Vakela, a ne dijalog

U Republici br. 582–585, od 1. 10–30.11, objavljen je tekst Mire Bogdanović, kao osvrt na moj ogled „Ima li levice u Srbiji“ (Republika br. 564–565) i na diskusiju o njemu Zagorke Golubović i Vesne Pešić (Republika br. 566–567). Kada sam ugledao poduži tekst, na pune četiri novinske stranice, iznenadilo me je to da pomenuta tema privlači ovoliku pažnju. Tokom èčitanja, raspoloženje se menjalo.
Najpre, autorka smatra samu temu nevažnom, čak beznačajnom jer, veli, „u Srbiji ustavi vrijede koliko su i trajali“, navodeći, prema sećanju, jednu izjavu Jovana Skerlića da su se tu „ustavi jeli za doručak“ i pozivajući se na opšte poznato mnenje da ovde zakoni i ustav nisu baš na ceni. I šta god mislili o valjanosti njenih argumenata, sledi krajnje stroga ocena da sama tema ne zaslužuje pažnju. Ali, moja tema nije ni bila status napisanih zakona i ustava, već kakvi su bili pokušaji da se tokom dva veka Srbije modernog doba postavi temelj ustavne demokratije, što je i danas otvoreno pitanje, bitno za državljane i državu Srbiju.

Ako se smatra da je tema beznačajna, pitao sam se čemu onda pozamašan tekst? To će mi postajati sve jasnije kako sam ga dalje čitao. Iz haotičnih redaka pomaljala se izvesna metoda. Sledi, najpre, lekcija da zaobilazim „osnovno obilježje levice“, a to je – antikapitalizam. Moje nastojanje da ispitujem uticaj različitih shvatanja slobode na njenu ustavnu konstituciju u različitim strujama liberalizma i socijalizma na prosto je izvan njenog, već citiranog pojma levice. Ali, to i ne bi morala biti neka velika greška da se autorka ne upinje da pokaže kako ja svodim levicu na liberalizam, već samim zanimanjem za slobodu, i, naročèito, valorizacijom privatne svojine kao oslonca nezavisnosti građana od vlasti.

Tamo gde prestaje svako, pa i aljkavo preturanje po mom tekstu, sledi raskrinkavanje same ličnosti. Tako autorka o meni veli: „On čezne za normalnim, umivenim, pitomim kapitalizmom, u normalnom društvu sretnih i zadovoljnih privatnih vlasnika... za kapitalizmom koji nigde ne postoji, niti može postojati, za kapitalizmom kao Utopijom“. Dakle, po meni kapitalizam nije nešto zloćudno već je dobroćudno, pa i umilno. Baška smelost da se otkriju bilo čije lične čežnje, pa i moje. Iz karikaturalnog prikaza moga utopizma sledi ocena da sam – desničar.
I, dok se batrga u prikazivanju liberalizma, autorka ističe svoje čvrsto shvatanje socijalističke levice. Za nju je „real-socijalizam, najvažniji praktièni oblik povijesne ljevice“. Zamerajući mi da se previše bavim nasiljem u tom sistemu, i da me odveć zanimaju zbivanja u kulturi, ona ignoriše evidentnu činjenicu da je kritikom marksizma-lenjinizma i realnog socijalizma u našoj kulturi obnovljen i afirmisan pojam slobode što i čini realno mogućim da se kritički ispituju doprinosi levice uspostavljanju poretka ustavne demokratije, što je, podsećam, bila glavna tema moga ogleda. Neka mi bude dopušteno da kažem da sam se pre èčetrdeset godina bavio istraživanjem zbivanja pre, u toku i neposredno posle 1968. godine, i da sam rezultate izložio u jednoj knjizi, gde se moglo videti kako su se dodirivale, preplitale i sukobljavale, u teoriji i praksi, razne ideje izsloženog kompleksa i liberalizma i socijalizma, a koje se tiču javne kontrole vršenja vlasti. Autorka, do duše, na uopšten i maglovit načèin priznaje ondašnje „kreativne proboje i uzlete“, ali ne propušta priliku da ih omalovaži poznatom floskulom da ih je „finansirao realni socijalizam“. Ona, istovremeno, pokazuje i izvesno razumevanje za represiju od strane tog najvažnijeg oblika „povijesne ljevice“, naime, da su neke stvari „komunisti zabranjivali, ponekad s dobrim razlogom“. Ne znam da li se takav zaključak odnosi i na zabranu moje knjige pre trideset godina, da je, po sudskoj presudi, izrezana u froncle, da bi se zatrli tragovi činjenicama i argumentaciji. Argumenti i činjenice sadržani u zabranjenoj knjizi tako su skrajnuti iz javnog diskursa i predati zaboravu, da bi ih možda našli neki arheolozi dok preturaju po otkopanim komadićima grnčarije.
Bližeći se kraju čitanja teksta Mire Bogdanović, sve izvesnije je da nije posredi smo bagatelisanje teme, izvrtanje ili izmišljanje sumnjivih ideja i gledišta i sakralizacija najvažnijeg „povjesnog oblika ljevice“, nego i nešto zamašnije od ideološke pridike. Ali, pre nego što postane jasnije kojem žanru pripada njen tobožnji dijalog, pomenimo i njeno potezanje rezervnog bojevog oruđa. Reč je o jednom tekstu Gorana Musića, poznatom izvesnom krugu čitalaca, u kojem sam već „raskrinkan“ kao „sitno buržoaski ideolog“. Ovu etiketu sam fasovao zbog višegodišnjeg bavljenja nekim aspektima privatizacije u zrenjaninskoj „Jugoremediji“, gde država kao manjinski suvlasnik donosi odluke koje guraju firmu ka propasti, dok jedna grupa radnika i malih akcionara, kao većinski vlasnici, sprečèavaju propast, čak, kao racionalni preduzetnici, umesto jagme oko profita, ulažu za mašna sredstva u razvoj, pri èčemu su, već više od deset godina na razne načèine osporavani, napadani, kažnjavani i mrcvareni, gurani sve bliže prosjačkom štapu. Zbog podrške pozitivnom usmerenju radnika i malih akcionara, ne samo ove firme, proglašen sam za „izdajnika“ čistote klasne borbe i pristalicu kapitalizma. Sada autorka teksta o kojem je ovde rečè uzima nalaz Musića za već dokazanu moju izdaju. Kao da ljudska prava radnika i akcionarska svojina, još i neostvarena, spadaju u smrtne grehe kapitalizma. Umesto da razuveravam klevetnike i jadikujem zbog zlehudog etiketiranja, još jednom bih podsetio na značèaj ustavne demokratije kojom se utvrđuju osnova i okvir tranzicije, bez čega ogoljena vlast može da istovremeno razara privredu i društvo i da se nameće kao spasilac. Pa još i da stradalnici budu proglašeni za profitere jedne nakazne privatizacije.
Umesto dijaloga u kojem bi se o tokovima tranzicije razborito razmatrale čèinjenice i argumentacija raznih struja liberalizma i socijalizma, pa i raznih levica i ostalih aktera zbivanja, zaskočèeni smo jednom osebujnom vakelom svima koji se ne uklapaju u neki fiksirani kalup levice. Ona jedne autore gadi (Popov, Golubović, Pešić), a druge kadi (Musić, Bogdanović). I, da bi overila efikasnost svog verbalnog pohoda, Bogdanovićeva sa svog propovedničkog trona proklinje sve one koji ne prihvataju veru koju ona propoveda. Razne varijacije građanskog društva ona smešta u kontekst patologije, gde se zabludelima namičèu ludačke košulje kojih će ih osloboditi jedino ispravna vera. Oslobađajući svoje sledbenike od raznih zabluda i opakih „evropejskih“ zavodnika, oni će graditi, umesto građanskog – „radničko društvo“ koje je, veli, „u skladu sa realnim interesima svih radnih ljudi“. Da bi se stiglo do takve adrese, završava autorka svoj tekst, nužno je ratosiljati se svih onih koji put ka njemu remete. Budući da sveti put podrazumeva i sveti rat, u ovom tekstu su prekoračena poznata ograničenja ideoloških polemika, da se ne vodi računa o stvarnom sadržaju osporavanog teksta, tako da ne može biti govora o dijalogu, čak ni o polemici, nego o vakeli koja, kao osobeni žanr, ima svoje mesto u inače dugoj tradiciji verske propagande.
Na kraju, rekao bih da sumnjam da se od čitalaca Republike može očekivati opredeljivanje između demona i svetih ratnika, mada izgleda da bujica agresivnosti i nepristojnosti sve više, i svugde, ugrožava elementarne oblike razuma i kritièčkog mišljenja. Nemam iluziju da se mogu odbraniti od raznih etiketa kojima sam tokom svog ne baš kratkog života toliko okićen da posrćem poput veterana raznih pobeda koji paradiraju pod teretom mnoštva medalja. Smatram uzaludnim uzvraćati etiketama na etikete, jer se time zadovoljava potreba da se odgovornost i krivica prebacuju vazdan nekom drugom.

Budući da su Srbija i njeni državljani u zabrinjavajućem stanju, i dalje smatram neophodnim analize uzroka takvog stanja, kao i traganje za realnim mogućnostima izlaska iz takvog stanja. Dabome, razni oblici levice su samo deo teme. Istraživanja treba da budu elementarno korektna a i šira i dublja.

Nebojša Popov