U MEANDRIMA NASILJA

Kada su današnji vučićevci oblačili u skupštini bele majice da pred stanim gostima demonstriraju zbog suđenja svom vođi Vojislavu Šešelju, tadašnji demokratski poslanici su tu provokaciju podnosili dostojanstveno. Kada danas neko iz opozicije diskutuje, na njega se svali talas mržnje

Olivija Rusovac

U elektronskom izdanju Blica od 24. novembra objavljen je tekst potpredsednice SNS-a i ministarke saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović povodom podatka da je od početka godine ubijena 21 žena. Povod za ovaj tekst bio je Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama. Ministarka je zatražila hitnu reakciju države i društva,  maksimalne kazne za ubice, brz sudski postupak. Mada se u celom tekstu obraćala društvu koje treba da izgradi nenasilan model ponašanja, izbegla je da podseti da je prvo potrebno da se uoče uzroci nasilja u društvu. Umesto toga, zadovoljila se da napiše kako su „brojne vrednosti nestale u godinama iza nas“ i da ne mogu samo država i nevladine organizacije da utiču na promenu ponašanja, nego da je potrebna „bitka svih nas za društvo bez nasilja“. Skoro isti tekst ministarka je objavila i prošle godine i kao što vidimo, recept za nenasilje nije imao lekovito dejstvo. Nasilje nad ženama samo je segment nasilja koje je zahvatilo javni prostor i preti da stekne pravo građanstva. I sada se u vezi sa nasiljem nad ženama sugeriše slika pijanog agresivca koji se vratio iz birtije pa bije ženu. Time nasilje ostaje ne samo netaknuto, nego se i banalizuje, a njegovi izvori pogrešno svode na nestanak brojnih vrednosti u proteklim godinama. Umesto da se problem nasilja i to ne samo nad ženama strukturiše da bi se društvo i država suočili sa njegovim uzrocima kako bi mogli da postepeno i osmišljeno  ublažavaju nataloženi otrov i gnev, dobili smo birokratsko pismo jedne ministarke i kuknjavu na televizijskim progrmima o tome kako nema dovoljno sigurnih kuća i donacija i kako su žene u suštini slabe jer se najčešće vraćaju nasilnim muževima. Jedini vredan podatak koji se čuo u vezi sa ženama jeste onaj da u masi nezaposlenih one čine 60 odsto. Imaju li žene izbora? Imaju li i muškarci izbora? Lako je statistički pratiti koliko je žena izloženo nasilju, koliko je dece silovano ili koliko je razbojništva počinjeno. Ali nema odgovora na pitanje otkud to orgijanje, ta opijenost i osećaj sigurnosti da država nikad ne može da me kazni onoliko koliko ja mogu da  počinim nasilja.
Ne moraju nasilnici da imaju sociološko ili političko obrazovanje da bi razumeli odakle vetar duva. Dovoljno je da vide kako su nagrađeni oni koji su nasilno raseljavali sela i ubijali, otimali stanove, oponašali četničke vojvode, širili mržnju. Oni koji su izašli iz Šešeljevog šinjela sada su na vlasti, imućni moćni i nedodirljivi. Došli su na vlast obećanjem da će popraviti greške prethodne vlasti, ali su samo usavršili metode korupcije i time  raspršili svaku nadu radnika da će se ispitati 24 pljačkaške privatizacije. Zakonom o radu nisu uticali da se poveća zaposlenost, samo je povećan strah od gubitka posla. Između  straha žene od nasilnog supruga i straha supruga da će ostati bez posla i  pomoći sindikata koji više ne postoji jedva da ima neke razlike, ali su dovoljni za pakao u porodici, a ona je temelj društva.
Premijer Vučić često govori kako mu je ambicija da Srbija postane  normalna i pristojna država. Dovoljno je, međutim, pratiti sednice parlamenta da bi se videlo da smo daleko od normalnosti i pristojnosti. Kada su sadašnji vučićevci oblačili bele majice da bi pred inostranim gostima protestovali zbog suđenja svom tadašnjem lideru Šešelju, poslanici vladajućih sranaka su takvu provokaciju podnosili dostojnstveno. Kada danas neko iz opozicije diskutuje, na njega se sruči talas mržnje. Kao što mržnja ubija ljubav, tako i mržnja dirigovana sa najvišeg državnog mesta ubija politički život i demokratiju. To je najsigurniji put da nestanu one vrednosti o kojima piše ministraka Mihajlović, ali ih ne imenuje. Niko iz nove vlasti ne pominje antiratne manifestacije i otpore iz 90-tih godina, a još manje 5. oktobar koji je bio izraz želje građana da žive u demokratskom društvu. Čak je na brzinu sklepano sećanje u državnoj režiji na pobedu nad fašizmom pretvoreno u obožavanje Putina, umesto u praznik slobode. Tako da je posle karikaturalnog praznovanja antifašizma bio dovoljan samo jedan dron sa albanskom zastavom nad stadionom za vreme fudbalske utakmice između reprezentacija Srbije i Albanije, pa da u Srbiji, kao u nekoj balkanskoj Kristalnoj noći, budu polupane pekare albanskih vlasnika. Strah vlasti od demokratije vidi se i u njenoj potrebi da s vremena na vreme otkriva zavere protiv sebe poput one o prisluškivanju u hotelu u kojem je bio Vučić, iznošenja podataka o poreskim obveznicima iz Poreske uprave, špijunaže protiv Vojske Srbije, puštanja Šešelja iz Haga. Ni za jednu od tih zavera nema objašnjenja osim što se javnost truje i uznemirava  teorijama koje treba da pojačaju osećaj nesigurnosti i mržnje prema svetu.

Državno nasilje se kod nas doživljava kao deo političkog folklora u kojem korupcija, pohlepa i nezaslužene privilegije imaju svoje tradicionalno mesto. Da nije bilo ovog rebalansa budžeta tokom kojeg su isplivali dobro skrivani podaci, ne bismo znali koliko su jedni bogati, a drugi siromašni i koliko nezajažljivih i zaštićenih partijskih kadrova provodi dane po kancelarijama i kabinetima, na fiktivnim radnim mestima. Već i to je dovoljno da se doživi kao nasilje nad džepovima građana, lekara, nastavnika i penzionera, ali činovnici su otišli korak dalje. Ne samo što su sebi povećali plate uoči vladine odluke o njihovom smanjenju, nego su sve vreme tajno zapošljavali nove kadrove tako da se u kancelarijama administracije vodi pravi rat za plate i stolice. Ali ministar finansija Dušan Vujović objasnio je novinarima koji su pitali šta će biti sa tim tajno povećanim platama da će se to čak pozitivno odraziti na državni budžet jer će zahvatanje biti veće. Ovo objašnjenje koje u sećanje priziva narodne pesme o hajducima nije jedini biser našeg ministra finansija. Mešaju se cinizam i prostota u njegovim javnim nastupima poput „obrazloženja“ uz rebalans budžeta da će otpušteni i penzioneri imati manji trošak jer neće morati da troše na odelo i cipele za posao. Na završnoj konferenciji, umesto da odgovori na pitanja novinara o detaljima sporazuma sa MMF-om, propitivao je novinare da li znaju matematiku i da li čitaju ekonomske udžbenike. Na sličan način ponizio je novinare i javnost kada je umesto da kaže kako će se obračunavati smanjenje penzija većih od 45.000 dinara opet potegao matematiku: „Rezultat funkcije je maksimum između dve veličine. Ili, plata puta 0,9, zapeta 25000. Veća od te dve veličine biće plata. Pogledajte udžbenike matematike pa će vam sve biti jasno“ (citat iz lista „Politika“). Nije on jedini koji je privatizovao vlast i koji zanemaruje ustav i pravo javnosti da zna. Guvernerka Jorgovanka Tabaković je sve do izbijanja najnovije bankarske afere krila to od javnosti dok su joj puna usta bila uspeha NBS. Da ne govorimo o premijeru koji dobija najgledaniji termin na državnoj televiziji, a umesto da građane upozna sa podacima i planovima jer se oni tiču njihovih života, priča uglavnom o sebi i svojim zaslugama u budućnosti. Državni činovnici kod nas još misle da su oni država i naši gospodari, pa da građani treba da služe njima. Ako tako misle, neka umesto pisma Zorane Mihajlović pročitaju ustav i zakone. Ukoliko žele da Srbija bude pristojna i nenasilna država.