Nada Sekulić „Skriveni rat“, Udruženje ratnih vojnih invalida i Filozofski fakultet u Beogradu, 2013

Iskustva nasuprot doktrinama

Traume i narativi običnih učesnika rata protivreče i potiru teorijske doktrine o „pravednosti“ modernih ratova

Odavno se u nas nije pojavila toliko atipična knjiga kao što je „Skriveni rat“, Nade Sekulić, profesorke antropologije rata na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U pitanju je delo koje dekonstruiše moderne doktrine ratovanja, ističući u prvi plan konkretna iskustva običnih učesnika sukoba i čineći vidljivim one posledica razaranja koje oficijelna politika marginalizuje i prikriva. Mada je reč o intrigantnoj temi, ne čudi da nije bilo lako naći izdavača; podeljena u tri dela, knjiga osporava militarističke konstrukte kojima vladajuće elite propagiraju i pravdaju razaranja. Na početku, Sekulićeva izlaže važnije teorije rata, fokusirajući se na dijametralno suprotna tumačenja Karla fon Klauzevica, nemačkog vojnog teoretičara sa kraja 19. i početka 20. veka, i Mišela Fukoa, uticajnog francuskog filozofa druge polovine prošlog stoleća. U drugom delu se izlaže politička predigra raspada nekadašnje Jugoslavije i geneza sledstvenih ratova, dok se u trećem sukobi prikazuju kroz narative običnih učesnika, isticanjem onih posledica razaranja i ubijanja koje oficijelna politika uporno ignoriše, ostavlja po strani i gura u zaborav. Zanimljiv prilog ovom segmentu su i 57 intervjua sa ratnim vojnim invalidima, čija anonimnost je bila i ostala potpuna i za autorku.

Biopolitički nadzor

Dva diskursa ratovanja, teorijski i iskustveni, nisu lako porediva, niti se međusobno dopunjuju, niti su uklopiva u celinu. Naprotiv, protivrečna su, jedan drugi često potiru; ipak, autorka je uspela da dva različita diskursa izloži jedan pored drugog i učini vidljivim ogromnu prazninu između teorije rata i konkretnog iskustva učestvovanja u ratu. Koncept se pokazao plodotvornim i suočio je izrazito neravnopravne poglede; doktrine se vezuju za elitna mesta proizvodnje znanja, na kojima su znanje i moć tesno povezani, dok se iskustvene priče guraju u skrajnute niše socijalnog i kulturnog života. Sekulićeva precizno uočava da Klauzevic teoriju gradi na proučavanju Napoleonovih pohoda, u vreme kada se ustanovljava moderna država, narod pozicionira kao suveren i uvodi opsta vojna obaveza, pa čoveku pridaje centralnu ulogu u određivanja cilja i ishoda sukoba, a sam rat defniše kao sudar „živih sila“ i, u političkom smislu, izraz opšte volje društva.

Fuko je pošao od Velikog rata, potom ga je istraživanje vodilo ka tumačenju istorijskih transformacija ratovanja. Naglašava uvođenje tehnika totalnog biopolitičkog nadzora u državnim mehanizmima upravljanja i kontrole, posebno u vojnim institucijama i tehnikama obuke i vođenja rata. Država preuzima i monopol nad ratom, stoga francuski filozof moderne sukobe posmatra kao opšti rat za život, istovremeno i nužnost i iregularnost uređenog poretka. Uočava da elite rat doživljavaju kao pogonsku snagu društvene dinamike i temeljnu potporu pozicioniranja naroda kao modernog suverena. Ističe retkost „relevantnog diskursa“ za razumevanje svih društvenih fenomena, pa i rata, jer moćniji uvek pojedina viđenja favorizuju, druga ućutkuju. Šta više, „integritet moderne države - tvrdi francuski filozof - počiva, u izvedbenom smislu, na ratu i nasilju, dok je njena ideologija ustanovljena na predstavi o društvenom ugovoru, opštoj volji, vrhovnoj vlasti naroda i demokratskom izboru“.

Progresivna razornost

Gledanje ratne traume isključivo sa psihološkog stanovišta je je svođenje problema na psihodinamiku ličnosti i pokazalo se funkcionalnim za onemogućavanje društvena kritike rata, jer je delegitimisalo i ratno iskustvo i same učesnike rata i doprinelo da se država prema ratnoj traumi odnosi kao prema zaboravljenoj istoriji. Ovakav pristup, jer zaborav maskira sve, doprinosi progresivnoj razornosti savremenih ratova, sve nehumanijih i bezobzirnijih, pogotovo ako se imaju u vidu načini angažmana i uzrast vojnika koji se šalju na ratište, kao i tretman civilnog stanovništva. Oslanjajući se na Fukoovim teorijama moći, Sekulićeva naglašava da su ratovi uvek tiranski i nikada nisu stihijske pojave; naprotiv, posledica su političkih odluka i interesnih strategija, da li će postojati i koliko će ih biti, u ogromnoj meri zavisi od toga koliko ćemo ih smatrati produktivnim, nužnim i legitimnim sredstvom za ostvarenje posebnih ciljeva. Apsurdno, ratovi mogu biti oblik inteligentne, čak genijalne (zlo)upotrebe i korišćenja najdragocenijih ljudskih sposobnosti i resursa za planirano razaranje dobara, uništavanje prirode i ubijanje ljudi i života.

Dakle, rat kao društvena činjenica ne predstavlja proizvod opšte volje i izbora, već je mogućnost aktiviranja represije i torture kao opšteg načela funkcionisanja društva.

Savremene vojne doktrine razlikuju pravedni od nepravednog rata, najčešće „pravednost“ vezujući za odbranu, „nepravednost“ za napad. Mada teorijski izgleda lako razdvojiti ove kategorije, u realnosti rat je za svakog aktera serija uzajamnih napada i odbrana, sa sličnom ili istom logikom ratnog postupanja, sa razornim posledicama po obe strane. Inicijalna tačka početka rata nije samo predmet teško rešivog spora ili političkih manipulacija, već i veoma različitih potonjih istorijskih interpretacija. Procena šta je pravedno, a šta nepravedno, najčešće zavisi od toga na čijoj strani je onaj ko procenjuje i iz koje perspektive tumači okolnosti vezane za početak sukoba. Samom početku prethodi serija diplomatskih kontakata i odluka, tokom kojih se na rat unapred računa kao na sredstvo za ostvarenje ciljeva, te survavanje u rat nije stihijno, već, uglavnom, dugo planirana aktivnost. Zamerka teorijama pravednog rata je suženo sagledavanje pravednosti kao isključivo moralne kategorije; time je objašnjenje složenog ekonomskog, političkog i kulturnog fenomena kakav je rat sveden na moralno pitanje, odnosno ratovanje na moralni čin.

Tako govore doktrine, priznavajući da je rat strašno, ali u krajnjem ishodu ne samo nužno, već i produktivno društveno dešavanje, bilo da je razlog odgovor na tuđe nasilje, realizacija postavljenih političkih ciljeva od kojih će država navodno imati koristi, indukovanje “demokratizacije” drugih dru-štava ili preventivno kažnjavanje onih koji tu de-mokratizaciju koče. U osnovi velike teorije su jed-nostavna i elokventna priča u kojoj postoji racionalna “ekonomija” bola, nasilja, smrti i stradanja.

Potiskivanje neugodnog sećanja

Iskustva i sećanja učesnika rata su višeslojna, fragmentarna i toliko upitna da prate njihov post-ratni život. Duboke i teške su rane o kojima se ne priča, pogotovo što se ne mogi uklopiti u celinu ni predratnog, ni post-ratnog perioda. Neuklopivost potiče usled potiskivanja slika i autentičnih sećanja na rat, neophodnosti njihove ideološke prerade, te suprotstavljenosti logike ratnog iskustva normama i moralu mirnodopskog života. Za učesnike, rat se ne završava oficijelnim krajem, već u post-ratnom periodu traje traženjem smisla za život, u čemu šanse imaju oni sa podrškom porodice, šire zajednice i države. Međutim, ratna iskustva društva retko inkorporiraju u svoje mirnodopske politike; selektivno koriste samo pri odlučivanju o budućim ratovima, inače ih prepuštaju zaboravu. Tu počinje drugi nivo društvene nemosti i konkretno se ispoljava odsustvom javne i šire društvene artikulacije razornosti ratnog iskustva, odnosno urušavanja osnovnih ljudskih vrednosti u ratu. Dok značenje lične žrtve, poentira u knjizi Sekulićeva, dobija visok moralni smisao u ideološkom propagiranju i u post-ratnim refleksijama ratnog događanja i konstituisanja kolektivnog sećanja, dehumanizujući kontekst ubijanja i nasilja nikada se dubinski ne tematizuje kao društveni fenomen, jer bi se time učinilo vidljivim dehumanizovano lice društva u utemeljujućem aktu njegovog konstituisanja.

Živan Lazić