O NAŠEM SHVATANJU MORALA I PRAVDE

Kad god se potežu tako krupne reči kao što su moral i pravda obično se sve svodi na neko teorijsko razmatranje. Ovoga puta razmišljao bih glasno i javno o konkretnim događanjima. Primer je najnoviji slučaj: Marko Milićev koji je prema navodima policije automobilom usmrtio dvadesetjednogodišnjeg Luku Jovanovića a potom zajedno sa nekoliko svojih prijatelja i prijateljica pobegao sa mesta nesreće, a potom i iz Srbije. Ovakvih slučajeva bilo je do sada na pretek, bilo je čak vozača koji su usmrtili dete pa pobegli, neki ni posle godina i decenija nisu otkriveni i teško da će ih sustići ovozemaljska pravda. U čemu je onda specifičnost ovog slučaja?! U javnovsti se sada čuju opšta zgražavanja, počevši od ministra Stefanovića, preko premijera Vučića i drugih kako je to bilo moguće da su naša deca tako (ne)vaspitana pa neće da prijave tako težak zločin nego ćute? Neko se ovde narodski rečeno „pravi lud“. Već decenijama u Srbiji a i u drugim delovima bivše Jugoslavije stvoren je „novi patriotski moral“ prema kojem pripadnik određenog naroda ne sme da svedoči protiv pripadnika svojeg naroda čak i ukoliko je taj izvršio najteže krivično delo (ubio civile, čak i decu, izvršio silovanje...) mi to ne smemo jer to je izdaja, pa čak ni ukoliko nam je počinilac potpuno tuđ, niti nam je rođak niti prijatelj mi ne smemo da „idemo protiv svog čoveka“!!! Ovo naravno ne piše u zakonima, naprotiv piše da se mora svako prijaviti i mora se svedočiti istina i samo istina, - ali postoje opšta shvatanja koja su često jača od pisanih normi. Javnost osuđuje kada neko ko je državljanin Srbije a pogotovu etnički Srbin svedoči pred međunarodnim ili svejedno domaćim sudom otkrivajući zločine nekih Srba kojima je bio očevidac, to se smatra za nepatriotsko ponašanje, za izdaju, takav zaslužuje pljuvanje. A zašto ne bi bilo koji pripadnik nekadašnje JNA, MUP-a pa čak i paravojnih formacija svedočio o onome što je video, makar protiv „svojih“ sa kojima se on borio?! Očito da su motivi takvih pojedinaca ili naknadno kajanje i ograđivanje ili želja da mu bude umanjena kazna. I jedno i drugo je legitimno. A pogotovu ukoliko taj koji prijavljuje i svedoči nije ni u srodničkim niti u prijateljskim vezama sa osobama koje tereti?!

Zašto se sada svi iščuđavaju nad činjenicom što petoro mladića i devojaka kao i taksista, nisu hteli da odu u policiju i prijave čoveka koga verovatno znaju od malih nogu, sa kojim su se kao deca igrali, družili, išli u školu, jedni drugima činili usluge... I sada im preti do pet godina zatvora zbog „prikrivanja izvršioca krivičnog dela“ zapravo zbog lojalnosti prijatelju! Zaista čudnovata shvatanja morala i pravde. Ne treba olako presuđivati u stvarima koje nam se nisu dogodile, ne treba ljude i pojave posmatrati sa Olimpskih visina ukoliko se ne udubimo u događaje i pokušamo sebe da zamislimo u istoj situaciji. Verujem da bismo svi imali duboke moralne dileme u situaciji da smo se našli u automobilu koji vozi neki naš dobar prijatelj/ prijateljica a koji je nenamerno zgazio neku nama nepoznatu ličnost. Da li ga prijaviti? Pogaziti prijateljstvo? U ime čega? Šta je vrednije? Imaginarna pravda, neznanac za koga nas ništa ne vezuje ili dobar prijatelj? Tim pre ako znamo da to nije bilo namerno i da nikakva kazna (pa čak ni smrtna) neće popraviti nepopravljivo. Voleo bih da svako sebi iskreno odgovori na ovo pitanje. Dakle, ustoličen je ovde jedan naopaki i ako hoćete antihrišćanski moral (reklo bi se da ga i Crkva prećutno podržava) prema kojem se mora uvek ili zataškavati ili umanjivati ili čak lagati ako je po sredi „nacionalni interes“, da se mora lažno svedočiti kako bi se odbranio od optužbe neko ko je pripadnik našeg naroda/nacije čak i kada je izvršio višestruka ubistva nad decom, starim i nemoćnim licima. Istovremeno, čude se političari, čude se novinari, zašto neko neće da prijavi sebi blisku i dragu osobu u kakvom saobraćajnom udesu u kojem je poginuo neko tamo ko nam nije niti rod niti pomoz bog... Da čudnih li shvatanja i pogleda!

Srbi nisu Nemci ili Švajcarci pa da su vaspitani tako da im nije teško da prijavljuju bilo koga ko je pljunuo na ulici ili bacio smeće gde mu nije mesto. To se tamo smatra građanskom vrlinom. Naprotiv, ovde je to anatema. Ovdašnji mentalitet je anarhičan, antietatistički, uslovljen je vekovnim položajem raje (feudalnih robova) gde se država oduvek smatrala i smatra se kao neprijatelj i strano telo, a zakoni i pravila postoje za druge dok ih mi možemo obilaziti i izigravati u svojem interesu jer je to „legitimno“. Ovdašnji mentalitet smatra prijavljivanje policiji bilo koga i zbog bilo čega za prosto „cinkarenje“, „drukanje“, a pojedinac koji tako nešto učini ukoliko sredina za to dozna biva preziran. Ali šta učiniti da se takav pogrešan mentalitet promeni? Zašto na primer ne bi neko iz vrhova SPC (možda baš mitropolit Amfilohije koji se najviše bavi moralom, čojstvom i junaštvom) javno odgovorio na sledeća pitanja (nama) neukima: Da li je moralno da Srbin ne svedoči i čak laže na sudu kako bi pomogao drugom Srbinu da se izvuče od kazne zbog zločina koji je ovaj izvršio tokom rata protiv pripadnika nekog drugog, zaraćenog, nama tada neprijateljskog naroda?!

Da li je moralno da prijatelj pa čak i najbliži rođak prijavi policiji i svedoči protiv svog prijatelja ili rođaka koji je počinio hotimično ili nehotimično ubistvo? Ili je moral upravo u tome da se to ne učini?

Nenad Ž. Petrović