Ulančavanje straha

Povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata

Igor Marojević

Postoje pojedini trenuci kad se srpsko društvo u najvećoj mogućoj meri ujedini u nekom spornom mišljenju, baziranom manje-više na prenaduvavanju dela istine koje mu daje za pravo i zaboravljanju onog njenog drugog segmenta; na mešavini straha i agresivnosti, kao i na ogromnom razumevanju za sebe i nikakvom za drugu stranu, koja je u ovakvim prilikama po difoltu neizbežna. U većini slučajeva, pominjani strah potiče od – svesne ili nesvesne – bojazni o negativnom saznanju o sebi i sopstvenoj zajednici, pa se ta spoznaja menja radikalno oprečnom, po cenu očiglednog iskrivljavanja slike „o nama“ i, čak, vređanja logike i istine. Pošto sporno mišljenje postaje masovno do mere u kojoj stiče i odaje pogrešan utisak neporecivog, ono je i agresivno i zastrašujuće; gro pojedinaca koji ga ne deli počinje da se plaši većine koja ga nameće i nastoji da se u nju spolja uklopi ili makar da od nje ne odudara, a kad sve to više nije u stanju priklanja se većini. Oni koji to ne žele i pored visoke cene koju mogu da plate, čine manjinu i osvešćeniji deo jednog usplamenjenog društva. U takvom mentalnom kontekstu, iole razumnom čoveku bilo bi rizično da u proučavanje dotičnog problema uključi pomno čitanje raznih prigodničarskih opštemestaških priloga koji taj problem stvaraju a na koje bi izgubio silno vreme koje bi pak morao da nadoknadi docnijim obilatim studiranjem prvorazredne literature, neophodne protivteže ako ne bi želeo da se proučavanje raznih bespredmetnosti negativno odrazi na njegovo psihološko stanje. Pre svega zato, a i iz estetskih razloga, moja neznatnost se povodom centralne teme ovog teksta neće upuštati ni u kakvo sistematsko bavljenje njima, nego će ono biti pre svega ilustrativno, u koju svrhu ćemo ovde citirati razne novinske izvore.

Iracionalni javni govor

Nažalost, patern opisan na početku teksta  u srpskom socijumu ponavlja se (i) davno nakon proglašenog mira, iako deluje kao da govorimo o militarističkom kontekstu. A da tako deluje, možda će biti jasnije kada se situacija s početka ovog štiva sameri sa uvidima u militarizaciju društva koje je izvela jedna mudra postmoderna glava: „Vojnički cinizam može iskrsnuti kada je vojno-psihologijski razvitak triju muških borbenih karaktera dobio jasne obrise u nekom društvu: tada razlikujemo tipove junaka, oklijevala i kukavice (...) Junaci koriste prednosti (...) napad je najbolja obrana. Oklijevala tvore glavnu masu neke ’razumne sredine’, koja se bori ako baš mora, no tada energično, i koja umije smanjiti opasnost, koja može proizaći iz prevelikog junačenja junaka. Kukavica se može kadšto spasiti kada su svi ostali, što ’ostaju na mjestu’, osuđeni na pogibao. Ali, o tome se ne smije govoriti, pa se kukavica mora izložiti preziru“.¹ Čini se da mehanizam pominjanog ulančavanja straha izgleda otprilike kao i u dotičnom citatu – od  spoznajne do njegove pragmatične strane – u srpskom dvadeset prvom veku. Trenucima kakve je moja neznatnost opisala naš socijum nije odoleo ni u mirovnim uslovima, što između ostalog govori u prilog tome da nije izvukao pouke iz opipljivih grešaka koje je počinio tokom militarizovanih devedesetih. Tačnije, posredi je samo još jedan dokaz tome u prilog.

Srodna klima ulančavanja straha jeste, na primer, stvorena povodom ozvaničenja kosovske nezavisnosti u februaru 2008. godine. I levi i desni, i prozapadni i profašistički elementi ujedinili su se u isticanju pravnih neregularnosti oko gubitka Kosova i Metohije i u zaboravljanju da su ove teritorije predate još 1999, Kumanovskim sporazumom, nakon desetogodišnjeg aparthejda nad Albancima i ratnog poraza najpre od Slovenije, zatim od Hrvatske i, na kraju, od NATO-pakta. Naravno da ni to nije bogzna koliko pominjano u ovdašnjem javnom diskursu, a nije bilo previše mesta ni za podsećanje na pravilo da vojno poraženi obično gubi teritorije kao što ih pobednik osvaja, pa je tako Srbija 1918. godine stekla Vojvodinu kao što je krajem dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka lišena Kosmeta. Da takvi trenuci (u)padanja celokupnog javnog govora u iracionalnost mogu da nose veću, pa i krajnju težinu, vidi se po političkom ishodu čitave pominjane priče. Pošto su politički mudraci Demokratske stranke procenili da će u suprotnom izgubiti birače, ta partija je neuporedivo više insistirala na celovitosti Srbije sve sa već izgubljenim Kosovom nego na istraživanju korupcije u sopstvenim redovima, pa i nego na evrointegracijama. Upravo takvim rezonovanjem, DS je uspela da izgubi ne samo birače nego i vlast. Tako ponekad pretpostavljene kukavice gube menjajući poziciju oklevala za (pseudo)herojsku, iako slično preletaštvo češće ume da bude unosno.

Negiranje činjenica

Na neki način, trenuci kakvi su opisani na početku ovog teksta zavrhunili su ipak tekuće godine, povodom Sarajevskog atentata. Dotični jubilej pokazao je da srpski javni diskurs mogu da pogrešno unifikuju ne samo trenutni politički događaji nego i distancirano prisećanje na njih. S obzirom na to da su povodom sarajevskih pucnjeva kojima je mnogo toga počelo pride pisane drame i razne knjige, i da je mišljenje o Principu javno izneo maltene ko god je stigao, koalicioni potencijal istomišljenika je čak proširen a ulančavanje straha – svesno ili nesvesno – zajedno s „patriotama“ počeli su da zastupaju čak i neki navodno najprogresivniji slojevi društva, ili oni od kojih bi se tako šta po raznim osnovama moglo očekivati. Drugim rečima, ako se ni najmanje nije čuditi što Rajko Petrov Nogo, pozivajući se na Crnjanskog, aprila ove godine praktično poriče da se Ferdinandovo stradanje može uopšte smatrati ubistvom („Nije, dakle, tu reč o ubistvu već o tiranoubistvu“),² ne bi trebalo da bude baš logično da autor kojeg predstavljaju rečima „jedini rokenrol pisac u zemlji“,³ istim povodom izriče približno nijansirane uvide. „Gavrilo Princip je za mene najveći srpski mučenik i heroj u dvadesetom veku“, veli, naime, Zoran Ćirić alijas Magični juna 2014: „U ime svih nas iz šezdeset i neke moram reći da je on bio deo domaćeg vaspitanja, deo rodoljublja u najlepšem smislu te reči, neko ko je svedočio o životu posvećenom ideji... Sada zbog političke korektnosti ili trule politike čujemo svašta i o Gavrilu i o izbijanju Velikog rata. Tako da je Gavrilo Princip i vrhunski ispit nacionalne lojalnosti kod Srba.“⁴

Biljana Srbljanović i Princip

Korak dalje otišao je lider najznačajnijeg srpskog garažnog benda (Partibrejkers), koji je 1992. godine učestvovao u antiratnom projektu „Rimtutituki“, Zoran Kostić – Cane: „Ja sam potomak Gavrila Principa. Majka Gavrila Principa i moj pradeda su rođeni brat i sestra. Mi smo porodično partibrejkeri. Mi smo partibrejkeri kroz epohu i vreme. Svašta se pisalo o Gavrilu. Najgore je što su nas učili je to da je njegov metak, namenjen Poćoreku, ubio trudnu ženu. Nije istina. Sofija Hotek nije bila trudna. Ona je dva meseca pre dolaska u Sarajevo imala težak pobačaj. To čak nisu sami Austrijanci smislili već naši austrijski učenici. Suština je da je to bila borba za slobodu (...) Gavrilo nije bio sam. Tu su bili i Hrvati, muslimani. Mehmedbašić je imao namazan nož otrovom i hteo je da cara ubode u samoj sarajevskoj većnici. Čabrinović je bacio bombu. Gavrilo je iz trećeg pokušaja uradio to što je uradio. Kao što znamo, hteli su cara da ubiju i Tin Ujević i ekipa. Gavrilo je sa svojih nepunih devetnaest godina dao život da bi svi mi živeli zajedno.“⁵

Šta tek reći o izjavama nekada veoma progresivne, pa i feminističke spisateljice Biljane Srbljanović, za koju do sada nije bio svojstven strah spoznavanja sopstvene zajednice i otvorenog govora o njoj, a koja je baš povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata dobila naglu inspiraciju da napiše dramu o Gavrilu Principu (Mali mi je ovaj grob)? „Prema rečima autorke, Princip i mladobosanci nisu bili nikakvi teroristi, kako danas pokušavaju da ih predstave, već su pucali u čoveka koji je bio komandant austrijske vojske”,⁶ piše u “Kuriru” u martu ove godine. Ako bi neko posumnjao u mogućnost da je Biljana Srbljanović izgovorila ovako nešto, a mesta za nesigurnost te vrste ima utoliko pre što njene navodne reči prenosi jedan tabloid, evo autoričine izjave koju objavljuje jedan pouzdan medij („BH dani“, intervju sa Tamarom Nikčević) a prenosi drugi: „Gavrilo Princip je čovek koji oseća strahovitu potrebu pravednika da učini nešto za oslobođenje od okupatora, za ujedinjenje Južnih Slovena; pri tom, u svom obrazovanju, u kulturnom modelu na kome je rastao, osim baš takvog atentata, nije mogao da pronađe drugačije političko sredstvo. U tome je, po mom mišljenju, sadržan tragični paradoks Mlade Bosne: ljudi sa emancipatorskim težnjama, hrabri, odvažni, pametni i pre svega veoma mladi, jedino za čim mogu da posegnu u toj strahovitoj unutarnjoj potrebi za revolucionarnom borbom jeste ono što poznaju iz lokalne mitologije – za tiranoubistvom kao povodom buduće revolucije. Zato je čitava stvar toliko i komplikovana i zato generacije na prostorima Bosne i Hercegovine i Srbije Gavrila Principa na smenu obožavaju i mrze. Jer, Principov paradoks je za nas – ljude izrezbarenih duša i žrtve poslednjih ratova – nekako uvek pitanje ili-ili: ili si Srbin ili nisi; ili si ubica ili si žrtva; ili si terorista ili si heroj. A Gavrilo je i Srbin; i nije i jeste ubica; i žrtva je; i nije ni terorista ni heroj. Umesto svega, Princip je hrabri, mladi, ludi dečak koji je verovao da čini dobro...  Sve ono što je Gavrilo Princip govorio o nacionalnom osećanju, o kulturnoj pripadnosti, o potrebi za oslobođenjem malog čoveka i odbacivanju jarma, pre svega ekonomske eksploatacije – zapravo je u srži mladobosanske ideje. Gavrila Principa je Austrija primoravala da svakog Vidovdana u tišini razmišlja o onome što je učinio. I to je možda bila najteža i najtačnija kazna za Principov čin: kao čovek od savesti, od misli, od reči, kao plemenit čovek, Principu je teško padalo da se seti ubistva koje je počinio i da razmišlja o posledicama koje je – pre svega po druge – to ubistvo donelo. On se nikada do kraja nije pokajao. I neka nije! Ali nikada svoj čin nije veličao kao nešto veliko i sveto; doživljavao ga je kao strašno zlo koje je neko morao da preuzme na sebe. Razdirala ga je savest. O tome je razmišljao svakog Vidovdana koji bi preostajao od ono malo dana koje je u mukama poživeo. Politički čin je nosio s ponosom i hrabro. Ubistvo kao ljudska tragedija ga je mučilo do kraja.  Verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva. Ono što je meni najlepše u Mladobosancima, pogotovo atentatorima, istovremeno znajući da su ideološki, filozofski, na pravom putu, kao protivnici šovinizma, kao ubeđeni Jugosloveni i ateiste, kao antiklerikalni, emancipatorski, levičarsko-anarhistički pokret, oni imaju jednu strašnu moralnu muku od samog čina ubistva i nasilja.”⁷ Dakle, Gavrilo Princip je tema o kojoj približno mišljenje dele Rajko Petrov Nogo i Biljana Srbljanović: i ona pominje čin sarajevskog atentatora u svojstvu tiranoubistva, a ne ubistva (“i jeste i nije ubica”). Po njoj je važno, dakle, da je od njega plemenito što se nije pokajao za dvostruko ubistvo (“I neka nije!”); a mnogo značajnije da on nije zaboravio svoje žrtve: pretpostavljam da to od njega nije plemenito koliko velikodušno. Ako taj segment “promišljanja” Principovog (nepo)čina po tabloidskom naboju vuče na opšte dvodecenijsko sažaljenje za talentom Žarka Lauševića koji je on sam sasekao načinivši dva sitna ubistva, pri čemu se na njegove žrtve zaboravlja, maksime tipa “Ili si Srbin ili nisi” i priča o vidovdanskim kajanjima sarajevskog atentatora impliciraju da je Biljana Srbljanović konačno uspela da se ideološki pomiri sa zajednicom u kojoj živi i, u isti mah, da opravda zahtevne konotacije svog prezimena.

Traganje za opravdanjem

Mojoj neznatnosti se čini da izjave “jedinog rokenrol pisca u zemlji”, vođe njenog najbitnijeg garažnog benda i možda najprogresivnije dramske spisateljice sažimaju “logiku” većinskog srpskog pristupa godišnjici Sarajevskog atentata. U pitanju je polemički konstrukt koji se zasniva na “rodoljubivim” opštim mestima (posebno u prvom, ali i u trećem slučaju), neproverenim tvrdnjama i mitovima bliskima teoriji zavere (drugi slučaj), poricanju pa čak i previđanju Principovog škodljivog dejstva, senzacionalističkim elementima te neviđenim analogijama koje izjednačavaju ubicu i žrtvu koja sa čitavom pričom nema nikakve veze. (Potonje navodim s obzirom na to da Biljana Srbljanović, takođe za “Kurir”, izjavljuje i sledeće: “Naš komad govori i o ubistvu Zorana Đinđića, atentatu kao činu nasilja i sredstvu političke borbe. U predstavi smo koristili i tekstove sa suđenja za ubistvo Đinđića. To je tema koja me opseda. Mi ne možemo da budemo mirni dok se ne razjasni politička pozadina njegovog ubistva.”⁸) Pri svemu tome prisutna je potpuna nezainteresovanost za drugu stranu, do brkanja cara i prestolonaslednika i impliciranja da je, otprilike, pre objavljivanja rata bilo u redu ubiti ma koju austro-ugarsku mušku glavešinu – administrativnu ili vojnu.  Ispostavlja se da je bilo svejedno da li je trebalo kazniti cara Franca Jozefa koji je bio najodgovorniji za protivpravnu aneksiju Bosne i Hercegovine; šefa generalštaba Franca Konrada fon Hecendorfa, najvatrenijeg pobornika “preventivnog” rata protiv Srbije, ili Franca Ferdinanda koji je blokirao takve inicijative argumentima poput: “Rat s Rusijom značio bi naš kraj. Ako mi učinimo bilo šta protiv Srbije, Rusija će stati na njenu stranu i tad ćemo morati ratovati s Rusima. Zar austrijski i ruski car moraju da guraju jedan drugoga s prestola i da otvaraju put revoluciji?”⁹

Mora se priznati da je srpski javni diskurs ovim povodom pokazao izvesno razumevanje za drugu stranu s obzirom na pitanja pola, pa se tako retko raduje ubistvu prestolonaslednikove supruge, pri čemu se ipak, kad je šteta već napravljena, trudi da nađe olakšavajuću okolnost u tome što Sofija Hotek ipak nije bila trudna u trenucima kada je greškom (ili ne?) popila smrtonosni metak. A ako ovakve izjave daje lider vodećeg srpskog garažnog benda, ne treba se čuditi jeftinom sarkazmu poput sledećeg: “Lažu da je Sofija Hotek bila trudna. Dovoljno je samo pogledati njeno godište. Rođena je 01. 03. 1868. god. u Štutgartu, pa je u momentu kada je ubijena imala navršenih 46 godina i uzela već 47-u godinu. A da je kojim slučajem i uspela da zatrudni u vreme Sarajevskoga atentata, teško da bi takva išla sa Francekom u anektiranu i rovitu zemlju i time dovodila sebe u rizičnu situaciju.”¹⁰

Mediji i atentat

Ako srpski javni diskurs makar ove godine praktično ne podnosi ništa austrijsko, kakav je u suštini prema samom atentatoru? Mojoj neznatnosti se čini da izostaje izvesno poštovanje prema njemu, samim tim što se njegovi najčuveniji stihovi navode na različite načine. Na primer, po “Večernjim novostima”, oni su glasili: “Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu.”¹¹ Izvesna “Riznica srpska” ih ovako beleži: “Naše će sijeni lutati po Beču, hodati, po dvoru, plašiti gospodu…” (italik M.I.)¹² “Svedok” pak poručuje: “Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu.” (italik M.I.)¹³ Naime, da postoji istinsko poštovanje prema Gavrilu Principu, njegovi najpoznatiji stihovi bili bi konsenzusom utvrđeni i njihovo bitnije pogrešno interpretiranje korigovano. U tom smislu krivicu snosi ne samo svaki njegov fan ko ih krivo navodi, negó i onaj ko se ne bori da ikakva dilema u tom slučaju izostane. Moja neznatnost nalazi da je izlišno da sama dođe do istine i stoga što dotične stihove smatra patetičnima i rđavima i stoga što mnogo pozvaniji, plameni ljubitelji Gavrila Principa, nisu smogli snage da u tom smislu postignu konsenzus. A bilo im je utoliko lakše da ga postignu što su ciljnu grupu za pretresanje ove teme uglavnom sveli na onu, domaću. Takvo obraćanje ovdašnjeg javnog mnjenja samom sebi povodom neke univerzalne teme pomalo podseća na buntovne fanzine kubanske mladeži koja se u njima obračunava sa američkim imperijalizmom na španskom jeziku, bez internet-podrške, što znači i namenjeno jedino sebi i svom društvu, a pod okriljem diktatorskog režima braće Kastro. Pošto je Srbija, s druge strane, ipak društvo koje je osvojilo izvesne medijske slobode – ma koliko u poslednje vreme pokušala sebi da ih dokine – i pošto je u njoj u doba najveće diktature uveden pluralizam, u novembru je poklonjena ogromna pažnja jednom drugačijem mišljenju o Gavrilu Principu izrečenom u susedstvu, mada pri svemu tome nije baš nebitno ni ko ga je izgovorio. Reč je o izjavi crnogorskog premijera. Ono što je tu zanimljivo, a što je malo ko primetio, jeste da je medij koji ju je presudno popularizovao, „Blic“,  naveo Đukanovićeve reči da je Gavrilo Princip bio terorista samo u naslovu dotičnog teksta,¹⁴ u kojem se inače sarajevski atentator ne pominje, iako stvari stoje sasvim drugačije – pa i profesionalno korektnije – u izveštaju domaćeg izvornika rečene vesti: agencije TANJUG.¹⁵ Kako god, izjava crnogorskog premijera izazvala je pravu buru u domaćoj javnosti. Navedeni „Blic“, inače jedan od najtiražnijih i, relativno donedavno, objektivnijih srpskih dnevnih listova, objavio je svojevrsnu kolektivnu reakciju na Đukanovićevo mišljenje sa naslovom koji prikladno oslikava opštu uravnoteženost i objektivnost povodom teme ovog teksta: „Milo na ispitu iz istorije: Sedi, jedan!“. U podnaslovu se pak navode reči Milorada Dodika po kojima „Milo Đukanović je povredio slobodarska osećanja Srba izjavom da je Princip terorista“ ali ih „Blic“, ne citirajući izvor na tom mestu, praktično uzima za redakcijske, dakle objektivne, valjda tek da dodatno doprinese sveopštoj histeriji.¹⁶ Tome su doprineli i svi oni mediji koji su na svoj visokotemperaturni način opremili dotičnu reakciju, pa tako na vrhu manje-više istog teksta čitamo: „Milov ’atentat’ na Srbiju“,¹⁷ „Održava glas albanskim glasovima, pa mu je Jugoslavija tamnica, a Princip terorista“,¹⁸ „I Gebels bi mu pozavidio: Đukanović – Gavrilo Princip je bio terorista“¹⁹ itd.

Anarhista pre nego terorista

Što se ostalog tiče, pogreška crnogorskog premijera jeste bez sumnje višestruka: počev od materijalnih „činjenica“, gde se njemu pričinio paradoks „da je Crna Gora kao država pobednica nestala sa geografske karte“ – iako je potpisala bezuslovnu kapitulaciju 1916. – pa do primenjivanja termina „terorista“ na situaciju od pre stotinu godina prema njegovom današnjem tumačenju. U tom smislu, Gavrilo Princip je kao što Srbljanovićeva veli zaista bio mnogo pre anarhista nego terorista, a atentati su pre njegovog priloga već zadugo činili duh vremena. Tako je i stric Franca Ferdinanda, Franc Jozef, u drugoj polovini devetnaestog veka jedva pretekao od pokušaja ubistva košutovca Janoša Libenjija, a imperatorova bivša supruga Elizabet krajem stoleća na smrt izbodena od strane Italijana Luiđija Lukenija koji je prethodno propustio šansu da liši života francuskog princa Filipa.²⁰ Tako se smrt čuvene Sisi ispostavila kao Lukenijev utešni zločin, baš kao što su u Sarajevu stradali Franc Ferdinand i Sofija Hotek, kad već nije mogao Franc Jozef, Konrad fon Hecendorf ili bar Srbima ne baš naklonjeni armijski inspektor austrijskih trupa u BiH, Oskar Poćorek. Međutim, to što je Lukeni bio anarhista može samo da pomogne boljem razumevanju njegovog atentata, ali ne bi smelo i da posluži kao opravdanje, niti za njega, niti da se ono protegne na delovanje Gavrila Principa. Tako da je ispravna primedba svih onih koji tvrde da se termin „terorista“ ne može đukanovićevski ili na bilo koji drugi način primeniti na nekog sa početka dvadesetog veka – konkretno, na Principa – po značenju sa kojem se ona koristi tokom dvadesetprvog. (U tom smislu, ispravno je i negiranje direktnog dovođenja u vezu Sarajevskog atentata i početka Velikog rata, kao da Austro-Ugarska nije postavila neprihvatljiv ultimatum Srbiji.²¹ Doduše, ako je verovati „Večernjim novostima“, bard nacionalne svesti Matija Bećković je u aprilu ove godine porekao takav sled događaja i nehotice optužio Principa za izbijanje Prvog svetskog rata: „Bećković je kazao da pucanj Gavrila Principa nije promenio samo njegov, već i život svakog Srbina u Austrougarskoj. Na srpskom i ruskom frontu su pristizali i oni ispod tuđih zastava i na strane uniforme stavljali šajkače – kazao je Bećković.“²²) Međutim, jednako se primećuje da se slična pogreška kod nas čini kada se strast Franca Ferdinanda za lovom sa istih ideoloških pozicija posmatra uz pomoć argumenata kakve potežu današnji borci za zaštitu životinja. Ima čak i tekstova u kojima se zbog prestolonaslednikove krvožednosti njegova smrt predstavlja kao srpska usluga austrijskom narodu. Tako je saradnik raznih poznatih domaćih dnevnih listova Slobodan Maričić, prezentujući svoju karijeru na sopstvenom sajtu, podsetio na tekst u kojem je još 2010. godine smelo tvrdio sledeće o Ferdinandu: „Vredno je spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti osim u Bosni i Srbiji, bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljani nemačkog i austrijskog porekla. Naime, svake godine po promeni godišnjeg doba, a posebno u proleće i jesen, Nadvojvoda je iz Beča dolazio u lov. Njegova kolekcija je brojala više od pet hiljada trofeja: jelenskih rogova, punjenih medveda i glava, divojaraca i svih mogućih drugih životinja alpskih predela. Međutim, ono što je radio Nadvojvoda prema mnogobrojnim svedočenjima nije bio lov već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punile puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio, od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene, te su po odlasku Ferdinanda seljani skupljajući ih bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao.“²³ U predvečerje pak jubilarne godine, kao da pripremi javno mnjenje za opštu plamenost, izvesni Marinko Šekler piše: „Kod F.F. je bilo u pitanju nešto drugo, izvitopereno jer je on u svemu tome pokazivao takvu silnu bezoosećajnost da se to neretko ispoljavalo kao ljubav prema činu oduzimanja života, koja je vremenom prešla u surovu okrutnost.“²⁴

Šizofrenija srpskog javnog diskursa

Neko bi, i to manje-više zasnovano, mogao reći da ne treba na istom mestu sa mišljenjima etabliranog sveta mešati izlive anonimusa koji lične frustracije pogrešno leče na internetu a ne kod nadležnih stručnjaka. Međutim, i takvi doprinose zapenušalosti javnog diskursa plamenim reakcijama na neke od ovde citiranih tekstova, što će videti svako ko na to obrati pažnju u komentarima na dole navedene priloge u “Blicu”. Na kraju krajeva, to što srpsko društvo nije u dovoljnoj meri digitalizovano niti osvešćeno u vezi sa opštom i nezaustavljivom digitalizacijom, ne znači da i internet, uključujući i opskurne ali (bez)brojne jedinke, ne kreira njegovo javno mnjenje. Uglavnom, sve i da je „F.F.“ zaista bio monstrum kakvim ga Šekler predstavlja, to teško da može biti argument da je samim svojim neadekvatnim odnosom prema životinjama zaslužio da bude ubijen pa je atentat na njega dobro delo. Mada je pitanje koliko ima svrhe ovakav komentar kada se zna da je jedan Emir Kusturica pod uticajem saznanja da je Franc Ferdinand u šumama oko Londona golim rukama udavio jednog srndaća, u januaru 2014. najavio januarski „Kustendorf“, između ostalog, sledećim rečima: „ (...) Biće prikazana rekonstrukcija sarajevskog atentata, a akcenat ću staviti na krvožednost austrougarskog prestolonaslednika (...) “ Drugim rečima, pošto se obavestio o Ferdinandovoj svireposti prema životinjskom rodu, Kusturica je rekonstruisao sarajevski atentat tako da prikaže prestolonaslednikovu krvožednost, a verovatno pre svega njegovu žeđ prema vlastitoj, i krvi sopstvene žene. Naravno, „Blic“ je i ovaj tekst opremio krajnje nesenzacionalističkim, pa tako i objektivnim, naslovom i podnaslovom: „Kusturica: Ferdinand je rukama davio srndaće: Filmski i muzički festival Kustendorf  počinje sutra, a domaćin ovog događaja za ’Blic’ ekskluzivno otkriva jedan detalj koji će biti viđen na otvaranju.“²⁵

 U julu 2013. godine, u društvu svetski etabliranog reditelja i predsednika Republike Srpske Mileta Dodika zatekao se i srpski premijer Aleksandar Vučić. Možda zato što je bio ponesen takvim društvom, ili da za iduću godinu najavi još neke stvari osim onih koje se neće dogoditi a koje je tom prilikom javno obećao,  Vučić je izjavio: "Na Vidovdan iduće godine očekuje nas obeležavanje stote godišnjice od početka Prvog svetskog rata. Naše junake i oslobodioce ćemo slaviti, nećemo ih zaboraviti, nećemo dozvoliti reviziju istorije. Na Vidovdan, Gavrila Principa slavićemo i u Beogradu. Velikanu ćemo podići veličanstven spomenik u glavnom gradu."²⁶ Premijer ne samo da u međuvremenu nije ispunio obećanje, nego je za CNN, tekuće godine, dao radikalno oprečnu izjavu: „Znamo da je Srbin, Gavrilo Princip, izazvao Prvi svjetski rat. Srbija više neće uzrokovati ratove i želimo biti stub stabilnosti u regionu. Nećemo učestvovati ni u kakvim ratovima i sukobima. Nećemo više stvarati probleme u Evropi.”²⁷ Izgleda da je svojom andrićgradskom izjavom Vučić najavio zapravo potpunu šizofreniju srpskog javnog diskursa u kojem će se prvi čovek vlade, koji važi za patriotu, pravdati svetu u vezi sa tekovinama koje mu je ostavio naš nacionalni “heroj” dok će “progresivni” pojedinci istim povodom nastupati “patriotski”, ako ne i bezobzirno. Drugim rečima, maltene je jedino premijer – u vezi sa sloterdajkovskom tipologijom muškog borbenog karaktera; a možda i izvan nje? – povodom nečega što je trebalo da bude bitna nacionalna debata zauzeo poziciju kukavice.