BOLJITAK NA PUMPAMA, GUBITAK ZA DRŽAVU?

Srbija će možda ponuditi povoljnije cene goriva na benzinskim pumpa, što bi građani i privreda toplo pozdravili, ali to bi moglo državu skupo da košta.

Na svetskom tržištu cena sirove nafte ubrzano pada. To je dobro za sve one zemlje koje uvoze naftu, ali ne i za neke velike izvoznike, kao što su Rusija i Iran. Kako izveštavaju Njujork tajms i moskovska Pravda, ruski budžet oslanja se sa preko 50% na izvoz nafte (70% na izvoz nafte i gasa), a iranski sa oko 60%. Stručnjaci procenjuju da bi pad sa sadašnjih 88 dolara po barelu (do skora se cena dugo održavala na nivou 105 do 110 dolara) za svega 12 dolara, značilo za Rusiju gubitak od oko 40 milijardi dolara.

Sa takvim ekonomskim šokom teško da će Ruska federacija moći da ispuni svoja obećanja oko investiranja u Srbiju sa iznosom do 10 milijardi dolara. U situaciji značajnog budžetskog deficita i na neugodnoj političkoj klackalici između Istoka i Zapada, Srbija bi tada mogla da zapadne u još teži ekonomski položaj.
Glasine o mogućnosti pada svetske cene nafte kruže već oko 5 godina. Toliko, ako ne i više, traje novi i neobjavljeni hladni rat između Rusije i Sjedinjenih Država. Ništa novo. Radi se o klasičnom pomeranju figura na svetskoj šahovskoj tabli, o uspostavljanju svetskog ekonomskog primata, o eliminaciji konkurencije na novim i starim tržištima, kao i o obezbeđenju neometanog pristupa prirodnim resursima. Dok se Ruska federacija batrgala u turbulencijama nakon pada Berlinskog zida, oči Amerike bile su uprte drugde. Sada, kada je ta zemlja stala na noge i gaji otvorene aspiracije za restituciju svoje nekadašnje geopolitičke moći, SAD je u njoj prepoznala opasnog rivala, pogotovo posle naelektrisanja u Gruziji, na Krimu, a posebno u Ukrajini. U neku ruku, prilike sada neodoljivo podsećaju na presedan na svetskoj političkoj pozornici sredinom ’80-tih godina, kada je združen trust mozgova američkih konzervativaca našla način kako da obore sovjetskog giganta koji je sa svojom tehnologijom i antikapitalističkom ideologijom predstavljao veliku prepreku za američke intervencionističke avanture po globusu. Da se prisetimo: u septembru mesecu 1985. saudijski ministar za naftu, inače veliki američki saveznik i prijatelj, najavio je radikalni zaokret u politici zaštite cene sirove nafte i njenoj proizvodnji. Za nepunih šest meseci proizvodnja saudijske nafte uvećala se sa 2 miliona barela na dan na 10 miliona. Cene su pale sa 32 na 10 dolara po barelu, ali to nije škodilo Saudijcima jer se proizvodnja upetostručila. Sovjetska planska i izbirokratizovana privreda nije bila dovoljno elastična da se suprotstavi ovom udaru, pa je to bio jedan od faktora urušavanja Sovjetskog Saveza.  Što je više sovjetska privreda tražila pristup resursima na svetskom tržištu, to više je izlagala svoje veštački održavane i zaštićene institucije bezdušnoj svetskoj ekonomskoj utakmici za koju nije bila spremna. Gorbačov je raspolagao savršenim instinktom u uverenju da je Sovjetski savez morao da se podvrgne radikalnim strukturalnim promenama radi uključivanja u svetsku ekonomsku utakmicu, ali se čini da nije u potpunosti razumeo ni tržišnu ekonomiju niti kapitalizam.
Po scenariju koji neugodno podseća na onaj iz 1985., sredinom ove godine cena nafte počela je da pada i sada se nalazi negde kod 88 dolara po barelu. Dalji pad označio bi teške gubitke za Rusiju. Hladni rat pretvorio se tako u vrući rat pomoću akrobatike sa cenom nafte. Ne tako davno ovakav ishod je bio ekonomski neopravdan i nezamisliv, jer se visoka cena nafte održavala sa ograničenom proizvodnjom. Međutim, sadašnja situacija ne može da se uporedi sa onom iz 1985., a novi faktori uslovili su drukčiji ishod. Kao prvo, pad cene morao je da usledi zbog stagnacije ekonomskog rasta u Evropi i Kini, ali i zbog novog statusa Amerike kao jednog od vodećih svetskih proizvođača, pa čak i izvoznika. Kao drugo, Saudijska Arabija je najavila da je više zainteresovana za održavanje pariteta sa ostalim članicama OPEC-a (sada su tu i Venecuela i Angola) kada je u pitanju obim proizvodnje, nego za zaštitu cene svoje nafte. I kao treće, Saudijcima (koji nisu više toliko zavisni od SAD kao nekada) nije u interesu dalji pad ispod 85 dolara zbog opasnosti od ulaska u budžetski deficit.
Sve to ipak nije slučajno, jer pada u oči da je saudijska skorašnja najava usledila samo pola godine nakon Obamine posete toj kraljevini. Po Vašingtonu kruže zvanična uveravanja da je Obamina poseta saudijskom suverenu bila u cilju kažnjavanja Rusije zbog Krima i Ukrajine. Objektivniji posmatrači, međutim, špekulišu da je posredi novo geopolitičko pozicioniranje.
Naravno, sa Zapadne tačke gledišta bilo bi logično očekivati dalje sniženje cene nafte u cilju ponovnog obaranja ruske ekonomije s obzirom da se Saudijska Arabija nalazi na istoj političkoj i interesnoj platformi sa Amerikom. Međutim, ni to nije tako jednostavno. Jer, računa se da ukoliko cena padne ispod 70 dolara po barelu, Ameriku bi mogao da snađe bumerang pošto bi u tom slučaju i eksploatacija pomoću novih tehnologija postala neisplativa, pa bi i ’provokator’ morao da smanji sopstvenu proizvodnju i time umanji oštricu svog političkog mača. A da se i ne spominje šteta po sopstvenu privredu. Naime, SAD danas proizvode toliko nafte i gasa da je, prema jednom izveštaju Sitigrup banke, uvoz nafte od 2007. opao za 8,7 miliona barela, što čini grubi ekvivalent sa ukupnom saudijskom i nigerijskom proizvodnjom.
Interesantno je i to da se ovaj sadašnji naftni rat odigrava na istom geografskom frontu na kome se vodi i borba protiv pripadnika Islamske države. Naime, pored Rusije i Irana, ostale zemlje izvoznici nafte koje su pogođene smanjenjem cene barela su Sirija i Irak (pored Nigerije i Libije). Ali, i pored spomenutog opadanja uvoza nafte, Amerika će zacelo i dalje zavisiti od tog uvoza, procenjuju energetski eksperati kao što je Majkl Klar. I u tome mogla bi da na sebi oseti iste one pritiske i ucene s kojima sada bombarduje druge, ukoliko te druge zemlje izvoznici odluče da joj uskrate naftu. Nadalje, i što je još opasnije, strahuje se da ovi naftni ratovi mogu da izdejstvuju dramatično smanjenje svetskih rezervi, što bi dovelo do astronomskih cena i do nezapamćene ekonomske stagnacije i nove privredne depresije. Ko zna neće li i neki drugi izvoznici da se dosete da kopiraju američke agresivne obrasce u manipulaciji sa naftom i da preokrenu to oružje u svoju korist? Jer, neminovno je da će kad-tad to oružje koje je nastalo u američkim intervencionističkim laboratorijama u rukama onih protiv kojih je upotrebljeno biti okrenuto protiv Sjedinjenih Država. Kao što je bio slučaj sa Talibanima, pa ako baš hoćemo i sa Islamskom državom. 

Imajući sve ovo u vidu,  treba dobro da se zapitamo da li da se radujemo kada i ako na benzinskim pumpama budemo točili jeftinije gorivo.

Stevan Košutić