju da budu diplomirani činovnici jer se samo preko partijskih kanala može postati neko. Kao naučnik koji je posvećen proučavanju položaja Roma, Jakšić pita u kakavo to društvo treba da budu integrisani Romi.  Društvom vlada podanički mentalitet i elita koja nije dorasla zadatku, ali da slobodarska tradicija, iako marginalna, može da doprinese da se postepeno menja razočaravajući trend života u strahu u stvaranje kritične mase ljudi koji žele da misle i urade nešto za sebe.
Za Nebojšu Popova prelomne tačke u njegovom intelektulnom sazrevnju bile su radne akcije na kojima je video koliko je mnogo nepismenih mladih ljudi i strogost vlasti koja je teškim batinama kažnjavala svaki vid nediscipline. Potom je došao susret sa Lefevrovom „Kritikom svakodnevnog života“ iz koje je shvatio važnost obnove pojma slobode kao vrednosti i merila za razne oblike delatnosti. Uočio je da je za ljude koji žive u socijalizmu važno da znaju da je u tom sistemu ključna vlast, a kada je 68. izbila pobuna studenata Beogradskog univerziteta zbog prebijanja studenata na Novom Beogradu i način na koji je protest okončan, potvrđeno je da je propuštena šansa za demokratizaciju jer se Tito uplašio da će gubitkom monopola na vlast izgubiti i vlast. Onemogućena je solidanost i veza studenata i radnika, a destrisanje društva nastavljeno je i na drugim tačkama. Propao je pokušaj Popova kao predsednika Društva sociologa da u Beogradu organizuje svetski skup sociologa kako bi se stekli uvidi u puteve raspadanja društva, a u narednim godinma propao je i pokušaj da se preko Ujdija legalizuju pluralizam i slobodni izbori u Jugoslaviji i donese ustav koji bi postavio nove emelje jugoslovenskog društva. Radi borbe protiv Miloševićeve ratne ppolitike osnovan je Centar za antiratnu akciju /Pešić, Cerović, Popov/; Građanski savez Srbije čija su načela sloboda i demokratija destrisan je unutar stranke, a poslednji trzaj bila je koalicija Zajedno koja se raspala zbog rivalstva između Đinđića i Draškovika oko oskudnih resursa u opštinama. Na istom talasu populizma nova vlast gradi legitimitet na osnovu zasluga u budućnosti, tako da je uspostavljen bizarni kontinuitet koji je praćen stanizacijom svega iz prethodnog perioda, a ignorišu se i tekovine liberalizma kao što je legalna i legitimna svojina u koju spada i deoničarska svojina. Sve se to smatra delom prošlosti koju treba ukloniti,a preostalo poveriti vlastitim kadrovima i puniti partijske kase.
Popov je naglasio da bez kritičkog susreta sa sopstvenim iskustvom otpora i propusta ne možemo znati ko smo i kuda idemo i šta je nataloženo u glavnim i sporednim tokovima. ne možemo znati koje su nove ideje i kako se artikulišu oni od kojih zavisi život u zemlji. Samo kritičkim pristupom moguće je strukturisati sliku smutnog vremena, njegovo poreklo, stanje i mogući ishod.

Ovi značajni uvidi i svedočanstva kritičkog mišljenja, otpora i kulture zabeležena su na dva DVD-ja čiji je producent Rastko Popov i koji su imali beogradsku promociju u knjižari Beopolis.

O. Rusovac