TRIBINA REPUBLIKE ANTIREFORMA – PROGON JUGOREMEDIJE

„Jugoremedija uopšte ne bi trebalo da ode u stečaj. Novom procenom dokazujemo da smo bili solidni investitori i pošteni prema malim akcionarima. Napravili smo fabriku za 21. vek, kredit Hipobanke smo uložili u proizvodnju što potvrđuje da zakupac koji je ušao u fabriku posle nas proizvodi lekove po svim zahtevanim standardima. Mi smo u stečaju zato što smo sve vreme ukazivali da je privatizacija moguća i na drugi način“.

U pokušaju da zaustave progon i upropaštavanje Jugoremedije, radnici tog preduzeća obratili su se medijima očekujući da do vlasti i javnosti dopre njihov glas. Razgovor je obavljen 26. avgusta u sali NUNS-a, a govorili su: Branislav Markuš, predsednik Skupštine poverilaca Jugoremedije u stečaju, Vladimir Pecikoza, predsednik Odbora poverilaca, Slobodan Tomić, advokat, Slavko Golić publicista i Nebojša Popov, sociolog. Glavni i odgovorni urednik Republike Zlatoje Martinov konstatovao je na početku da je privatizacija Jugoremedije paradigmatična za srpsku privatizaciju i da je ova firma „došla do zida“, posle čega se postavlja pitanje ima li mogućnosti za drugačiji izlaz osim onog da preduzeće nestane.

Branislav Markuš: Stečajni postupak je u toku već godinu i po dana. Trenutno je najvažnije da je na zahtev poverilaca, odnosno bivših radnika i akcionara urađena nova procena vrednosti fabrike, i to u beogradskom Zavodu za procenu. Vrednost je procenjena na 68 miliona evra, za razliku od procene koja je obavljena 2012. godine, kada se došlo do cifre od samo 22 miliona evra. Zato mi postavljamo pitanje da li je Jugoremedija uopšte trebalo da ode u stečaj. Novom procenom dokazujemo da smo bili solidni investitori i pošteni prema malim akcionarima. Napravili smo fabriku za 21. vek, kredit Hipobanke smo uložili u proizvodnju što potvrđuje da zakupac koji je ušao u fabriku posle nas proizvodi lekove po svim zahtevanim standardima. Mi smo u stečaju zato što smo sve vreme ukazivali da je privatizacija moguća i na drugi način, i da vlada Aleksandra Vučića radi isto što i prethodne vlade, a to je nastavak dominantnog modela privatizacije putem prodaje i preprodaje preduzeća, i to uglavnom partijskim istomišljenicima.

Mi smo dokazali da fabriku mogu da vode i mali akcionari. Zbog toga što nema dijaloga sa vlašću da je moguć drugačiji model privatizacije, najbolje je da mi nestanemo kao „suvišni ljudi“ i kao mali akcionari, a tome ovaj stečaj vodi. Naša tužba protiv države za štetu koja nam je nanesena u visini od 111 miliona evra tokom privatizacije će nestati ako i mi nestanemo.

Vladimir Pecikoza: Država se ni na koji način ne trudi da pomogne ni pre, a ni posle stečaja iako ima 42 odsto vlasništva u Jugoremediji. Pre sadašnje funkcije bio sam predsednik sindikata od 2002. godine i prošao sa svima sve muke privatizacije. Nismo imali skoro nikakvu pomoć sindikata. Donošenjem zakona o privatizaciji i o stečaju vidi se da sindikati ne postoje. Imali smo samo pomoć Verice Barać koja je vodila Savet za borbu protiv korupcije, profesorke Zagorke Golubović, sociologa Nebojše Popova, publiciste Slavka Golića, a od medija najviše nam je pomogla redakcija Republike. Sada predstoji odluka zrenjaninskog sudije Milana Pajtaševa da li će prihvatiti novu procenu vrednosti Jugoremedije koja bi ušla u plan reorganizacije, što bi bio spas za preduzeće, akcionare, ali i za državu. Svi naši pokušaji da dođemo do premijera Vučića ili drugih sagovornika nailazili su na zid odbijanja. Nadam se da ćemo ipak borbu uspešno završiti.

Presuda bez dokaza

Slobodan Tomić: Na poslednjem ročištu na kojem je otvoren stečaj izneo sam najmanje desetak predloga, ali su svi odbijeni. Postupak za naknadu štete od 111 miliona evra vodi se pred Privrednim sudom u Zrenjaninu. Mi smo 2012. godine tužbu podneli Privrednom sudu u Beogradu. Tužbu smo sačinili na osnovu detaljne analize sudskih veštaka koji su opredelili obim i visinu materijalne štete i izgubljene dobiti. Tužba je podneta protiv Republike Srbije – protiv Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda /posle ukidanja Fonda, Agencija za privatizaciju preuzela je njegova prava i obaveze/. Postupak pred sudom u Beogradu trajao je dve godine, ništa se u međuvremenu nije desilo, da bi se najzad taj sud proglasio nenadležnim i predmet ustupio Privrednom sudu u Zrenjaninu. Na prvom ročištu, juna, sud je odbio tužbeni zahtev u celosti, a da nije izveo ni jedan dokaz. Sudio je isti sudija koji je sudio i u postupku stečaja.

Sud je uradio pisani otpravak presude, primili smo 38 strana nepotpisanog teksta, takođe i bez pečata. A reč je o sudskoj odluci u veoma važnom sudskom postupku. U ovoj presudi nema ni sadržine, jer na 35 strana su samo citati iz raznih prethodnih presuda, a na tri, četiri strane sud se osvrće zašto je odbio naše predloge i zahtev tužioca koji smatramo potpuno osnovanim. Sud nije mogao da donese presudu a da ne izvede ni jedan dokaz i odbije sve naše predloge koji su bili utemeljeni. Naša tužba zasniva se na nalazu i mišljenju sudskog veštaka, tuženi su ga osporili, ali sud nema znanje ekonomsko-finansijske struke da bi sam doneo odluku, on mora da izvede novi dokaz veštačenja. Sud je to prenebregao i doneo presudu. Mi smo napisali žalbu koju smo potpisali i pečatirali. Vrhunac cinizma u presudi je da Republika Srbija nije odgovorna za štetu jer ona nije potpisala ugovor, a Akcijski fond i Agencija za privatizaciju nisu odgovorni jer nisu istupali u ime Republike. A Srbija ih je osnovala kao svoje organe. Tom vrstom argumentacije može se zaključiti da je bilo ko od nas odgovoran za privatizaciju Jugoremedije. Predložili smo da Privredni apelacioni sud kao drugostepeni sud otvori raspravu i izvede dokaze koje smo predlagali, a koje prvostepeni sud nije izveo. Ako to ne uradi, priča se nastavlja kako je počela i tako će se završiti, ali ako otvori raspravu, imamo šansu da pred tim sudom iznesemo sve predloge i da se pred tim sudom čuju svedoci i akteri koji se toliko godina bore za Jugoremediju, kao i reč stručnjaka. Ako sve to izostane, priča je pred našim organima završena.

Slavko Golić: „Opsada“ Jugoremedije graniči se sa antičkim mitom. Opsada Troje trajala je deset godina a Jugoremedije punih dvanaest! Odbijanje naše tužbe pred sudom je priča o jedinom modelu privatizacije koji je razorio našu zemlju, a i dalje se na njemu insistira do krajnjih granica. To se naročito odnosi na ovu vladu koja je uklonila predmet 24 privatizacije, one su nestale iz javnog prostora. To se radi zato što je potrebno uništiti svedoka koji 10-12 godina svojom praksom pokazuje da je moguć jedan uspešan model privatizacije, nasuprot dominantnom, u kome je moguće sačuvati radna mesta, pravo na rad. Da životna zainteresovanost radnika daje trajnije rezultate koji se ukorenjuju u društvu i državi, nasuprot onima koji razaraju društvo i državu. Više godina je izbegavana problematizacija ovog tipa privatizacije, dok je praksa Jugoremedije pokazala da je vid privatizacije koji promoviše država poražavajući, i zato država ne traži sagovornika sa racionalnim argumentima i zato se i u sudu odbija naša tužba.

Pet stotina ljudi i porodica je gladno i na ulici, oni se uništavaju ne samo fizički nego je potrebno uništiti i u kulturi tragove njihovog postojanja.

Porazna veza između modela privatizacije i razvoja privrede i društva

Nebojša Popov: Čuli smo da su u toku dva postupka, jedan stečajni, a drugi se tiče tužbe protiv države zbog nanete štete. Kakav je kraj Jugoremedije? Jedan kraj naslućujemo prema ponašanju svih dosadašnjih vlada, uključujući poslednju koje su se ograničile samo na jedan način privatizacije, a to je prodaja firmi i postavljanje partijski proverenih kadrova kao preduzetnika i šefova tih firmi čiji je glavni zadatak da pune partijsku kasu, a ne da se održava i razvija proizvodnja. Ključno je pitanje odnos između privatizacije i razvoja privrede i društva. Nije sporno da sadašnja privreda Srbije nije dostigla ni polovinu nivoa koji je imala pre rušenja realnog socijalizma, odnosno pre prelaska u ovaj oblik kapitalizma. Kakva je onda veza između takvog načina privatizacije i takvih efekata. Za sada je ta veza porazna jer ne pokazuje nikakav znak oporavka privrede, obnove industrije i društva, nego je najavljena reforma sistema koja bi trebalo da reši neke probleme. Kakva je to reforma?

Ona se manje više svodi na smenu rukovodećih kadrova koji su bili lojalni staroj vlasti, lojalnim novoj vlasti. Nude se obećanja nalaženja strateških partnera, investicija, veliki projekti, kao što su Beograd na vodi, a bilo je planova i o prokopavanju kanala do Soluna. S jedne strane očigledno je da je dominirajući model privatizacije došao u ćorsokak kada je reč o razvoju, a istovremeno jača vlast koja forsira svoje kadrove i pokušava da se održi na vlasti pre svega obračunom sa predstavnicima bivših vladajućih partija. To nema nikakve veze sa impulsima reforme koji bi mogli biti pokretač obnove privrede i njenog razvoja. Pomenuto je da je predložak obnove privrede čuvena priča o 24 problematične privatizacije na šta je ukazao Savet za borbu protiv korupcije pok. Verice Barać, čije iskustvo u nekim stvarima je vrlo značajno za analizu modela privatizacije. Nije reč samo Jugoremediji nego i o Veterinarskom zavodu u Zemunu, Srboleku u Beogradu, Šinvozu u Zrenjaninu. To su vrlo prosperitetna preduzeća u kojima je započeti proces privatizacije počivao na preduzetnišvu malih akcionara i radnika i koji je donosio izvesne rezultate, a upravo oni se ukidaju ili o njima nema nikakvih informacija u našim medijima, što samo govori da su i mediji deo vladajućeg sistema i ideologije. Oni samo nagađaju ko će biti postavljen, smenjen, da li je neko nešto slagao, a nema ključnog pitanja kakva je veza između ponašanja vlasti i realnog stanja i da li kad vlast kaže „reforma“ to znači preispitivanje datog modela privatizacije tako da omogući da sposobni preduzetnici održe i unapređuju proizvodnju umesto da je upropašćuju. Deset godina traje kampanja vlasti protiv Jugoremedije, ona je spremna da je likvidira, da nema akcionara, da firma bankrotira, da je eventualno preuzme neki poslušni partijski kadar koga je baš briga šta će biti sa proizvodnjom lekova i zaposlenima. Drugo što se pokazalo jeste tužba zbog 111 miliona evra štete koje je država nanela firmi. To nije senzacija, nego promišljena i analitička procena nastale štete, koja govori o velikoj vrednosti firme i ona se ne može tako lako šutirati i bez posledica likvidirati. A upravo to bi htela vlast, na osnovu lažne slike o vrednosti firme od 20 miliona evra . A ovi koji su vodili firmu i koji su progonjeni, uvećali su vrednost firme u odnosu na staru. Sve ovo je vrlo ozbiljno upozorenje javnosti, ali ono neće dospeti do nje zato što su mediji poslušnici ove vlasti kojoj je na prvom mestu da sakrije volju za vladanjem, Važno je preuzeti vlast, proganjati one koji su bili do tada na vlasti, učvrstiti svoju vlast, vladati što duže, a posledice ih ne interesuju. Čak veruje da može lako uništiti one koji bi mogli da svedoče o razmerama jedne tranzicije i privatizacije koja je upropastila privredu jedne zemlje, upropastila jedno društvo i koja dovodi u pitanje opstanak države, jer oni ne misle da se može na dugovima i obećanjima bilo šta zasnivati. Tako da je glavna tema, dok još nije sve gotovo, dok i ovi procesi nisu završeni, dok postoje tragovi ovih firmi koje su drukčije započele privatizaciju, učiniti nešto da se modifikuje proces tranzicije i smanji rizik od produženja i uvećanja propadanja privrede, sve u ime trijumfa političke volje vlasti.

Sumnjam da će informacija o ovome dospeti do javnosti, ali do neke ipak hoće, jer egzistencijalna situacija tera ljude da razmišljaju o stvarnim, a ne samo prividnim uzrocima stradanja. Nije uzrok stradanja šta je bio i koja je biografija sadašnjeg predsednika vlade ili bivšeg predsednika vlade, ni šta je rekao na ovoj ili onoj konferenciji za štampu ili mitingu, već je glavno pitanje da li to što radi država vodi ka stvarnoj reformi ili je to jedna antireforma koja proganja one koji zahtevaju i praktikuju neke oblike ponašanja koji omogućuju modifikaciju tranzicije.

Pripremila O. R.