NATO: opasnost po svetski mir

Po zvaničnoj mitologiji, između  1945 (ili 1946) i 1989 (ili 1991), SAD i SSSR  su se  neprekidno konfrontirale - politički, vojno, a pre svega, ideološki. Ovo je   nazivano  „hladnim ratom”. Ako je to i  bio rat, reč koju treba podvući je „hladan” pošto se dve sile , u  čitavom ovom periodu,nikada nisu angažovale, u bilo kakvoj direktnoj vojnoj akciji, jedna protiv druge.
Bilo je, međutim,  nekoliko institucionalnih odraza ovog hladnog rata, ali su  svaki put SAD, a ne SSSR  preduzimale prvi korak. Godine 1949, tri zapadne zemlje, koje su okupirale Nemačku, kombinovale su svoje zone da bi stvorile Saveznu Republiku Nemačku kao državu. Sovjetski Savez je odgovorio restilizujući svoju zonu, kao Nemačku Demokratsku Republiku.
Godine 1949, dvanaest država je stvorilo NATO. 5 maja 1955, tri zapadne  sile službeno su završile sa vojnom okupacijom SR Nemačke, priznajući je kao nezavisnu državu. Posle četiri dana, ta država je primljena u članstvo NATO. U odgovoru na ovo, SSSR su formirale  Organizaciju Varšavskog pakta, i uključile NDR kao jednog od njegovih članova.
Pakt kojim je uspostavljen NATO, pretpostavljao je njegovu primenu samo unutar Evrope. Jedan od razloga je bio da zapadnoevropske zemlje još imaju kolonije izvan Evrope i da ne žele da dozvole da se bilo ko  direktno meša u njihove političke odluke ,koje se tiču ovih kolonija. Momenti naizgled  napetog sukoba  između dve strane  - blokada Berlina, kubanska raketna kriza – svi su se završavali ostajanjem u status quo. Najvažnije pozivanje na pakt o osnivanju radi angažovanja u vojnoj akciji bilo je  kada su se SSSR angažovale tamo gde su videle opasnost po sebe, unutar svoje zone, u događajima u Mađarskoj 1956, Čehoslovačkoj 1968, u Poljskoj 1981. SAD su intervenisale politički, pod sličnim okolnostima,  poput   potencijalnog ulaska italijanske komunističke partije u italijansku vladu.
Ovaj kratak pregled pokazuje stvarni cilj hladnog rata. Hladni rat nije trebalo da  transformiše političku realnost druge strane  (osim u ne­kom trenutku  veoma daleko u budućnosti). Hlad­­ni rat je bio mehanizam i jedne i druge strane  da drže svoje satelite pod kontrolom, dok se  održava de facto sporazum dve sile o njihovoj dugoročnoj podeli sveta  na dve sfere, jedna trećina SSSR-u, a dve trećine SAD. Svaka strana je dala prioritet garanciji da neće koristiti vojnu silu (posebno nuklearno oružje) protiv one druge. Ovo je postalo poznato kao garancija protiv „među­sobnog uništenja”.
Kolaps SSSR u dve faze  - povlačenje iz istočne Evrope 1989 i formalni raspad SSSR  1991 – trebalo je da označi, u teoriji, kraj bilo kakve funkcije za NATO. Doista, dobro je poznato da, kada se predsednik SSSR Mihail Gorbačov složio sa pripajanjem Istočne Nemačke  Zapadnoj Nemačkoj,  dobio je obećanje da neće biti uključivanja zemalja Varšavskog pakta u NATO. Ovo obećanje je prekršeno. NATO je preuzeo potpuno novu ulogu.
Posle 1991, NATO je sebe nagradio ulogom svetskog policajca kad god proceni da su  prikladna  politička rešenja svetskih problema. Prvi veliki postupak ovog tipa dogodio se u sukobu Kosovo-Srbija, u kome je  američka vlada  dala svoju podršku uspostavljanju države Kosovo i promeni režima u Srbiji. Ovaj postupak praćen je  i drugim takvim – u Avganistanu  2001, za zbacivanje talibana, u Iraku 2003 za promenu režima u Bagdadu, 2014 za borbu protiv islamističke države (ISIS) u Iraku i Siriji, i 2013-2014 za podršku tzv. prozapadnim snagama u Ukrajini.
U stvari, ispostavilo se da za SAD  nije lako da NATO koriste same. S jedne strane, bilo je različitih  opiranja država članica NATO u vezi sa preduzetim akcijama. S druge strane, kada se NATO formalno umešao, kao što je slučaj sa Kosovom, američka vojska se  našla ograničenom, sporim političkim odlučivanjem o vojnoj akciji.
Dakle, zašto širenje NATO umesto njegovog raspuštanja? Ovo ponovo mora da ima veze sa  unutrašnjom  evropskom politikom i željom SAD da kontroliše svoje pretpostavljene saveznike. Za vreme Bušovog režima,  tadašnji sekretar odbrane Donald Ramsfeld govorio je o „staroj” i “novoj” Evropi. Pod starom Evropom on je posebno ciljao na francusko i nemačko opiranje da se slože sa strategijom SAD. Video je kako  se zapadnoevropske zemlje izvlače iz svojih veza  sa SAD. Njegovo viđenje   je, u stvari, bilo tačno. U  odgovoru na to, SAD su se nadale da će  potkresati krila  zapadnim Evropljanima  uvođenjem  istočnoevropskih država u NATO,  koje su smatrale pouzdanijim saveznicima.
Sukob oko Ukrajine  osvetljava opasnost od NATO. SAD su nastojale da stvore nove vojne strukture, očigledno usmerene protiv Rusije, pod maskom  suprotstavljanja pretpostavljenoj iračkoj pretnji. Kako se ukrajinski sukob odvijao, tako je ponovo oživljavan jezik hladnog rata. SAD koriste NATO da pritiskaju države zapadne Evrope da se slože sa antiruskim akcijama. A unutar SAD, predsednik Barak Obama je pod teškim pritiskom da uradi nešto „žestoko” protiv ruske pretnje Ukrajini. Ovo  se kombinuje  sa širokim odbijanjem u američkom kongresu bilo kakvog dogovora sa Irancima u vezi sa nuklearnim razvojem. Snage, u SAD i  zapadnoj Evropi, koje  nastoje da izbegnu  vojnu  glupost, rizikuju da se nađu usred  ratne katastrofe. NATO, i ono što on danas simbolizuje, je  ozbiljna opasnost, jer  predstavlja prisvajanje prava zapadnih zemalja da se mešaju svuda u ime zapadnjačkih tumačenja geopolitičke stvarnosti. Ovo može  samo voditi u dalji, izuzetno opasan sukob. Odustajanje od NATO-a kao strukture bio bi prvi korak ka zdravoj pameti i  opstanku sveta.<
                                                                                                             
Imanuel Volerstin

Komentar br. 389, 15 novembar  2014.                            
Prevela Borka Đurić