Država priznala da je nesposobna

Preispitivanja privatizacija ne dovode u pitanje same sporne privatizacije nego pokušavaju da izvuku još koji evro

Preispitaćemo privatizaciju NIS-a! - gromoglasno je 11. avgusta najavljeno od ministra unutrašnjih poslova Vlade Srbije formiranje istražne policijske komisije. Ova vest je odmah izazvala brojne nedoumice i reakcije, pre svega u odnosu na veze sa Rusijom. Posle “preispitivanja” 24 sporne privatizacije najavljivanje ove dvadesetpete, u prvi mah je svim patriotama izgledalo kao guranje prsta u oko velikom savezniku Srbije, majčici Rusiji. Jedan od potpisnika, bivši predsednik Boris Tadić je požurio da izjavi kako bi to preispitivanje bilo velika greška. Ruski ambasador i rukovodioci Gaspromnjefta su takođe izrazili veliku zabrinutost zbog ove najave. Ponadali su se i mnogi drugi zainteresovani kojima je od početka bila sporna prodaja jednog od stubova privrede za simboličnih 400 miliona evra. Ipak, sve se brzo smirilo. Javnosti je ostala urezana u svest prva izjava i navodna “briga vlade za privatizacionu pravdu”, slika o Vladi koja će nacionalne interese staviti čak i iznad interesa najboljih odnosa sa Rusijom. Vremenom se razjasnila suština, a i pozadina ove medijske akcije “preispitivanja”. Zahtev za preispitivanjem se sveo na zahtev ruskoj strani da se revidiraju delovi ugovora koji se odnose na eksploataciju naših naftnih polja i preraspodelu profita. Kad su videli da je samo za godinu dana NIS ostvario profit kojim je pokrio kupovinu NIS-a, a da će za dve godine vratiti i uloženih 500 miliona evra investicija i 350 miliona pokrivanja nasleđenih gubitaka, shvatili su razmere ekonomske i finansijske štete nastale iz ugovora zaključenog decembra 2008. godine.

Treba podsetiti da je cela ova privatizacija ostvarena u opštoj saglasnosti najvećih tada vladajućih političkih stranaka (DS, DSS) i podršku najveće opozicione stranke Srpske radikalne stranke, malte ne kao patriotski čin. Protiv Ugovora u Skupštini su glasali LSV i LPD a Savet za borbu protiv korupcije upozorio je da prirodna bogatstva ne mogu biti predmet privatizacije što je bilo u tadašnjoj javnosti potpuno marginalizovano. Sada je situacija oko takozvanog preispitivanja mnogo jasnija. Pretnje policijom i istražnim radnjama ipak imaju samo političko-propagandnu ulogu u obračunu sa političkim protivnicima, a suština se svodi na molbu Rusima da nam u teškoj ekonomskoj i finansijskoj situaciji i na ovaj način pomognu, tako što će da nam daju par procenata rudne rente više nego što je ugovoreno kako bismo zakrpili sirotinjske dronjke. Rente od naše imovine. U drugom planu je politička manipulacija javnim mnjenjem i zamagljivanje aktuelnih poslovnih aranžmana sa Arapskim emiratima.

Suština ovog lažnog preispitivanja je da nije doveden u pitanje sam ugovor sa sa svim nezakonitim i štetnim posledicama. Suština je da je na ovaj način država javno priznala da nije sposobna da upravlja svojom imovinom na korist svojih stanovnika. Suština je da nije dovedena u pitanje logika i ideologija rentijerstva, zarađivanja bez rada. Svojevrsno priznanje o nesposobnosti vlasti da upravlja, organizuje i stvara uslove za efikasnu privredu, formulisao je bivši predsednik Srbije Boris Tadić izjavom: “Da NIS tada nije prodat, danas verovatno ne bi ni postojao, a šteta koju bismo imali samo od gubitka radnih mesta, prevazilazila bi štetu koju imamo od onih delova ugovora koji nisu najpovoljniji za Srbiju”. Ovaj način razmišljanja zajednički je svim akterima politike u Srbiji u godinama tranzicije. Tranzicija u Srbiji nije imala sadržaj unapređenja odnosa prema radu i prozvodnji, nego naprotiv odustajanje od rada – kapitalizam je shvaćen kao ubiranje profita bez rada - rentiranje na osnovu posedovanja, i to tuđe imovine.

U svim spornim (blaga reč) privatizacijama postoji jedna zajednička matrica – uništiti uspešnu proizvodnju, dočepati se bogatstva u magacinima, na računima, u nekretninama, i to prodati kao građevinsko zemljište, kao skupu lokaciju ili na tom mestu izgraditi stanove i poslovni prostor za tržište. To prodati, uzeti novac, i pobeći. Take money and run. Dakle klasična kriminalna priča iz filmova, u ovom slučaju pod pokroviteljstvom države – njenih ministarstava, zakonskih rešenja usvojenih u Narodnoj skupštini, Agencije za privatizaciju. A radnici koji ostanu bez posla su kolateralna šteta. Odgovor na mnoga pitanja moraju da daju i sami ekonomski ideolozi kapitalizma: Da li i sam kapitalizam počiva na radu i prozvodnji, ili na špekulacijama. Da li ima kapitalizma bez radnika? O kakvom se to “kapitalizmu” radi, i da li je to uopšte kapitalizam, neka njegova devijacija ili neki novi sistem koji nije još dovoljno proučen, definisan, i koji traži novo ime.

Ovde se ne radi o klasičnoj podeli na levicu i desnicu, na ideje socijalizma i ideje kapitalizma koje se međusobno legitimno bore. Ovde se radi o pojavi novih nasilnih političkih modela koji nemaju ideologiju, nego samo goli interes za vladanjem i posedovanjem moći i bogatstva. Takozvani društveni interes nije, kako to predstavljaju glasnogovornici antikomunizma, prevaziđena ideja samoupravnog socijalizma. Društveni interes je još uvek aktuelna društvena praksa i u svim razvijenom demokratskim društvima, bez obzira na kapitalistički ekonomsko politički sistem. Govoriti o reformama u privredi i društvu a ne misliti na društveni interes – dobrobit građana, puka je demagoška propagandna retorika za jednokratnu upotrebu. Govoriti o dobrobiti građana a ukidati radnike i tretirati ih kao robu, kao resurs, jeste očigledna laž i licemerje koje vodi daljem propadanju, stvaranju uslova za pometnju i nove sukobe.

Dragan Stojković