Amin Maluf: Dezorijentisani Laguna, 2014.

Zemlja ubilačkih paradoksa: rat kao ključni eufemizam

Zbir paradoksalnih situacija, sudbina i izbora, tim zanimljivijih što postoje mnogobrojne paralele između Libana i bivše Jugoslavije

U nedavno objavljenoj knjizi Dezorijentisani (Laguna, 2014, prevod Vesna Cakeljić), Amin Maluf produžava svoja razmišljanja iz Ubilačkih identiteta – ali ih stavlja u okvire fikcionalnog žanra. Labava narativna potka može se sažeti u nekoliko reči: desetak prijatelja iz mladosti, od kojih su neki rasuti po svetu jer su pobegli od građanskog rata, okuplja se ponovo u rodnoj zemlji u nastojanju da pronađe, sada već u poodmaklom zrelom dobu, sponu sa prošlošću i vlastitim mladalačkim idealima – bolje rečeno, sa mladalačkim iluzijama. Simbolika naslova – Dezorijentisani – sugeriše, između ostalog, stramputice ili bespuća na koje su oni dospeli u međuvremenu, od tog svog mladalačkog predratnog doba do trenutka kada se okupljaju, u krnjem sastavu, jer su dvojica u međuvremenu otišla sa ovoga sveta. U romanu, međutim, ništa ili gotovo ništa ne potvrđuje „dezorijentisanost“ ni te dvojice mrtvih, ni desetak preživelih. Naprotiv: svi su oni našli svoje orijentire i stigli tamo gde su odabrali da se zapute, uglavnom svojom voljom a ne igrom slučaja. Svako je, naravno, platio cenu svoje orijentacije; uz to, svačiji put bio je složen pa, donekle bar, i paradoksalan. Utoliko je, čini se, bilo adekvatnijih mogućih naslova – a „ubilački paradoksi“, kao parafraza naslova čuvenog Malufovog eseja objavljenog kod nas u prevodu iste prevoditeljke (Paideia, 2003), nameće se kao jedna od mogućnosti, pre svega zato što Dezorijentisani nude zbir paradoksalnih situacija, sudbina i izbora, tim zanimljivijih što postoje mnogobrojne paralele između Libana i bivše Jugoslavije.

Razume se, Maluf je suviše dobar pisac da ne bi svoj roman napravio višeslojnim; osim glavnog narativnog toka koji opisuje događaje, ono što se i ovde može nazvati „zapletom“, postoje dnevnički zapisi glavnog lika, kojima je dat možda i veći prostor nego događajnoj ravni. Ti dnevnički zapisi nude niz filozofskih, istorijskih, socioloških, ideoloških, geopolitičkih i drugih uvida i zaključaka, pa je na čitaocu da se opredeli, prema vlastitim sklonostima i interesovanjima, kojoj će od tih ravni dati prednost. Kod Malufa pleni jezgrovitost, bezmalo aforističarska, kojom iznosi neke kritičke opaske o jedinki u današnjem vremenu; te opaske u sebi nose neobičan spoj objektivnosti i bespoštednosti s jedne strane, a s druge i nekakve blagonaklonosti prema čoveku, nekakvog razumevanja za njegove slabosti. Evo jednog citata koji to ilustruje: „U svakoj epohi, ljudi izražavaju mišljenja i zauzimaju stavove za koje veruju da su proistekli iz njihovog sopstvenog razmišljanja, a oni u stvari dolaze iz ’duha vremena’. To nije u potpunosti neka zla kob – recimo da je to jedan izuzetno snažan vetar kome je teško odupreti se“ (str. 325-6). Ogromna snaga potrebna za individualni otpor većinskom mišljenju iscrpi čoveka, smoždi ga, a dodatni teret predstavlja odustvo nade: „Sa nestankom prošlosti lako se pomirimo, ali od nestanka budućnosti ne možemo da se oporavimo“. Otuda zaključak: „Bolje je varati se u nadi, nego imati pravo u beznađu“.
Ipak, beznađe u zemljama čija je skorašnja istorija tako tragična kao što je to libanska – ili naša – postaje opravdano i razumljivo: “U ovom delu sveta, ko god predskazuje nesreću gotovo je siguran da će mu budućnost dati za pravo. Prorekneš da će doći do rata u deset idućih godina, i nećeš biti opovrgnut. Prorekneš da će se ovaj i onaj poubijati, i više je nego verovatno da će to i uraditi“ (str. 332). Jetkost i sarkazam, uz grotesku i tragikomičnost: takva je mešavina osećanja u korenu onoga što bi se moglo nazvati „paradoksom Albertove slobode“ koji je, u nizu paradoksalnih zbivanja, možda najupečatljiviji paradoks ovog romana. Evo o čemu je reč: kada je počeo rat, jedan od likova – Albert – pripadnik hrišćanske zajednice, pacifista, intelektualac, homoseksualac – odlučuje se na samoubistvo. [alje nekima od starih drugara, onima koji su u egzilu u zapadnim zemljama, tekst vlastite osmrtnice i, na putu do kuće, kada ga već samo minuti dele od samoubilačkog čina, najednom biva kidnapovan u gradskoj četvrti u kojoj stanuje. Otmičari su ljudi iz susedne četvrti čiji je sin odveden, pa im je potreban talac. Kada se o otmici saznalo, Albertovi prijatelji se ne usuđuju da ga oslobode, jer bi u tom slučaju mogao da se ubije: sasvim apsurdno, dakle, on je sigurniji u zarobljeništvu, dok je otet, nego na slobodi, u vlastitoj kući, gde bi izvršio svoj naum. Naravno, dodatna sočnost priče je u tome što se u zarobljeništvu Albert emotivno vezuje za svoje otimače; oni će mu ostati najbliže osobe na svetu, pa ih naziva svojim poočimom i pomajkom.
Nema sumnje da je ovaj tip situacija – a slične priče imali smo i u našim „ratnim igrama“ devedesetih – svojstveniji građanskim ratovima nego klasičnim, velikim, svetskim (sličan „talački“ zaplet postoji u izvanrednom gruzijsko-estonijskom filmu Mandarine iz 2013. godine). Za građanske ratove vezuje se i paradoks, da ga tako nazovemo, „slave dezertera“. Jer, jedino su dezerterima, dakle „izdajicama“, znači onima koji su u ratu pobegli što dalje od rodne zemlje, ostali čisti obraz i „čiste ruke“. Glavni junak, Adam, čak odbija vrlo dugo (punih trideset godina) da se vrati iz Francuske u Liban – samo da „ne bi morao da se pozdravlja sa onima koji su ostali, a kojima bi prilikom pozdrava morao da stisne prljave ruke“. Zašto je to specifično za građanske ratove? Pa, tu nikada nema „čistih“ agresora i „čistih“ žrtvi, često je to borba svih protiv svih. Opet paradoksalno, a nama tako blisko da se svako od nas može pozvati na tu zgodnu formulaciju, zvuče i Adamove reči kojima čak poriče svoje dezerterstvo. On kaže: „Nisam ja nikud otišao, zemlja je otišla“; i: „zemlja u kojoj moraš da živiš pognute glave ne zaslužuje da joj išta daš“ (a vlastiti, jedini život – ponajmanje). Oni koji su ostali u zemlji tokom ratnih godina, koji nisu postali izdajice, koji nisu dezertirali, ti „nikada ne kažu ’rat’. Oni kažu ’događanja’. I ne samo da bi izbegli tu reč koja plaši. Pokušajte da postavite nekom pitanje u vezi sa ratom! Pitaće vas, prostodušno: kojim ratom? Zato što je ratova bilo više. Nikad nisu bile iste zaraćene strane, ni isti savezi, ni iste vođe, ni ista bojna polja. Ponekad su bile umešane strane vojske, a ponekad jedino domaće snage; ponekad su se sukobi dešavali između dve zajednice, a ponekad u okrilju jedne iste; ponekad su se ratovi smenjivali, a ponekad su se odvijali istovremeno“ (str. 374). Ovakav naziv – „događanja“, to jest eufemizam za osobeni vojni „event“ – bez sumnje bi moglo da ponese i ono što se u očima naših političara u našoj zemlji „nije dogodilo“, a što je ostavilo i te kako dubok trag u srcu, na koži i u pamćenju običnog sveta na balkanskim prostorima.
U daljem nabrajnju nama bliskih paradoksa su i poratna nastojanja da se životi zakrpe, kao da se zbilja ništa nije u međuvremenu odigravalo i menjalo. Već sama činjenica da postoje žrtve rata, da su, zapravo, svi učesnici na gubitku, da su u tim sukobima izgubljene decenije, što znači čitav radni ili životni vek, kao i činjenica da ništa ne može pre i posle „događanja“ biti isto, već sama ta činjenica čini opisani pokušaj „krpljenja“ apsurdnim i licemernim. To je ista vrsta svesnog, namernog masovnog slepila kao što je ono koje Semiramida, emancipovana Egipćanka, ovako u romanu opisuje: „Bilo je perioda kad sam morala silaziti u sklonište; oko mene su padale granate, i nisam znala hoću li preživeti do sutradan; dok je na deset kilometara odavde sve bilo mirno, a moji prijatelji su se sunčali na plaži. Dva meseca kasnije, sve bi se obrnulo; moji prijatelji su bili u skloništu, a ja sam bila na plaži. Ljudi su se brinuli samo za ono što se dešava u njihovoj neposrednoj blizini, u njihovom selu, u njihovoj četvrti, u njihovoj ulici“ (str. 375). I zato su gorko istinite reči glavnog junaka Adama, dezertera, koji ovako odgovara Muradu, prijatelju i patrioti koji je ostao da „čuva“ zemlju, postavši ministar: „Da, život bi bio lep da se nije dogodio nijedan rat, da još uvek imamo dvadeset godina a ne pedeset, da niko od nas nije umro, da niko od nas nije izdao, da se niko od nas nije iselio [...], da nismo postali predmet poruge celog sveta i njegova opsesija i njegov bauk i njegov paćenik, da nismo, da nismo, da nismo...“ (str. 173).

Paradoks „sakaćenja duše“ rođenjem u zemlji koju ne biramo, u naciji, veri i porodici koje rođenjem ne biramo a koje smo prinuđeni da napustimo – takođe je nešto što je iskusio svaki izbeglica. Ako ne dugujemo ništa zemlji koja nas ne poštuje; ako patimo ne toliko zbog nestanka zemlje naše mladosti koliko zbog nepostojanja one iz naših snova, koja nikada nije mogla da ugleda svetlost dana; ako se pozivamo na izraz „doći na svet“ koji je sinonim za rođenje, izraz koji nas predodređuje za kosmopolitizam, a ne za dolazak u ovu ili onu zemlju; ako je sve to tako, onda nas ništa ne sprečava, kao ni glavnog junaka Adama, da napustimo rodni kraj i naselimo se u jednoj od najvećih svetskih metropola. Međutim, takav postupak odmah je izvrgnut kritici: „jedini koji nam drže slovo o ratu, to su oni koji su živeli daleko od njega“; uostalom, život u anonimnosti velikog grada je „uvreda za pretke“, to je „sakaćenje duše“. Zapravo, reč je o kobi dvojnog identiteta – kosmopolitskog i zavičajnog, koji vazda nagrizaju jedan drugog. Otuda nije čudno kada se takva napaćena, osakaćena duša oseti izdanom: „Naša je sudbina da budemo izdani – izdani od naših verovanja, od naših prijatelja, od našeg tela, od života, od istorije“. To je strašan zaključak, zastrašujući stepen nihilizma i istinske, isusovske patnje. Kakav je doprinos politike tom sakaćenju duše, toj sveopštoj izdaji čija je žrtva pojedinac, kakav je doprinos politike toj neverovatnoj uroti protiv običnog malog čoveka, izdaji koju mu organizuju prijatelji, koju mu organizuju njegova vlastita iskrena verovanja, izdaji koju mu organizuju, konačno, i njegovo telo, i sam njegov život, ali i istorija?
Maluf opet kao da u aforizam sažima mogući odgovor na to pitanje o doprinosu politike, a taj odgovor glasi: „^ak i ako se ne baviš politikom, politika se bavi tobom“. Međutim, pisac odmah ukazuje na to da nije reč o banalnoj konstataciji da politika pogađa svakog, pa i one koji se za nju ne zanimaju. Umesto toga, navedenu rečenicu treba shvatiti kao misao da politika upravo i prvenstveno pogađa te koji se njome ne bave, baš zato što se njome ne bave: „Da, baš u velikom stadu apolitičnih, minotauri građanskog rata biraju svakoga dana svoje žrtve! Albertova otmica nije bila plod nekog nesrećnog sticaja okolnosti, to je bila tragikomična ilustracija jednog ustaljenog paradoksa“ (str. 99). Zato Malufove Dezorijentisane treba čitati i kao poziv na aktivno i pošteno političko angažovanje, na sticanje svesti o svemu, na razmišljanje o svemu, na čin suđenja kao čin donošenja sopstvenog, individualnog suda, ali ne nužno i osude; ova je knjiga i poziv na individualizam, na individualni stav umesto kolektivnih identiteta i umesto ponašanja koje je svojstveno članu krda ili horde. Ovaj je roman i poziv na pobunu, na dezerterstvo, na borbu za svoje mesto u društvu, i to uzdignute glave; to je i poziv na kosmopolitizam, na uživanje prava na različitost, pa i prava na samoubistvo ili bekstvo; najzad, to je i poziv na otpis duga pojedinaca prema njihovoj zemlji ako ta zemlja jedinkama ne ukazuje poštovanje i uvažavanje, ako je nazadna, korumpirana, nepravična, bezobzirna, slepa, ako je postala, kao što Maluf na drugom mestu kaže, „fabrika koljača“.
Još jedan paradoks u toj brojanici, toj niski paradoksa je i jednaka opravdanost, savršena ravnopravnost korenito različitih tumačenja iste stvari: jedni će „događanja“, taj preko potrebni eufemizam za građanski rat, videti kao „odsudnu reč istorije“, dok će drugi ista ta „događanja“ smatrati „nasiljem i nazadovanjem“; obe strane, naravno, mogu uspešno i argumentovano da brane svoj stav. Time se samo učvršćuje drugi jedan paradoks u kolopletu, onaj koji možda najviše muči glavnog junaka Adama sa tako simboličkim imenom, jer kao istoričar ima ambiciju da sažme iskustvo čitavog čovečanstva: taj paradoks koji mu ne da mira, kojem se u svojim dnevničkim zapisima stalno iznova vraća, jeste paradoks individualnih opredeljenja koja su naglo potrta, najednom poništena i zamenjena kolektivnim stremljenjima. Taj se paradoks svodi na sledeće pitanje: kako se dogodilo da svojevremene podele na kamijevce, sartrovce, volterovce, prerastu u podele na verske identitete? Kako se sa staze književno-filozofskih orijentira prešlo na drum vojno-političkih orijentira? Svodi li se na takvo skretanje „dezorijentisanost“ istaknuta u naslovu ovog romana? Najzad, je li to izopačenje ideala spolja nametnuto ili je svesno izabrano? Kako se od modernih ideja građanskih prava i sloboda prelazi na „ideale“ koji su izvor krvoprolića?
Kako se dogodilo da su religije odjednom poprimile tako veliku važnost? Opet paradoksalno, u takvom okruženju svaka nova generacija kao da se nadmeće u tragedijama sa prethodnom; taj sladostrasni mazohizam, to modernom duhu nerazuljivo rivalstvo u tragičnosti življenja između novih i starijih naraštaja, obeležje je zemalja s nedotupavnim vođstvom, ali i onih koje se nalaze zarobljene u nepromenljivim geopolitičkim koordinatama pojedinih regiona, zbog čega kao da su sudbinski predodređene za patnju. U takvim delovima sveta kao da večno ostaju nerešena ključna pitanja ekonomije, nezaposlenosti, industrijske nerazvijenosti. U takvim delovima sveta kao da još odsudnije zvuči Malufova rečenica: „Ako se prihvata slava zbog pobede, mora se prihvatiti krivica zbog poraza“. Za sada, poraz tu trpe pre svega oni „kroz koje prolaze linije etničkih, verskih i drugih lomova“, oni koji zahtevaju složenije identitete i koji su zato marginalizovani. U takvim delovima sveta, potrebni su ne samo složeniji lični identiteti, nego i drukčije nijansirani geografski entiteti, prefinjenije i kompleksnije ideologije.
U ime krajnje pojednostavljenih, pa i odurnih ideja, vođeni su ratovi čija je posledica svuda ista: a to je prljav novac. Smrt Murada, jednog od desetorice prijatelja, smrt koja je povod za njihovo okupljanje, nije sprečila Adama da Murada, bivšeg ministra u vladi, optuži „da je imao svoj udeo u prihodima od raznoraznih švercerskih poslova: od iznuđivanja,od pljačke, od droge, od pranja novca“; Adam donosi zaključak da je novac kojim je Murad kupio jednu banku bio, nesumnjivo, prljav. U svojim dnevničkim zapisima, glavni junak beleži: „Zar se u našem maternjem jeziku za ’nove bogataše’ ne koristi izraz ’ratni bogataši’? U širem smislu, trebalo bi govoriti i o ’ratnim uglednicima’, i o ’ratnim političarima’, i o ’ratnim slavnim ličnostima’. Ratovi se ne zadovoljavaju time da pobude naše najniže instinkte: oni ih proizvode, oni ih oblikuju. Toliki ljudi se preobraze u švercere, pljačkaše, otimače, ubice, koljače, a mogli su biti najbolja bića na svetu da se nisu urušili krivicom svog društva... Pomisao da je jedan od naših bliskih prijatelja do te mere zastranio prosto mi je nepodnošljiva. Ponekad mi kažu, u njegovu odbranu: on nije uradio ništa više nego svi ti ljudi koji su profitirali u ratnim godinama. Možda se i ponašao poput drugih, ali on je bio jedan od nas. Zajedno smo sanjali o jednoj drugačijoj zemlji, o jednom drugačijem svetu. Njemu ne opraštam ništa. To što je bio moj prijatelj uopšte ne predstavlja, u mojim očima, olakšavajuću okolnost. To je, naprotiv, otežavajuća okolnost. Nedela tvog prijatelja prljaju te i vređaju; tvoja je dužnost da ih neumoljivo osudiš“ (str. 165).
Nezavisno od ratova i ratnog profiterstva, komunizam i antikomunizam, piše Maluf, pokazali su se jednako kobnim u dvadesetom veku svuda na planeti: prvi je izopačio ideju jednakosti, napretka i revolucije, dok je drugi ceo svet doveo u stanje nedostojnog varvarstva. Za sada, nove ideje nema, a samim tim ni vidljivog rešenja; možda je stoga Maluf jednako nemilosrdan i prema autoru upravo citiranog dnevničkog zapisa, dakle prema svome glavnom junaku Adamu, metafori za sveukupno čovečanstvo. Jer, Adam doživljava na samom kraju romana, kada već izgleda da će uspešno okupiti prijatelje, tragičnu automobilsku nesreću. Posle nje ostaje u stanju između života i smrti, u stanju „odgode“, kako glasi završna reč romana Dezorijentisani, zapravo u stanju odloženog izlaska iz krize, u nekakvoj pat-poziciji uslovne kazne, uslovnog neuspeha svoje zamisli da se sretne sa „ponovo pronađenim vremenom“, sa svojim prijateljima iz mladosti, zapravo da sa samim sobom i svojim prethodnim životom. Ta je zamisao, na kraju romana se pokazuje, bila – opet paradoksalno – ostvariva i prijatna jedino za „promašenog samoubicu“ Alberta, kojem su u egzilu njegovi otmičari toliko nedostajali i koji, bez trunke ironije, kaže: „Uželeo sam se svojih otmičara, moram ponovo da ih vidim“. Liban je definitivno, kao i Balkan, područje nebrojenih paradoksa. I tamo su, kao i ovde, u svakom pogledu isplative – jedino uspešno okončane otmice. 

Ana A. Jovanović